Агора

Пољско-украјинске старе ране

Владан Стошић, Време

Почетком октобра у пољским биоскопима почео је да се приказује филм "Волињ" о масовним убијању Пољака који су живели у покрајини Волињ током Другог светског рата, а починиоци су били присталице Степана Бандере.

Прича овог филма почиње 1939. године, када је Волињ још увек део Пољске. Већину становништва у области чине Украјинци, који су изложени понижавању и насилној асимилацији. У Волињу живи и велики број Јевреја. Пољаци су фаворизовани од стране државе. Према ономе што се може видети у филму, када почне Други светски рат, у Волињу почиње вртешка власти и свака има своја присталице. После поделе Пољске између Немачке и СССР-а, Волињ припада Совјетима. Украјинци и Јевреји са радошћу дочекују Совјетску власт. Када избија рат између Хитлера и Стаљина, Волињ окупирају Немци и успостављају своју власт, коју овај пут са радошћу дочекују само Украјинци. Пољаци све време стоје по страни, надајући се ослобођењу Пољске од Немаца и Совјета. Немци почињу са убијањем Јевреја. У лето 1943. Године, Украјинци масовно почињу да убијају Пољаке, затирући цела села. У филму су приказани злочини које су Украјинци вршили над Пољацима, као што су распињања или спаљивања живе деце. Из филма се види да су Пољаци убијани у црквама, да су украјински свештеници благосиљали оружје кољача и подстицали их на покољ.

Пошто "Волињ" није документарни већ играни филм, прича је испричана кроз судбину ликова, и из ње се види да нису сви Пољаци учествовали у понижавању Украјинаца док је Волињ био део Пољске, да нису сви Украјинци масакрирали Пољаке, и да је било Украјинаца и Пољака који су помагали Јеврејима.

Филм је изазвао бес у Украјини. Немогуће је порећи да је у Волињу погинуло између 35.000 и 60.000 Пољака, и Украјина је тога свесна. Оно што изазива бес у Украјини је то што филм јасно каже да су масакр починили припадници Украјинске устаничке армије, која је била војно крило Организације украјинских националиста чији је идеолошки отац Степан Бандера. Обе ове организације и Степан Бандера сматрају се у данашњој Украјини борцима за слободу Украјине.

У трејлеру за филм "Волињ", један од ликова описује шта се догодило у селу: "Напали су нас у ноћи после Светог Јосифа. Окружили су село. Прво су дошли бандеровци, а после њих Украјинци, наше комшије."

Помињање комшија који убијају има оправдање у радњи овог филма, али оно се може посматрати и другачије. Наиме, злочин у Волињу догодио се пре 73 године, али се овај филм појављује тек сада. Такође, тек ове године је пољски Сејм донео резолуцију којом се догађаји у Волињу називају геноцидом. Зашто су догађаји у Волињу постали ударна тема у Пољској тек сада?

Војћех Смажовски, режисер "Волиња", испричао је новинарима да је у време његовог детињства једна од највећих увреда која се некоме могла упутити, била та да је бандериста, и да он није знао шта то тачно значи јер се о томе није говорило.

Смажовски је рођен 1963. године, тако да је јасно да се све то дешавало у време комунизма, када у име социјалистичког братства са СССР, чији је Украјина била део, званична Пољска није помињала геноцид у Волињу. Међутим, комунисти нису на власти у Пољској од 1989. године, али је Волињ у тој земљи постао ударна тема тек сада.

Рећи да Пољаци нису хтели да отварају болне теме са својим суседима не би било тачно, јер је одмах по паду комуниста у Пољској масакр у Катинској шуми постао ударна тема и тај датум је званично обележаван. Пољски председник Лех Качињски погинуо је у авионској несрећи док је путовао у Русију да ода пошту жртвама масакра. Геноцид у Волињу тек сада се нашао у фокусу пољске јавности, иако је у њему погинуло више људи него у Катину. Осим тога, у Волињу су погинули цивили, што није био случај у Катину. Разлог за ово закаснело сећање на Волињ лежи у комшијским односима.

Пољска је свесрдно подржала наранџасту револуцију у Украјини и пратила догађаје на Евромајдану. Руски званичницу су од почетка наранџасте револуције указивали да се на Евромајдану вијоре црно-црвене заставе Украјинске устаничке армије, да учесници протеста носе Бандерине слике, али Пољацима то није сметало.

Виктор Јушченко је 2010. године постхумно доделио Бандери титулу Хероја Украјине. Русија је званично осудила овај поступак. Председник Пољског сената Богдан Борушевиц рекао је да је у питању унутрашња ствар Украјине. Две године пре проглашења Бандере за Хероја Украјине Јушченко је донео указ по коме су припадници Украјинске устаничке армије званично добили статус Бораца за независност Украјине. Русија је остала при ставу да је Украјинска устаничка армија злочиначка организација. Пољска је дозволила да гробови припадника Украјинске устаничке армије, који се налазе у Пољској, буду обновљени. Јушченков декрет је на крају био опозван, али је 2015. године нови председник Украјине Порошенко донео указ којим се одаје признање свима који су се борили за независност Украјине у 20. веку, што укључује и Бандеру и припаднике Украјинске устаничке армије.

Од 2013. године у пољском Сејму опозиционе партије траже да се догађаји у Волињу окарактеришу као геноцид, али је парламент избегавао да употреби ту реч. Упркос напорима званичне Пољске, Волињ је ипак постао тема у пољској јавности. Када је Смажовски решио да сними филм о догађајима у Волињу, влада није хтела да подржи снимање тог филма, тако да је 2015. године режисер затражио од пољске јавности да му помогне да прикупи новац за снимање филма. Државна телевизија тада је одлучила да уложи новац у овај пројекат.

Филм "Волињ" приказује се у пољским биоскопима. Пољски културни центар у Кијеву желео је да га прикаже и Украјинцима, али је морао да одустане после оштрог упозорења украјинског Министарства спољних послова. После овогодишње одлуке Сејма, 11. јули биће обележаван у Пољској као дан сећања на геноцид у Волињу. Сигурно је да тај дан неће бити обележаван у комшилуку, у Украјини. Тамо данас постоје на десетине споменика Степану Бандери, по њему се зову многе улице, а црно-црвене заставе Украјинске устаничке армије нису ништа неуобичајено на улицама Украјине. Пољаци не могу да кажу да они свему томе нису допринели.

Извор: Време