Memento

U središtu tajfuna

Autor: Dragan Ćirjanić

Luj Ferdinand Selin (1894-1961)

Evo, naj­zad, pred na­ma je pe­snik, pro­rok i mi­stik. Je­dan be­smrt­ni duh. Kao druid kelt­skog pro­ro­čiš­ta, gr­meo je Se­lin sve­tim gne­vom svo­je ora­ku­le o tam­noj stra­ni čo­ve­ka, po­sr­nu­log u bla­to za­pad­ne ci­vi­li­za­ci­je. „Ne stva­ra­mo vi­še mi­to­ve i le­gen­de. Ari­jev­ci ni­su vi­še po­ro­di­ca. Ne­ma so­li­dar­no­sti...” Upo­zo­ra­va­ju­će de­lu­ju re­či iz nje­go­ve dok­tor­ske te­ze o Ze­mel­vaj­su: „Sra­mo­ta ne­ka je ono­ga ko ne mo­že iza­bra­ti put ko­ji do­li­ku­je sud­bi­ni na­še ra­se.” U na­šoj ane­ste­zi­ra­noj kul­tur­noj jav­no­sti, po­ja­va pre­vo­da ne­ko­li­ko Se­li­no­vih de­la proš­la je ne­za­pa­že­no, a sa­mo za ret­ke pred­sta­vlja­la je ma­li pra­znik i go­zbu. Ni­je me­đu­tim uvek ta­ko bi­lo. Za­bo­rav, rav­no­duš­nost i ću­ta­nje ni­su mo­gli pre­kri­ti ve­li­či­nu kao što je Se­lin. A on ni­ko­ga ne osta­vlja rav­no­duš­nim. Uz­ne­mi­ru­ju­ći po­gled i pi­sa­nje ovog čo­ve­ka fa­sci­ni­rao je jed­ne i raz­be­sneo dru­ge. Troc­ki je re­kao za nje­ga da je „ušao u ve­li­ku knji­žev­nost kao što lju­di ula­ze u sop­stve­nu ku­ću”. Do­šao je da bi ostao. Ni­je mo­gao bi­ti ig­no­ri­san... Ko je Luj Fer­di­nand Se­lin?

Legenda o Selinu veličanstvenom

Mo­gao bih o Se­li­nu pri­ča­ti do su­tra. To nje­go­vo ose­ća­nje ži­vo­ta, taj stil, to ga­đe­nje prema li­ce­mer­ju mo­der­nog sve­ta, to stru­ja­nje ari­jev­ske kr­vi van vre­me­na tog auten­tič­nog Kel­ta, to se­ća­nje na zlat­no do­ba, ti iz­ve­sni mo­men­ti le­po­te i mu­zi­ke, jed­nom kad se pro­či­ta­ju ne za­bo­ra­vlja­ju se. Se­lin po­kre­će ve­li­ke ta­la­se stra­sti, sna­žne emo­ci­je. On je naj­zna­čaj­ni­ji pi­sac XX ve­ka. Kod nas je du­go bio po­znat sa­mo po svom pr­vom ro­ma­nu Pu­to­va­nje na kraj no­ći. Tek sko­ro, po­sled­njih go­di­na, po­ja­vi­li su se: Smrt na kre­dit,Od zam­ka do zam­ka, Se­ver, Ze­mel­vajs i ceo broj ča­so­pi­sa Gra­dac po­sve­ćen nje­mu.

Ro­ma­nom Pu­to­va­nje na kraj no­ći na­ja­vio je je­dan sa­svim no­vi stil pi­sa­nja. Uveo je ne­po­sre­dan go­vor u knji­žev­nost; tran­spo­no­vao je go­vor­ni stil u pi­sa­nu reč. Uveo je ar­go, je­zik uli­ce, na ve­li­ka vra­ta knji­žev­no­sti. To ne zna­či da je pi­sao la­ko, na­pro­tiv. Tran­spo­no­va­nje je sup­ti­lan, de­li­ka­tan i te­žak po­sao. Opi­sao je svo­je učeš­će u Pr­vom svet­skom ra­tu, bo­ra­vak u fran­cu­skoj ko­lo­ni­jal­noj Afri­ci, od­la­zak u Ame­ri­ku i po­vra­tak u Pa­riz, ta­kvom sna­gom de­li­ri­ju­ma i gro­te­ske, me­ša­vi­nom fan­ta­zi­je i stvar­no­sti, ne ve­ru­ju­ći u ilu­zi­je Pro­gre­sa i ide­je Čo­ve­ka. „Iz­nad sve­ga ho­ću da ži­vim ži­vot pun ve­li­kih kri­za, jer ho­ću da znam i da shva­tim”, pi­sao je još kao mla­di ka­det. Dok­tor me­di­ci­ne, Se­lin je is­pi­si­vao anam­ne­zu i di­jag­no­zu bo­le­sti mo­der­nog čo­ve­ka. Žid je o nje­mu re­kao da Se­lin „ne opi­su­je stvar­nost, već ha­lu­ci­na­ci­ju ko­ju stvar­nost pro­iz­vo­di na nas”. Se­lin ka­že da je stvo­rio „emo­tiv­ni stil”, „emo­tiv­nu sim­fo­ni­ju”, „ose­ćaj­ni na­ba­čaj”. „Hteo bih da u re­či­ma bu­de pro­na­đe­no pe­va­nje du­še... U po­čet­ku be­še emo­ci­ja, a ne reč. Čo­vek je pr­vo pe­vao a ne go­vo­rio.”

