Блог

Други живот Клауса Брахта

Бојан Томић, Суботица

„Меланхолици исувише читају“, на ову реченицу француског филозофа Алена сам се саучеснички, заверенички осмехнуо пре неки дан. Да, помислих, више него што могу да сваре. Ту је негде и одговор за крхкост сећања и немогућност да често разлуче сопствене од туђих мисли. Већ годинама често помињем једну мени јако важну причу за коју нисам сигуран одакле потиче. Био сам уверен да сам је пронашао код Достојевског, али при поновним читањима нисам више набасао на њу. Ево о чему се ради: стара, зла жена одлази Богу на истину и на раскрсници раја и пакла сама се упућује, свесна своје грешности, на пут вечних мука. Бог је зауставља и пита зашто се тамо упутила? Она одговара да је живот био тежак, да није имала много прилика бити добра и да претпоставља да је њено место у паклу већ давно одређено. Бог јој узвраћа да је то тачно, али је подсећа на један њен чин: тренутак када јој је просјак закуцао на врата молећи за парче хлеба. И сама живећи у беди, у том тренутку она је имала само једну, једину главицу лука. Ни не размишљајући, дала му је последње што је имала. Управо због тог искупљујућег чина, управо због тог „ни не размишљајући“, Бог је упути у супротном правцу од оног за који је жена мислила да јој је суђен.

 Увек сам волео гробља.То су она сакрална места где, по Елијадеу, престају да важе закони физичког света. То су она места где је тишина свечанија од обичне тишине, где је мир већи од свакодневног мира, места где је, ако се добро ослушне, говор чист и разговетан, где нема овог нашег бесмисленог брбљања. Сваке године, неколико пута, о Задушницама и годишњицама одрасли бораве на гробовима својих најдражих, тихо причају, гласно уздишу, мирно стоје, а један дечак од својих пет-шест година одлази педесетак метара даље до једног запуштеног гроба, места на које никад нико није положио цвет или запалио свећу. Тај дечак је онај који исписује редове које управо читате, а гроб припада немачком војнику из другог светског рата Клаусу Брахту. Ни сам не знам шта ме је толико привукло том месту којем сам се изнова и изнова враћао: околност да на моја запиткивања о њему следи непријатна тишина; туга коју сам осећао што испод просте, камене плоче лежи младић од непуне 22 године; чуђење што тај дечарац лежи недалеко од мог деде, а ратовали су на супротним странама; или немогућност да одговорим на питање како је дошло до тога да последњи стан овог несрећника, кога никад нико није поштено оплакао, буде баш на „нашем“ гробљу?Или онај натпис на војничком гробљу у Битољу, за који тада нисам могао знати: „За Србина, мртав непријатељ није непријатељ“? И баш као код Исидоре, на тим лепим паланачким гробљима свако место има своју хронику- само су ова камена плоча, начета зубом времена, и младић који лежи испод ње, опасани неком космичком усамљеношћу.

 Попут неког Прустовог јунака, после двадесет година обрео сам се у родном граду. Нисам имао илузије, тамо ме није одвела носталгија: дводеценијско изгнанство сагорева сваку химеру. Уосталом, давно сам схватио да човек не треба да се враћа тамо где је једном био срећан. Оних до којих ми је стало- готово да више и нема тамо, или су се преселили на место због којег сам и потегао на пут. На наше гробље. На наше гробље- тог јединог сведока у времену и вечности, пред људима и Богом, да је постојало једно острво на којем је бујао живот, са свим својим срећама и несрећама у људским судбинама. Живот- који је коначно утрнуо, зарастао у коров и траву. Упркос томе, или баш због тога, са спокојом и миром каквог никад пре или после нисам осећао, успео сам се на брежуљак поврх града, прошао гробљанску капију, целивао остатке зидова порушене капеле,усправио преврнута колица на која се полаже сандук,  седео на гробовима мог Гојка, Данице, Георгија, Марте, Илије...гласно уздисао, мирно стајао, плакао без звука при погледу на разбијене, преврнуте, разваљене крстове...

И онда крећем- знате већ где; тамо где сам одлазио пре толико година- на гроб Клауса Брахта. И све је исто као некад- нема увелог и сасушеног цвећа, нема трага изгореле воштанице, све утонуло у заборав. И петогодишњи дечак, старији за тридесет и пет година, чупа траву око напукле плоче, вади из торбе свећу (можда је то моја главица лука?), пали је и нада се да ће осветлити пут души која вероватно никад није видела светлост.

Аутор је оперативни уредник Новог Полиса