Агора

Западњачки расизам и стереотипи о Русима

Alexander Mercouris, The Duran

Ружни стереотипи о Русима који су постали тако распрострањени на Западу су последња преостала прихватљива форма западњачког расизма. Као и свака форма расизма, и ова је агресивна, дехуманизујућа и опасна.

У свету политичке коректности једна форма етничких стереотипа на Западу се не само толерише него је чак и у моди. Ради се о етничким стереотипима у односу на Русе. Руси су данас на Западу представљени на неколико карактеристичних начина. Руски мушкарци су брутални, суморни, аљкави, најчешће пијани, и увек сурови. Обавезно говоре са тешким акцентом. Лоше се облаче, непоштени су, насилни и похлепни. Према женама су неотесани, укус им је комично ужасан. Ако су богати онда су корумпирани: "Русија" и "корупција" су синоними за просечног Западњака. Типичан Рус је лопов или убица, док је поштени руски бизнисмен ("олигарх") контрадикција по себи.

Током Хладног рата западњачки стереотип о Рускињама је био да су дебеле, мушкобањасте и ружне. Најчешће су приказиване као сељанке, чистачице улица или трактористкиње. Данас је на Западу стереотипна слика о Рускињама да су лепе. Међутим, то свакако није нешто чему се треба радовати. Напротив, то је нешто чега се треба плашити или макар бити на опрезу. Ако су у време Хладног рата Рускиње биле посматране као просте и приглупе, али ипак искрене, данас су представљене као материјалисти, опседнуте новцем, јефтине, склоне манипулацијама, промискуитетне и неморалне. Оне су femmes fatales које ће доброг, наивног Западњака лишити његових тајни, морала и, разуме се, новца. Обично су шпијунке, проститутке или пријатељице гангстера.

Руси, било да је реч о мушкарцима или женама, по овим стереотипним представама су по аксиому непоштени. Лакоћа са којом је западна јавност прихватила недоказане тврдње о руским преварама током допинг афера везаних за Олимпијске игре, не уносећи у целу причу ни грам сумње- добар је пример за ову тврдњу. Присталице опште забране наступа руских спортиста у Рију нису уопште имали потребу да истакну како се за потврду њихових захтева подразумевама да за Русе не важи претпоставка невиности. Све док важи западњачки стереотип о руском непоштењу то се питање неће ни постављати.

Руси су у исто време, упркос очигледној контрадикцији, и ђаволски лукави и прилично глупи. Такође, потпуно су некомпетентни и неспособни. Без обзира на то они су застрашујући јер су агресивни и насилни. Једини квалитет који Западњак признаје Русима је храброст. Руске војне победе и не дозвољавају да се другачије помисли. Па ипак, ни руска храброст се не посматра на исти начин као храброст Западњака. Руска храброст проистиче из лудости и агресивности и израз је карактеристичне  руске опседнутости новцем и моћи.

Што се и једино може очекивати од таквих људи Руси, према западњачкој слици, свој непоштено зарађени иметак троше на задовољавање хедонистичких потреба: на јахте, луксузне ствари, луде журке и развратни секс. Ако је Москва данас, за разлику од времена Хладног рата, чувена по ноћном животу то није нешто што треба славити (као када је нпр. реч о Берлину), све је то део руских мегаломанских апетита, дајући целој причи злокобан тон. Земља ни не може бити боља од ужасних људи који је чине. Она је насилна, корумпирана и брутална- баш онаква какви су и владари који њоме управљају. Попут народа који је чини она је застрашујуће агресивна, ђаволски лукава али некако глупа и неспособна. На крају, иако претећа и опасна, има у њој нешто препотентно и апсурдно.

