Агора

Друга кривица Немачке

Дијана Рошчић, Дојче веле

Колико нацизма је било, односно колико нациста је радило у Министарству правде у послератној Немачкој? Толико много – да су резултати истраживања који су сада представљени јавности изненадили и стручњаке.

Бројни чланови Националсоцијалистичке немачке радничке партије (НСДАП) и канцеларијски злочинци холокауста – после рата су били на моћним позицијама у Савезној Републици Немачкој. То је било тако у свим министарствима, у полицији, као и у судовима. Нарочито много нациста било је у Министарству правде у Бону, показују резултати студије коју је израдила специјална комисија и коју је јавности представио министар правде Хајко Мас. Студија је од данас у продаји под насловом „Досије Розенбург".

Увек када се говори о Министарству правде у послератној Немачкој, помиње се „дух Розенбурга". Розенбург (Замак ружа) је име зграде у Бону у коју се Министарство уселило 1950. године. Ту су ушли правници који су имали задатак да пишу и предлажу законе у новом духу, за ново време и нову државу – Савезну Републику Немачку. Међутим, међу њима је било и много оних који су имали мрачну прошлост у националсоцијализму.

„Врхунац је достигнут 1957. године", рекао је за „Зидојче цајтунг" шеф комисије историчара Кристоф Заферлинг. „У то време, 77 одсто шефова у Министарству правде су били бивши чланови НСДАП." Комисија је била изненађена толиком бројем нациста у Министарству, као и чињеницом да је њихов број повећан после 1949. године. Ево још неких бројки: у периоду који је истраживан, од 1949. до 1973, у Министарству је било укупно 170 шефова на разним нивоима. Од тога су 53 одсто некадашњи чланови НСДАП, а 16 процената радило је и имало функције у нацистичком Министарству правде. У неким одељењима Министарства, као на пример оном за кривични закон, било је чак 77 одсто нациста.

Тешко је тада било проценити колико су појединици били оптерећени својом нацистичком прошлошћу. Један од формалних критеријума је било чланство у НСДАП или другим нацистичким организацијама. Још јасније се то види по биографијама појединих запослених у Министарству и по информацијама о томе шта су урадили у доба нацизма.

Случајеви Дрер и Еберсберг

Историчар Заферлинг наводи пример Едуарда Дрера, који је био „много гори нациста" него што се претпостављало. Дрер је у послератној Немачкој био заменик одељења у Министарству правде, а током рата је радио као тужилац у Специјалном суду у Инсбруку где је за готово безначајне прекршаје захтевао смртне казне. Дрер је такође профитирао од закона на основу којег је и саучесништво у убиствима у доба нацизма, преко ноћи проглашено застарелим. Он је био један од оних који су писали тај закон и постојала је сумња да је параграф о застаревању, који је по њему и добио име, намерно унео у закон. Научници то нису могли да докажу, али су закључили да ни и у Министарству нико није реаговао на то што им се указивало на могуће драматичне последице тог закона.

Или Хајнрих Еберсберг, некадашњи лични помоћник министра правде за време нацизма, који је после рата наставио да ради у Министарству. Еберсберг је одговоран за злогласни пројекат „Кориговање судских пресуда“. Министарство је кориговало пресуде за које се сматрало да су преблаге, а извршење онда препуштано Гестапоу. То је обично значило да је особа одвођена у концентрациони логор или одмах стрељана. Када је био суочен са тим, после рата, Еберсберг је рекао да није знао да је коригована пресуда за особу значила смрт. То је радило друго одељење о којем он није знао ништа. Када се програм зове „Уништење радом“, онда не значи да је уништење смрт…

Намерно бирани нацисти

У Розенбургу се о нацизму у сопственим редовима није говорило. Гортемакер говори о дефанзивној клими: „У Розенбургу су се донекле ушанчили. Због тога се није могло очекивати да се заиста обраде сва она недела појединаца у Министарству правде." Та двојица научника оцењују у свом извештају да су људи на челу Министарства намерно бирали појединце са нацистичком прошлошћу и да то није била случајност. То чуди, јер први министар правде је био Томас Делер (ФДП), човек који је важио као потпуно чист. Делерова супруга била је Јеврејка и он сам је био дискриминисан током Другог светског рата. Његов државни секретар Валтер Штраус потиче из јеврејске породице. Ипак, њих двојица су у Министарство довели много нациста. Зашто? Зато што су то били „врхунски образовани правници, а многи и њихови познаници".

Међутим, нико није тражио правнике који су за време нацизма емигрирали и који су били чисти. То је изненадило Гортемакера и Заферлинга. Они нису пронашли доказе о систематској потрази за водећим правницима који су емигрирали у САД или Велику Британију. Никаква иницијатива није покренута да се такви људи врате у Немачку, каже Заферлинг. Притом је послератној Немачкој требало више личности, као што је био Фриц Бауер, судија који је 1933. суспендован и који је емигрирао најпре у Данску, а потом у Шведску. После рата, 1949. се вратио у Немачку и као државни тужилац пред суд извео СС-овце из концентрационог логора Аушвиц.

Нико није никада отпуштен

Када су педесетих и шездесетих година почеле да стижу оптужбе на рачун запослених у Министарству правде, које су иначе често долазиле из ДДР-а, оно се њима додуше бавило – међутим, нико није био отпуштен. Кристоф Заферлинг стручњак за кривично право и Манфред Гортемакер историчар, истраживали су документа Министарства и разговарали са очевицима. Њихов задатак је био да открију колико је било нацизма у Министарству и какав је однос према томе. Иницијатива је потекла 2012. од бивше министарке правосуђа Сабине Лојтхојзер Шнаренбергер. Хајко Мас, актуелни министар, наставио је пројекат: „Хоћемо то да обрадимо и да се с тим суочимо, отворено, без улепшавања."

Друга кривица Министарства правде

Резултати истраживања нису „нешто чиме могу да се похвале ни Министарство правде, нити савезна влада у целини", рекао је министар правде Мас. Он је додао да жели да се у образовању правника убудуће обухвати и ова тема. Студенти морају о томе више да науче, баш као и они који сада раде у Савезном министарству правде. Први семинар већ је планиран за децембар. За разлику од других комисија, аутори извештаја под именом „Досије Розенбург" су јавност стално информисали о току својих истраживања. То се зове „јавна историја". У блиској будућности би једна изложба требало да путује кроз Немачку и промовише дебату о том питању.

Министар Мас је оценио да тога у прошлости није било у довољној мери. Он је за „Зидојче цајтунг" рекао да је апсолутно исправно ту ситуацију у Министарству правде у Бону „означити као другу кривицу". Правници нацистичке ере су у младој Савезној Републици Немачкој „сакривали стару неправду коју је требало расветлити и тиме створили нову неправду". Историчар Кристоф Заферлинг каже да током истражавања, код бивших нациста нигде није наишао на речи кајања – све само обична оправдања.

Извор: Дојче веле