Агора

Грчка не би требала допустити њемачко малтретирање

Philippe Legrain, Foreign Policy

Ово се не односи само на морални контекст већ и на онај најактуелнији, економски. Атина посједује много више моћи када се говори о  левериџу (однос стопе приноса на сопствени капитал и укупна средства)  него што се мисли. Од почетне погодбе педесетих година између постнацистичке Западне Њемачке и њених ратних жртава, пут европских интеграција је почивао на консензусу. Тако да постоји огроман притисак на новоизабрану владу Грчке коју предводи побједничка партија Сириза, да се понашају као „добри Европејци“ и изврше нагодбу у вези њиховог захтјева за правдањем дуга од стране својих европских партнера- кредитора, односно повјерлилаца.

Будимо реални, нема развијеније економије у колективном сјећању која је катастрофално злоупотребљавана као еврозона у посљедњих неколико година. Седам година у кризи, економија еврозоне је функционисала много горе од оне у САД-у, горе од јапанске током прошле декаде деведесетих година па чак и лошије него током тридесетих година у Европи. Бруто друштвени производ је још увијек за 2 посто нижи него прије двије године, а стопа незапослености се удвостручила. Позиција политике која је постављена од стране владе Ангеле Меркел, имплементирана од стране Европске комисије у Бриселу, показала се катастрофалном. Настављајући са својом политиком штедње и смањења плата, трпељивости према банкама, не реструктуирању дуга и прилагођавање меркантилизму Њемачке, водило је Европу у дубок јарак. Показало се да лансирање квантитативних олакшица ситуацију није могло да промијени набоље. Тако да измирење за „компромис“ који помјера позицију Ангеле Меркел бар за милиметар би била велика грешка. Та позиција мора бити изазвана и демонтирана. Док усамљена Грчка вјероватно неће бити способна да промијени цјелокупну монетарну унију, ипак ситуација може дјеловати као катализатор пораста политичке реакције усмјерене против стагнације политике еврозоне. По први пут протеклих година, јавила се нада да меркеловска „мртва рука“ (термин за непожељан утицај који истрајава) може бити растављена.

Неодложно, Грчка може и мора да се спаси. Остављена у канџама европских кредитора (повјерилаца), њен опоравак није баш предодређен у правцу стварања неке обећане земље, али јесте за лакше подношење биједе дужничког ропства. Према томе, план у четири тачке које је жустро изнио министар Јанис Варуфакис је изузетно разуман. Он подразумијева узастопни примарни суфицит- (буџетски суфицит искључујући плаћање камата) од 1,5  одсто БДП-а. Такође, неки од резервних фондова би требали да се користе за ублажавање хуманитарне кризе у Грчкој. Поражавајуће велик дуг који износи више од 175 одсто БДП-а  може бити олакшан замјеном кредита влада из еврозоне за мање тегобне обавезе у виду отплате која је везана за раст БДП-а. Посљедње, али ништа мање важно, Грчка жели искрено да спроведе економске реформе уз помоћ Европске организације за сарадњу и развој (ОЕЦД)  борбом против корумпираног и клијентелистичког политичког система и разбијања олигархије која је шчепала за врат грчку економију.

Да је Варуфакисов план можда изнијет од стране неког инвестиционог банкара, био би прихваћен као веома разуман. Ипак у параленом универзуму, у ком живи њемачки министар финансија Волфганг Шојбле, овакви приједлози се виде као „неодговорни“: Грчка мора искрварити служећи страним кредиторима у име европске солидарности. Док је грчка влада свакако у праву, још увијек постоји страх да ће утицај њемачке владе преовладати. Грчкој влади може понестати новца, можда већ наредног мјесеца. Суочена са изласком грчких банака, Европска централна банка може одбити право грчке централне банке да јој обезбиједи хитну ликвидност која јој је неопходна како би Грчка економски преживјела. У том случају, компромис или предаја могла би сама да се наметне. Или можда не. Увјерење да Грчка има низак левериџ у њеним преговорима са властима еврозоне није тачно. Уколико се не постигне договор и Грчка буде нелегално истјерана из зоне евра од стране Берлина и Франкфурта, то ће несумњиво представљати неизвршавање новчаних обавеза према еврозони. Спекулације се такође воде око тога која држава би сљедећа могла изаћи из еврозоне, а као прва у реду појављује се Португал.

Да ли Берлин и Франкфурт заиста желе да гурну Атину са ивице? Врло тешко, јер ослобођена спољног дуга и са прецијењеним курсом, Грчка би без сумње могла остварити економски раст једном када се политички неред смири. Уосталом, чак и лоше вођена аргентинска економија је остварила напредак само послије годину дана након што је влада једноставно одбила да врати дуг . Будући да Атина још увијек не жели да напусти евро ствара се и резервна опција. Грчка влада се може сусрести са својим домаћим новчаним обавезама, попут пензија, издавањем IOY-а којим се може трговати  (IOY- од фразе „I own you“ – дугујем ти, је обично неки неформални документ којим се признаје дуг) и који се такође може користити за наплату пореза гдје се у крајњем случају стварају паралелне валуте. Тај виртуелни новац може бити кориштен и за друге циљеве, нпр. за докапитализацију „сиромашних“ банака. То би омогућило грчкој влади да испуни своје обавезе према повјериоцима ЕУ релативно безболно, док би уједно остала у еврозони.

Институције еврозоне и већина медија сматрају да је врло будаласто  за Грчку да се супротставља Њемачкој. Међутим, оно што би заиста било глупо је одустати од тога. Таква одлука би могла само оставити нео-нацистичку „Златну зору“ као једину у том анти-меркеловском кампу, што би водило до опасних политичких предсказања. Све док је грчка влада вољна да стоји усправно, као и већина Грка и Европљана, може се постићи праведнији договор по грчки народ, и уз доста среће и по еврозону.

Извор: Foreign Policy, превео Саша Аулић