Memento

Jesi li umoran, Bože?

Autor: Dragana Savić

Ivan V. Lalić (1931-1996)

“A što se tiče spasa, ili spasenja: kada bih mislio, ili osećao da ga nema – zacelo ne bih uopšte pisao pesme. Jer moje pesme pokušavaju da svetu kažu “da”, hvatajući se u koštac sa zavodljivom predstavom o opštem besmislu svega.” Ivan V. Lalić (1931 -1996)

Bio je novinar, esejista, urednik u više izdavačkih kuća, prevodilac, pesnik (zbirke pesama “Bivši dečak”, “Pismo”, “Četiri kanona”). Umetnički je sazrevao sa svakom knjigom pesama, što je retkost, kako u poeziji tako i u životu, došavši do one tačke stvaranja gde više nije svakom dozvoljeno da kroči i da razume. Stupio je na put koji su utabali Vasko Popa i Miodrag Pavlović, a to je put pesnika ideologa, koji su svojim delima „otimali“ prostor za slobodu duha od sveprisutnog marksizma. Možda neopravdano, možda opravdano skrajnut pored svojih, pravedno uzdignutih savremenika, poput Branka Miljkovića, Jovana Hristića, Milovana Danojlića, nismo pozvani da sudimo. Tek, Ivan V. Lalić je ostao sakriven današnjim generacijama, pokriven višeslojnošću svog neosimbolizma, zagonetan svojom sumnjom koja veruje, ali nije prestajao da peva „Dostojno jest slaviti stvarnost“.

Njegovi motivi su smrt, more, mit, ljubav, a stihovi kao da se nižu u taktovima muzike, možda Mocartove, čiji je ljubitelj bio ovaj izuzetni sluhista (preminuo je nakon što je po ko zna koji put odgledao film “Amadeus” Miloša Formana). Lalić je poznavao iskustvo moderne evropske poezije, ali je neraskidivim nitima bio vezan za jezik i kulturu svog naroda („Ko ne povuče pouke iz Laze Kostića ili Vojislava Ilića, uzalud će ih tražiti kod Malarmea i Helderlina“– reći će u jednom razgovoru). Tako je ljubav za prošlo kao i za buduće, aktuelizovao u sadašnjosti stvaranja, pomirivši i sjedinivši u svojim pesmama tradiciju i modernu. Prema rečima Jovana Delića “nihilizam mu je bio stran; rekli bismo čak da ga je prezirao kao komfornu i sasvim lagodnu, neobavezujuću poziciju, najrasprostranjeniju u modernom pesništvu. Rijetki su nihilisti koji svoj nihilizam žive; češći su oni koji od njega žive. Lalićev osnovni stav je bio: reći Bogu – da, svijetu – da, čak i u trenucima najbolnijeg i najvećeg gubitka.” I zato on peva:
“Zaista, teško u trag da ćeš ući
Invencije plana spasenja. No zato smeš i moraš
Da slaviš taj nepojamni nered,
što ponekad je
I sušta lepota, dobrota stvari, uteha srcu.”

Kada je u jednom intervjuu 1996. upitan da objasni disonancu između religioznog tona u svojim „Kanonima“ i sumnje koja provejava, odgovorio je sa merom, koja mu je, po ugledu na Vizantiju i antičko doba, uvek bila ideal: „Čini mi se da na kraju drugog hrišćanskog milenijuma to „apsolutno verovanje“ može imati samo oblik apsolutnog prihvatanja sveta kao Tvorevine – što znači i ultimativno poverenje u božansku „ikonomiju“, odnosno plan spasenja… Ali, mislim da je za pesnika danas nemoguće da slavi svet, a da pri tom ostane slep za sve što je u tom svetu sastavljeno od zla, od nesreće, od racionalno nerazrešivih kontroverzi… Naprotiv, treba slaviti svet u lepoti i strahoti njegove sveukupnosti.“

Govorio je da “prave impersonalnosti u lirici nema; ne kod velikih pesnika” i da je “impersonalnost samo beli zavoj ispod kojeg, ako je pesnik autentičan, osećate ranu.” Iako je u formi, kao i u sadržini, težio perfekciji, dostizanju i ispunjenju “strasne mere”, smatrao je prenošenje verodostojne emocije, “emotivnog otiska sveta”, mnogo važnijim od preciznosti saopštenja: “Ne priznajem pesme koje nisu iskustvo”. Lalićeva zaveštajna zbirka “Četiri kanona” predstavlja vrhunac pesnikovog stvaranja, ali ne i kraj traganja, onog ljudskog, koje se ni u “običnim” ljudima, a kamoli u vrtlozima pesničkih duša, ne završava sa “ovim ovde”. On traga pesmom, stvaralaštvom, prelazeći put od Sumnje ka Svetlosti:
“Jer zabluda je da Gospod
Govori mahom kroz proroke, i usput ponekog sveca(…)
No pustimo bogoslovlje
Ono je koren sumnje, kaže jedan filozof
Otvorenog društva. Pesma je istinski put.”