Нема потребе да се сувише наглашава, лидер једне такве земље мора да је мачо разбојник који воли да се фотографише полуго док јаше. "Немилосрдан"- то је можда реч којом се он најчешће описује. Он је гангстер- окрутан, аморалан, лукав и немилосрдан- као и народ на чијем је челу. Толико је оваквих стереотипа који не кореспондирају са стварношћу да их је готово немогуће све набројати. Нека остане забележено, Русија (или макар они крајеви Русије које сам посетио) ме је импресионирала својим беспрекорним поштовањем реда и закона. Руси остављају утисак породичних, толерантних, стабилних, добро образованих и веома културних људи. Стандарди личног и јавног поштења су, по мом искуству, постављени заправо  веома високо, понекад чак и превисоко.

Када је реч о Путину, у само две прилике у којима сам га лично видео, оно што је на мене оставило најјачи утисак, поред финог смисла за хумор и несумњиве интелигенције, је његова, да тако кажем, старомодна љубазност- нешто што је чак и Барак Обама истакао у недавном интервјуу за The Atlantic. Ова његова особина о којој се тако нерадо говори, очигледно дубоко укорењена навика љубазности, је нешто што руши стереотину слику коју већина Западњака има о Путину. Истичући све ово, не желим да негирам проблеме са којима се Русија сусреће. Такође, немам уопште жељу да Русе прикажем бољима него што јесу. Али, будући да је ово чланак који се бави негативним стереотипима о Русији и Русима не устручавам се да истакнем позитивне ствари о њима.

Негативни стереотипи о многим народима имају дугу историју у европској и западњачкој култури. Од 1970-их година стереотипно представљање Немаца, Индијаца или Пакистанаца , Ираца или чак и Јевреја, била је основна карактеристика британске комедије. Срећом, данас тога више нема јер се сасвим тачно увидело да је то расистичко и дубоко увредљиво представљање појединих етничких група. И то данас чини британске комедије неупоредиво бољим. Међутим, један упадљиви изузетак је остао. Негативни стереотипи о Русији и Русима не само да нису нестали већ су се умножили и постали много гори. Они су толико присутни, и толико се бесомучно понављају у филмовима, на телевизији... да се једноставно не могу избећи, и веома је мали број оних који се могу одупрети таквом утицају. Ствар је утолико гора што томе нико не приговара. Док се након џихадистичког тероризма и насиља негативни стереотипи о муслиманима с правом карактеришу као исламофобија , негативни стереотипи о Русима пролазе сасвим непримећено.

Такво стање наишло је на снажну реакцију у Русији после објављивања спота "Party like a Russian" британског поп певача Робија Вилијамса. Спот се може тумачити на разне начине. По мом мишљењу, он ипак није имао циљ да се наруга Русима у целини. Пре ће бити да је хтео истаћи једну специфичну категорију Руса- корумпиране олигархе који су побегли у Британију након крађе новца у Русији. Да спот реферира на ту одређену врсту људи показује, по мени, и чињеница да је сниман у типично енглеској великој кући (из епохе Тјудора или јакобинске ере), управо оне врсте луксузних кућа које преферирају бегунци из Русије који настоје да измакну руским властима и налазе уточиште у Британији. По мени, и речи песме потврђују овакво тумачење. Текст јасно указује на оне који са својим "тешко стеченим" капиталом долазе да уживају у животу на Западу, са заштитом тог истог Запада.

“It takes a certain type of man with a certain reputation

To alleviate the cash from a whole nation

…..

I put a bank inside a car, inside a plane, inside a boat

It takes half the western world just to keep my ship afloat”

Ако је то тачно онда је спот (упркос несрећној злоупoтреби неких руских тема; Распућина, Плеса витезова Сергеја Прокофјева , Октобарске револуције...) желео да саосећа са Русима, никако да искаже непријатељство према њима. Међутим, узимајући у обзир масовне негативне стереотипе о Русији и Русима и очигледно преклапање одређених ликова у споту са представама које се иначе шире о Русима на Западу, могу потпуно да разумем због чега толико много Руса спот није видело на такав начин, и зашто су тако оштро реаговали. Заиста, подударање је толико снажно да многи на Западу који се слажу са њим подржавају овај спот управо као израз непријатељства према Русима и посебно према Путину.

