Блог

О Косову, са Косова или одговор у питањима

Жарко Миленковић, Грачаница

Колико често читамо у штампи о Косову? Колико песама је написано о Косову? Колико историјских књига је посвећено Косову? Колики је број оних који су пишући о Косову и поводом Косова били на Косову? Одговор је прави оксиморон: Много мало. Изгледа да смо се навикли да говоримо о књигама које нисмо прочитали, да расправљамо о филму који нисмо погледали, да боље возимо авионе чак и када знамо да не знамо да возимо, па и да пишемо и расправљамо о стварима и догађајима о којима готово да и ништа не знамо, које не разумемо, а што је најгоре нити желимо да разумемо и научимо! Но, што бисмо и учили када ми и онако све најбоље знамо!? Иако нам се због заступљености Косова у свим сферама нашег живота чини да све знамо, поражавајуће је колико не знамо. Почећемо од онога одакле је све почело – Косовском битком. Колико је оних који знају да се Косовска битка одиграла 1389.? Али добро, не памтимо године, бројеви нам нису јача страна, колико је оних који знају да Вук Бранковић није издао на Косову, да је све то „масло“ народног певача, који је некога морао да окриви за пораз!? И најзад, је ли Косовска битка наш пораз или победа? На ова питања одговарамо по потреби, ако нам је потребно да потстакнемо на морал, на духовну страну онда одговарамо победа наравно, а ако нам је потребно да се приклонимо материјалном, што би народни песник рекао „земаљском царству“, онда одговарамо пораз, дакако него пораз. „Ова је драма почела на Косову“ како рече Андрић о Његошевом лику и делу.

Да ли смо изабрали праву опцију? Чињеница је да ми Срби имамо проблем избора, јер увек бирамо погрешно, а све је то почело на Косову са избром између небеског и земаљског царства. Увек идемо из крајности у крајност и то је разлог свих наших подела, а то је почело још пре Косова. О нашој неспособности да учимо, говори то да изнова и изнова грешимо на истим местима, јер након свих векова патње и страдања ми нисмо научили ништа, увек се поштапамо о сопствене ноге. Никада нисмо научили да општи интерес ставимо испред сопствених, личних интереса, а и то је изгледа почело на Косову. То је, нажалост и пресудило Косову, а како и не би кад један гранични полицајац, а онда и остали полицајци, инспектори, од возача камиона, који превози оружје, а уз оружје и још понешто ситница вредних милионима долара, уместо личних исправа добије коверту у којој је 100 долара. А сваки следећи полицајац добије још толико, све док камион са оружјем и осталим ситницама не стигне до свог циља. Бринући се о својој личној кризи, допринели смо општој друштвеној и националној кризи.Али кривица није на свима нама, она је само наша, нас Срба са Косова и Метохије – Косовара како нас називају, јер се ми за остатак Срба не разликујемо од Албанаца. За све смо ми криви! Због нас Србија не може да напредује, због нас неколицине, њихова деца не могу да се запосле, због нас студенти из Србије падају на испитима, због нас се не може у ЕУ. Због нас и само због нас.„Што су дошли овамо, што их нису поклали Шиптари?“ – говорили су неки људи из Краљева, када су колоне Срба 1999. године тражећи спаса долазиле у централну Србију. Замислите човека коме су сви чланови породице побијени, а који се једини спасао када се сусретне са оваквим дочеком, покаје се што се спасао. Да ли су Срби са Косова уопште људи? Србин са Косова и Метохије се осећа као странац када оде у Србију, он је избрисан, он не постоји. Он је предмет поруге и вицева. Он не припада ни свом народу, јер га одбацује, он не припада ни оном другом народу који га и даље пушта да живи на Косову, јер зарад мултиетичности мора да подноси њихово присуство, а ту и тамо у незнању (јер шта знају мала деца) убију понеког, пребију, провоцирају, прете и тако им полако смањују број. Али не нису они криви, Срби сами оду. А Косово је данас напредна земља која поштује права мањина, косовско друштво је толерантно друштво, а лако је глумити толеранцију, када претходно Србе сведеш на минимум и сатераш у гета, без икаквих права. Где су тада, питамо се разне организације за заштиту људских права? Право човека са Косова (Србина наравно) је угрожено и на Косову и у Србији, он као и да не припада овој категорији, као да није човек. Право српског детета са Косова је укинуто, оно није дете, оно не мора да има право на миран живот, нема право да се школује, јер оно је са Косова што му одузима свако могуће право.

„Колега, реците ми пар утисака из Метохије, желим да напишем песму.“ – питала је једна назови песникиња, једног српског песника са Косова. Колико је само писаца писало о Косову, а да никада није било на Косову и категорички одбијају да дођу на Косово, јер на Косову живе варвари, неки заостали Срби, који би стално да ратују, који не знају да говоре. „На корицама је витез у оклопу.“ – метод убеђивања једног издавача да купимо књигу коју су издали. Косово, само као појам и мит да, Срби који живе на Косову или су са Косова не. Пуна су му уста чојства и јунаштва и Косова приде, а не беше на Косову до један једини пут. „Отац српске нације“ како га називаху, који је жучно заговарао поделу Косова и написао две књиге о Косову, ни један једини пут није био на Косову! Је ли Бањска код Краљева упитао је један професор факултета! За поједине није ни важно где је Бањска и Косово, важно је само да се пише о Косову. И да се написано понекад избрише и преправи, зарад неке награде са запада.

Ко смо ми заправо? Србин на Косову не зна ко је заправо, коме припада и коме треба да припада, онима који га лажним обећањима асимилирају или онима који га грубо одбацују од себе, бришући га. Као одред који је већ унапред избрисан са списка живих, живимо мртви.„Шта су они урадили за нас из Србије?“ – питање је постваљено на једној друштвеној мрежи. Да ли је неко вредан само онолико колико даје некоме? И где је граница давања? Ако ми ништа ниси дао није ме брига за тебе, нека те убију шта се то мене тиче. Да ли је уопште потребно некоме нешто дати и шта, да би био равноправни грађанин Србије?

Заиста, мноштво је питања на која нема одговора, а нису реторичка, пада нам на памет једна песма, једног песника, нећемо га именовати, симболичног наслова „Национални програм“:

„На границама нове државе

Пустићемо стидне длачице.“

Онда, питамо се: Да ли су варвари једино могуће решење?