Pesnik slavi sveukupnost sveta i Tvorca svojim dubokim doživljajem i traganjem za pravim izrazom doživljenog. Rilke, čiju je misao i sam Lalić više puta citirao, možda je najbliže dočarao zadatak pesnika: “Mi smo pčele nevidljivog. Mi zaneseno skupljamo med vidljivoga da bismo njime napunili veliku zlatnu košnicu Nevidljivoga.” Ali Nevidljivi nije uvek “vidljiv” pesniku, pa se on obraća Bogorodici. Po rečima Aleksandra Jovanovića, Lalić peva “o ljudskoj dimenziji Bogorodice, predodređenoj da, zbog svog stradanja i svoje telesnosti, razume krhku ljudsku prirodu i ljudski užas u suočavanju sa nužnom konačnošću; to jest predodređenoj da u biću najznačajnijeg Božjeg stvorenja shvati ono što njegov Tvorac “tvrd na ušima”, ponekad prečuje”:
„A ti koja si ga ugledala na četvrtoj stanici,
Via dolorosa, u Jerusalimu, tamo gde sada je tezga
Sa smešno štampanim majicama, i turisti vrve ko crvi,
Ti istoriju sričeš blažim naglaskom možda
No što je sročio autor njen, još kada zemlja beše
bez obličja i pusta. Pa spomeni to Sinu…”

Iako nosi u sebi tragove stradanja, svojih i tuđih, Lalić zna da “ako zrno pšenično padnuvši u zemlju ne umre, onda jedno ostane, ako li umre, mnogo roda rodi” (Jov. 12, 24). On zato peva o deljenju, davanju sebe, samoobnavljanju i nadilaženju, kroz ljubav:
“O ljubavi je dakle reč, i o savršenstvu
Nedovršenog, stalno što razara se spolja,
A obnavlja iznutra, da nevidljivo nešto
Vidljivo postane opet, ali oblikom novim
Izrazi svoju vest…” (“Rimska elegija”)

Na kraju, pred čitaoca stavljamo ono što je bilo na početku pesnikovog puta, sumnja, vapaj, mrak, umor od naizgled beskrajnog rastojanja između sopstvene nesavršenosti i Božjeg savršenstva, pokušaj, nešto “kao molitva”. Pojedincima koji u njegovim završnim radovima i dalje vide isti grč, pesnik poručuje: “A, što se tiče spasa, ili spasenja: kada bih mislio, ili osećao da ga nema – zacelo ne bih uopšte pisao pesme. Jer moje pesme pokušavaju da svetu kažu “da”, hvatajući se u koštac sa zavodljivom predstavom o opštem besmislu svega.”

Kao molitva
„Jesi li umoran, Bože
od neizvesnosti dela?
Celina još traje, cela,
Al pukotine se množe.
Jesi li bolestan, Bože,
od stvaranja i stvari?
Vrućica čelo ti žari
dok svud se nesreće množe.
Znam da te dodir moj vređa,
uvek ti napipam ranu-
a tražim u okeanu
kap znoja sa tvojih veđa.
Kako da ležaj ti prostrem
pa da odboluješ malo?
Hoćeš li lišće il kostret,
do čega li ti je stalo?
No kako da log ti sterem
Kada se skrivaš u tmuše?
Vinovnik moje si duše,
a tajiš mi tvoje mere.
Krvav sam ispod kože,
ko fitilj ime mi gori:
Trebam li ti, satvori
još jedan zavet, Bože.
U zalogaj dajem ti blesak
mog postojanja po kazni
Il mladosti, i sitni pesak
Klepisidre što mi se prazni.
Glose o tebi se glože,
razum je razjeo čula,
mi smo tumači rasula:
Jesi li bolestan, Bože?“

Izvor: Hazarder Magazin