То нас доводи до следећег: оно што ова епизода са спотом Робија Вилијамса јасно показује је да чак и када се Руси жале, из сасвим оправданих разлога, на негативне стереотипе који се о њима шире- нико на Западу ни не покушава да их разувери или да им пружи подршку. Баш као што никад није било негодовања на појаву све горих негативних стереотипа који се о Русима изнова и изнова појављују. Таласи осуда који се јављају када дође до негативног портретисања Јевреја, муслимана или Ираца, у руском случају по правилу изостају.

Размотримо како се британски The Guardian, тај одлучни либерални заштитник политичке коректности и анти-расизма, понео у случају руских протеста на спот Робија Вилијамса. Нису хтели нити да осуде спот, нити да поведу озбиљну расправу о томе, нити да покушају макар да разумеју зашто га Руси доживљавају као увредљив- као што би, без сумње, учинили у случају било ког другог спота који говори о неком другом народу. Уместо тога, наручили су кратки текст руске новинарке Наталије Антонове. Мора се признати, почетак текста је био обећавајући: "Уморни сте од политичке коректности, дебата о културном својатању и срамота вас је због расистичких шала на Твитеру? Не брините. Постоји једна земља о којој слободно можете да износите стереотипе- то је Русија, наравно. Иако се повела полемика, Вилијамсов спот "Party Like a Russian" неће негативно утицати на његову каријеру ни изазвати масовне протесте. То је само песма о лудим Русима, њиховим испадима изазваних водком и чудној склоности да у веће бабушке стављају мање бабушке. Сви знају да је изношење стереотипа о Русима једна сасвим безопасна забава- ако неко у томе види проблем онда је преосетљив и не зна да прихвати шалу. Идеја о "добрим" и "лошим" стреотипима није нова и како је то приметила Маријета Божовић, професор на Јејл универзитету "има нешто необично у томе како се застарели културни клишеји толеришу са осмехом од стране космополитских елита када су усмерени на Словене у 21. веку". Снага ових потпуно одговарајућих речи је ипак потпуно деградирана када Антонова после тврди да је спот заправо сасвим коректан: да, Руси праве дивље журке, нико нема права да се жали и приговара.

Расистички стереотипи су нешто чему увек треба приговарати. Они су дехуманизујући, нетолерантни и штетни. Офанзивни су према свом објекту. И увек је тако када се ругају или проказују одређену националну или културну заједницу. У том смислу, Руси не смеју бити изузетак. Друштво које учествује у томе или толерише оне који то чине делегитимише сопствена декларативна залагања за анти-расизам и међурасну толеранцију. Чињеница да се једна етничка заједница тако третира- Руси, и да им се одриче морална и правна заштита која припада свима другима, никако не умањује сопствени расизам и нетолеранцију. Напротив, она их само наглашава.

У периоду појачаних тензија између Запада и Русије, дехуманизација Руса има вишеструке негативне последице. Пре свега, она не доприноси споразумевању. Како може доћи до споразумевања између Запада и оних које је Запад одлучио да посматра као гангстере и дивљаке? У том процесу, дехуманизација Руса опасно спушта праг до тренутка када насиље усмерено ка њима постаје сасвим прихватљиво.

Ово је у прошлости западњачког расизма био непромењиви образац за "таргетиране" етничке заједнице. Нема ниједног разлога да верујемо да ће у руском случају бити другачије. Несумњиво, тиме се повећава опасност од сукоба. За разлику од неких других народа који су се нашли на путу западњачком расизму Руси имају капацитет да се одупру и узврате. Њихова историја показује, као и код других народа, да ће ако им се наметне екстремна ситуација то и учинити.

У најбољем је интересу самог Запада да се престане са лошом навиком стереотипног приказивања Руса. Ово је тек један од примера где се принципи које Запад воли да прокламује (у овом случају, анти-расизам) и његови сопствени интереси у потпуности подударају. Да би се то догодило, стереотипе о Русима, као и стереотипе о свим другим народима и културама, треба идентификовати и осудити као оно што заправо и јесу- израз надирућег расизма.

Извор: The Duran

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)