Ra­ble, Vi­jon i Se­lin či­ne jed­nu li­ni­ju u fran­cu­skoj knji­žev­no­sti, ko­ja je zna­či­la pro­me­nu sin­tak­se i uvo­đe­nje go­vor­nog je­zi­ka, raz­bijajući okoš­ta­lu fra­zu aka­dem­skog pi­sa­nja. Oni su ve­li­ki po­bu­nje­ni­ci i stva­ra­o­ci sti­la, ino­va­to­ri fran­cu­skog je­zi­ka ko­ji su sku­po pla­ti­li svo­ju slo­bo­du, slo­bo­du je­zi­ka. U toj slo­bo­di i le­ži pra­vi raz­log Se­li­no­ve izopšte­no­sti jer je ose­ćao da je u je­zi­ku taj­na bi­ća i da je uš­to­glje­ni aka­de­mi­zam je­zi­ka si­gu­ran znak smr­ti du­ha i ti­he smr­ti na­ro­da. „Umeo je da na­đe isti­nu”, ka­že za nje­ga Ezra Pa­und. Ni­ko ni­je ta­ko „pro­va­lio” ovo na­še do­ba kao on. Do sr­ži... Čo­vek ko­ji vi­di i ko­ji zna. Bio je u cen­tru taj­fu­na XX ve­ka. Užas, gor­či­na i mr­žnja pre­pla­vi­li su nje­go­va de­la, ali, ne pred­sta­vlja li to i po­tra­gu za skri­ve­nim sve­tlom ko­je ne uspe­va da na­đe? Ne vi­di onu ve­li­ku ide­ju ko­ja se lju­di­ma upo­r­no nu­di da bi se na­sta­vi­la laž. Se­lin ne že­li jef­ti­ne na­god­be sa ži­vo­tom ni sa Bo­gom... Kao ne­ki Don Ki­hot na­še­ga do­ba, ob­reo se u sve­tu ko­me ne pri­pa­da i ko­ji ne raz­u­me. Sva­ki po­ku­šaj na­god­be lo­še se za­vr­ša­vao.

Komični lirizam i lakrdija smrti

De­mo­ne de­tinj­stva i od­ra­sta­nja opi­su­je u svom dru­gom ro­ma­nu, Smrt na kre­dit. Fer­di­nand, tra­gič­ni la­kr­di­jaš, kao i Bar­da­mi u Pu­to­va­nju na kraj no­ći, u po­tra­zi je za smi­slom u sve­tu pu­nom ras­po­ma­mlje­nih lič­no­sti. Istin­ska li­ri­ka iz­bi­ja sa sva­ke stra­ni­ce ove knji­ge u neo­bič­noj me­ša­vi­ni hu­mo­ra i de­li­ri­ju­ma. Opi­su­je eska­pa­de mla­dog Fer­di­nan­da, spo­jem li­ri­zma i la­kr­di­je. To je pri­ča o de­ča­ku ko­ji od­ra­sta uz vek Pro­gre­sa. Emo­ci­je pre­pla­vlju­ju do­ga­đa­je. Ko­mič­ni li­ri­zam po­sta­je Se­li­nov zaš­tit­ni znak. Mi­ste­ri­ja de­tinj­stva i ži­vo­ta ot­kri­va se u de­li­ći­ma bez­vre­me­ne le­gen­de o Kra­lju Kro­gol­du ko­jom je prot­kao pri­ču o od­ra­sta­nju... To je se­ća­nje Fer­di­nan­da pi­sca, na strip iz nje­go­vog de­tinj­stva... Ka­žnjen zbog iz­da­je Kra­lja Kro­gol­da, Gven­dor Ve­li­čan­stve­ni umi­re... „U zo­ru, Smrt je sta­la is­pred nje­ga. – Je­si li raz­u­meo, Gven­do­re? – Raz­u­meo sam, o Smr­ti! Raz­u­meo sam još na po­čet­ku ovog da­na... Pre­po­znao sam u svom sr­cu, u svo­joj ru­ci, u oči­ma svo­jih pri­ja­te­lja, čak i po ko­ra­ku svog ko­nja, ne­ka­kvu tu­gu, uspo­re­nost i oma­mlje­nost, na­lik po­spa­no­sti... U mo­jim pro­mr­zlim ru­ka­ma ga­si­la se mo­ja zve­zda... Svi su se da­li u beg! O, Smr­ti! Ka­jem se straš­no! Sra­mo­ta je ve­li­ka!... Gle­daj ova jad­na te­la!... Ne mo­že me opra­ti či­ta­va več­nost ti­ši­ne! – Na ovom sve­tu ne­ma to­pli­ne, Gven­do­re! Osim u le­gen­di! Sva car­stva za­vr­še usnu­loš­ću!...”

