Memento

Deset svećica Isidore Sekulić

Dragana Savić, Hazarder Magazin

„Ne pitate po koju cenu? Da sam imala običnu, normalnu ljudsku sreću, da sam imala porodicu, dete neko darovito, šarmantno dete, posvetila bih se njemu. Možda bih krišom plakala, uzdisala za ovim, ovakvim životom? Ali, ovako…“

Kada posmatram onu čuvenu sliku mlade Isidore Sekulić, uvek mi pada na pamet jedan citat Crnjanskog: „U njenoj lepoti beše nečeg teškog.“ Povučena, tamna i duboka, kao jezero, „apostolka ćutanja“, krila je ispod svoje dostojanstvene suzdržanosti zapanjujuće bistar i vatren duh. Uvek neumorna i predana, a nikad grozničava, večito dosledna i sistematična, a nikad zamorna i umorna, živela je i stvarala Isidora sagorevajući na oltaru stvaralaštva. Pisanje je za nju bilo kao bogosluženje – sa takvom se posvećenošću i pijetetom odnosila prema radu, ali i životu uopšte. Nekada je danima tražila odgovarajuću reč koju bi umetnula u svoje delo, a za putovanja se brižljivo pripremala. „Kad sam trebala da idem u Italiju, on (otac) mi je rekao da moram godinu dana pre toga da učim jer ću se tamo susresti sa dvadeset vekova.“

Ona koja je prevodila sa sedam jezika, pisala eseje, pripovetke, putopise, bila prva žena član SANU, prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije, znala je čitave dane da provede isposnički na hlebu i vodi, bez krika i jauka, mučena oduvek i zauvek glavoboljama i nesanicom. „Zašto! Zato što volim muku i anatemu. Volim kad uspropnice treba skakati za svaku mrvicu života i uspeha. Volim kad čoveka iz dana u dan glođe neki strah, a čovek se ume isceliti; kad mu aveti svaki dan nešto uzmu, a on se ume odreći. Volim onoga koji kamen ore a ipak ima hleba. Onoga koji kaže da je sramota uvući jedrilo kad zatrube vetrovi i bure, i koji otvorenih očiju sme da gleda kako u peni talasa kotrlja brodolom.“

Skromna i jednostavna spolja, bežala je od pohvala, parada i fotoaparata („Za to postoje Lolobriđide“), smatrajući da je samoizgaranje i požrtvovanost jedini prihvatljiv način bivstvovanja, tako prirodan i logičan da ne zaslužuje sam po sebi nikakvu nagradu. „Samousavršavanje čoveka, dovršenje životnog dela, stvar je mirnog, plemenitog istrajavanja, bez naročitog samouverenja na početku, bez očekivanja trijumfa na svršetku.“ Ako ne venac slave, šta je tražila od sudbine? Sreću? Ali Isidora na to odgovara: „Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole.“ Da li je, „ponižena i uvređena“ od strane života, ljudi, pa i sebe same, ipak bila na tragu Dostojevskog koji je pisao u istoimenoj knjizi: „Trebalo bi nekako opet i našu buduću sreću odbolovati; kupiti je kakvim bilo novim mukama. Patnjom se sve prečišćava…“

Da li je želela mir? Svom snagom svoje namučene duše i neumornog intelekta. Da li ga je tražila Odozgo? U razgovorima sa akademikom Vladetom Jerotićem na temu religije branila se agnosticizmom, ali zabeležene molitve u Topčiderskoj crkvi ipak su bile upućene Nebesima. Iz njih ponekad izbija očaj noćnog nemira i prost vapaj da je spase iz vrtloga misli i nesanice: „Gospode, učini da vihori ponekad brže minu. Utišaj vetar, prekrij nebo nepomičnim oblacima, daj noć mirnu i dugu, da se odmorim, Bože moj!“

Kakve li je duhovne borbe preživljavala u tim trenucima! „Bože, ne ostavi čoveka noću bez znaka od Sebe.“ Kao u Biblijskoj priči o cariniku koji se molio izdaleka, udarajući se u grudi i moleći Boga da mu se grešnom smiluje, ne usuđujući se ni oči da podigne ka nebu: „Ne vapijem, Gospode, ne udaram se u prsa, ne uspravljam ruke pred upaljenom voštanicom. Stojim u mračnom ćošku crkvice stegnutih zuba i pesnica, jer su to moji čovečanski znaci strašnog napora da se obrvam, oborim, sitno i mekano sameljem…“ Prezirući pred pogledom na Večnost sve što je stvarala u sebi i oko sebe, molila je „da se sve u meni promeni, od imena do haljine. Da urastem u mir duhovni tako kao što je orah urastao u ljusku.“ A onda, kad mine grč bola i prođe zamuklost, u retkim trenucima savršenog mira, tekla je jednostavna i topla zahvalnost sa Isidorinih usana: „Mirno uzdižem ruke, sa deset prstiju kao sa deset svećica, i zaboravljam kako mi je maločas bilo, i gde sam, i nikoga više ne poznajem, i ništa mi više ne treba jer nisam više u svetu misli i briga. Sa deset svećica svojih, sa deset malih svitaca na sebi, stižem pred Tebe, Bože.“

Isidora Sekulić napustila je ovaj svet 5. aprila 1958. godine, isto onako skromno kako je u njemu i obitavala: bez venaca i govora, uvijena u jednostavni beli čaršav. I dan danas na njenom grobu sveštenik Topčiderske crkve služi godišnji pomen za pokoj njene duše. Zbog načina na koji je živela, zbog toga kako je disala, jela, pisala, molila se, zbog svih patnji koje je u sebi do krvi bolovala, zbog toga što je bila dama, heroina, surova podvižnica dirljivo tananog duha, zbog toga što se sama dobrovoljno raspela na krst stradanja ne pristajući da sa njega siđe, ja uvek sa pijetetom mislim na Isidoru Sekulić i dižem njoj u spomen svojih „deset svećica“ i šapućem njenu meni najdražu molitvu: „San, hranu, dokolicu, počinak, sve sam sebi uskraćivala, i uskraćujem, Gospode. Ali sve to, i sve sposobnosti i sav rad robijaški stalan i jednolik, ne preobražavaju me dosta. Što ću ti najzad prineti od sebe, Bože, neće biti upotrebljeno ni za prašinu budućnosti ljudske. To, Gospode, taj napor iz svih sila, i to budno znanje da je sve malo i slabo, to Te molim da primiš kao službu moju Tebi. Ja verujem, Gospode, da ima dostizanja, ali ja mučno i uzaludno činim pokušaje da stignem i do praga dostizanja. No nemam poslednje očajanje zbog toga, Gospode! To saopštenje, to je danas kraj moje molitvice.“

Izvor: Hazarder Magazin