Блог

Пријатељи из прошлости

Бојан Томић, Суботица

У свом тексту „Лабуд међу циганским кокошкама“ из 1996. године Драгош Калајић препричава како га је Милош Црњански у једном разговору изненада упитао: „Имате ли Ви пријатеља? Мислим на оне праве пријатеље. На оне који ће Вам помоћи и у најцрњој невољи, који ће Вам дати тањир топле чорбе и кров над главом, ако затреба, а да уопште се не питају „зашто““. И заиста, то питање, на овакав начин формулисано, лебди изнад сваког од нас. Колико свако од нас има управо таквих пријатеља, јесмо ли свесни у својој гордости и самодовољности каква је благодат имати неколико бића на овоме свету која ће за нас све учинити, у границама својих моћи? И , можда, још важније- јесмо ли достојни те благодати и да ли се на прави начин одужујемо тим добрим људима? Често, у часовима најцрњих невоља и највећег очаја, помишљам на мојих неколико пријатеља, на оне који ми сами сипају тањир топле чорбе, онако како је и најдостојнији прао ноге мање достојнимa од себе. И тада, нестаје она тежина под којом мислимо да ћемо се сломити.

Међутим, то нису и једини пријатељи које човек може имати. Постоје и они које никада нисмо лично упознали, они које чак никада нисмо ни видели, а са којима осећамо једну тајну везу која нас спаја до краја наших живота. Назовимо их пријатељима из прошлости. То су они који су се сместили у нашим библиотекама и удубно заваљени на полицама живе и наш живот. Са нама пролазе и кроз добро и зло, њима се обраћамо у срећи и несрећи, њих вуцарамо по собама и становима као да су наша деца. Где год сам живео увек сам прво бирао(свесно и несвесно) најлепше место за њих, кутак где ћу прво сместити те моје верне пратиоце. И они су то знали и увек су ми се одуживали за моју бригу. Један од мојих „живих“ пријатеља зна за тај мој обичај и у многобројним становима у којима сам живео, увек ме је пецкао: „А, гледаш библиотеку? Опет си наместио тако да се можеш завалити у фотељу насупрот и гледати књиге?“ Да, то често радим- завалим се у фотељу, запалим цигарету и започињем нечујни разговор са својим пријатељима из прошлости. Сада ћу Вам одати тајну; препричаћу вам о чему разговарам са некима од њих.

Шарено је то друштво: ту има свакаквих типова. Сам Бог зна како су се саставили код мене. Као и у животу, ни пријатељи из прошлости се не бирају. Они дођу сами, вођени неком нама недокучивом промишљу. На пример, често причам са Уисмансом, Французом чији сам роман „Насупрот“ узео у руке не знајући ама баш ништа ни о књизи нити о њеном аутору. И истог, али истог момента сам помислио да ће то бити једна од најважнијих књига у мом животу. Наравно, тако је и било. А, богами, са тим „мучеником декаденције“, како га зове Николај Берђајев, има се шта причати. Шта тај све зна: сатима говори о мистици цвећа, мириса и боја, на невероватан начин спаја укусе пића са звуцима музичких инструмената, открива тајне драгог камења, његови увиди у историју уметности, католичку мистику и литургику са снажним естетским утисцима откривају човека који је тако снажно примао унутрашње и спољне надражаје „као да је са њега одрана кожа“ (Вјечеслав Иванов). Упорно га испитујем како је његов Дезесент дошао на идеју да позлати корњачин оклоп и опточи га разноразним драгим камењем како би истакао лепоту блиставог персијског ћилима на поду свог салона. За сада ми не одговара, али обавестићу Вас кад сазнам одговор.

Када ми буде доста те атмосфере префињеног пропадања окрећем се ведрини. Ведрина- то је Хамваш. Мудраци могу научити човека много чему, али научити га ведрини( не срећи, задовољству, смеху)- то је најтеже. Хамваш и ја се већ дуго дружимо и мислим да сам солидан ученик. Имамо заједничку склоност ка вину и дувану и то доста олакшава наше већ ионако тихе, меланхоличне разговоре. Он зна просто- све, и то износи тако лако и без надмености да кад једном седнете с њим знате да вашем дружењу неће бити краја. Ако ми не верујете- проверите сами, узмите било коју његову књигу. Ипак, као и Уисманс, о једној ствари не жели да говори са мном. Сматра да нисам зрео за откривање највеће тајне на свету, мистерије над мистеријама: у својој „Филозофији вина“(одељак „Уља“) само овлаш помиње „најмириснији делић свемира“- он се налази на унутрашњој страни женских бутина, месту где је женска кожа најфинија и најглаткија, четири до пет прстију изнад колена! Он вели да се ту „у целости открива биће жене“! Кад га питам како то, зашто то, каква га је то мистична интуиција одвела да тамо ходочасти- он само ћути и смешка се, говорећи ми погледом „Зелен си ти још, пријатељу мој“.

О својим руским пријатељима из прошлости нећу много говорити. Имам их много, тек је то шарена клапа: Достојевски, Чехов, Данилевски, Флоренски, Берђајев, Соловјов, Розанов, разни боготражитељи. Али Руси к`о Руси: с њима нема зајебанције. Сваки наш разговор се своди на исто: има ли Бога или нема Бога, ако га има зашто постоји зло у свету, како ће изгледати други Христов долазак, како до спасења и слично.Кад покушам од њих сазнати шта то хоће Бог од мене, какве то планове има са мном- у какофонији њихових одговора остајем у светом незнању. Ти се разговори знају отегнути до дубоко у ноћ и њихова слатка тежина је са сваким новим јутром и залог новог дружења.

На крају, исцрпљен есхатолошким темама, обраћам се једном пријатељу са којим никад не проговорим ни једну једину реч. Такви су пријатељи можда и најважнији у животу, ћутите и све се разумете. Додуше, важно је напоменути да са овим страшно пијем док ћутимо. Његово је име Јерофејев, Венедикт Јерофејев. Од миља- Вењичка. Аутор је највеличанственије поеме икад написане: Москва- Петушки. Дугачка је 117 километара и седећи у купеу путничког воза испред вас промичу најневероватнији призори: алкоси који после на екс попијене чаше водке кажу: „транс-цен-ден.тално“, Модест Мусоргски који мртав пијан лежи у јарку док му Римски-Корсаков не нареди да устане, глувонеме бабушке које причају о тражењу свога „ја“, научни разговори како у Америци нема ни једног јединог црнца-сви живе у Сибиру, Шарла Де Гола који седи на Ајфеловој кули, једе кестење и двогледом посматра све четири стране света, од путника пијанијег кондуктера којег историја света занима само са еротске стране... Речју, пантагруелизам. И са творцем тог карневала, највећим јуродивим руске књижевности, ја седим и пијем. Искрено, мада дуго и упорно радим на развоју свог тзв. асталног тела (термин великог нишког мистика и заводника Николе Димитријевића) против Вењичке немам много шанси. Он можда није највећи писац свих времена, али је без конкуренције највећи алкохоличар међу писцима. Пар сати се још некако и држим, али када кренемо на коктеле као што је нпр. „Мирис Женеве“(бели јоргован+средство против знојења ногу+пиво+ шпиритни лак, у алхемијски тачно одређеном односу) тада брзо дође мој крај.

Да, дође крај. До новог пријатељeвања.

 Аутор је оперативни уредник Новог Полиса