Se­lin že­li da nam da ose­ćaj la­ko­će i če­sto uvo­di fan­ta­stič­ne pri­zo­re, vi­lin­ske pri­če, ba­le­te ili le­gen­de, ostva­ru­ju­ći fan­ta­zma­go­rič­ni uti­sak na ru­bo­vi­ma stvar­no­sti ko­ja za­u­da­ra be­smi­slom. Smrt i la­kr­di­ja sto­je jed­no uz dru­go. Se­lin se ni­je svr­sta­vao u gru­pe ili par­ti­je. Usa­mlje­nost mu je obez­be­đi­va­la ne­za­vi­snost i slo­bo­du. Bio je naj­slo­bod­ni­ji raz­bi­jač kon­ven­ci­ja u knji­žev­no­sti. Ima mno­go imi­ta­to­ra i sledbenika ko­ji su po­ku­ša­li da pi­šu nje­go­vim sti­lom, ali ni­ko od njih ni­je imao tu op­ti­ku ni stil da za­vi­ri u sr­ce ta­me... Hen­ri Mi­ler, Bo­ro­uz, Bu­kov­ski, da po­me­ne­mo naj­po­zna­ti­je.

I le­vi­ca i anar­hi­stič­ka de­sni­ca po­zdra­vi­li su nje­gov pr­vi ro­man. Ara­gon i El­za Tri­o­le pre­ve­li su na ru­ski Pu­to­va­nje na kraj no­ći i Se­lin je oti­šao u SSSR. Vi­deo se u Se­li­nu ve­li­ki ospo­ra­va­telj ka­pi­ta­li­zma i ra­ta. Vra­tio se otu­da raz­o­ča­ran i zga­đen. Na­pi­sao je Mea culpa, naj­ve­ću op­tu­žni­cu i pri­go­vor ko­mu­ni­zmu i in­du­stri­ja­li­za­ci­ji, ika­da na­pi­sa­nu. Ni­ka­kav bo­lji čo­vek ta­mo se ne ra­đa. „Ko­mu­ni­zam, ma­te­ri­ja­li­zam, zna­či Ma­te­ri­ja pre sve­ga osta­log, a kad je ona u igri, ni­kad ne po­be­đu­je naj­bo­lji, ne­go naj­be­zoč­ni­ji, naj­pod­mu­kli­ji, naj­su­ro­vi­ji. Po­gle­daj­te ka­ko je i u tom SSSR-u lo­va za­čas po­no­vo za­se­la na pre­sto! (...) Prak­tič­na pred­nost hriš­ćan­stva je u to­me što ono ni­je sla­di­lo pi­lu­lu... Šče­pa čo­ve­ka još u pe­le­na­ma i sme­sta mu sve ka­že u li­ce, skre­še mu u brk: Ti si­ćuš­ni, ti na­ka­zni smra­de... Gov­no od ro­đe­nja... Ipak mo­žda... mo­žda ako se za­gle­da... mo­že bi­ti da po­sto­ji ne­ka ma­la šan­sa da ti se mal­či­ce opro­sti, što si ta­kav ga­dan, gnu­san, gov­nav, ne­za­mi­sliv... Ako le­po, pot­pu­no po­ni­zno, pri­hva­tiš sve mu­ke, is­ku­še­nja, be­du i tor­tu­ru sop­stve­nog ži­vo­ta... Ži­vot, pro­kle­ti­nja, sa­mo je ku­ša­nje, teš­ko is­ku­še­nje. Za­to šte­di dah! Ne tr­či pred ru­du! Spa­si du­šu i to ti je do­sta... (...) Sve­sti čo­ve­ka na ma­te­ri­ju, to je no­vi za­kon, skri­ven, neumoljiv... Kad se na­sum­ce sme­ša­ju dve kr­vi, jed­na si­ro­maš­na, a dru­ga bo­ga­ta, ni­kad se ne obo­ga­ti si­ro­maš­na, ne­go osi­ro­ma­ši bo­ga­ta... (...) Čo­vek je hu­man ot­pri­li­ke isto ono­li­ko ko­li­ko i ko­koš le­ti. Kad je iz sve sna­ge cim­neš u gu­zi­cu, kad je zvi­zneš li­mu­zi­nom, mo­že da se vi­ne čak do kro­va, ali se od­mah vra­ća na bu­njiš­te da po­klju­ca ko­ko­ši­njak. To joj je pri­ro­da, am­bi­ci­ja. Isto va­ži i za nas, u druš­tvu. Pre­sta­je­mo da bu­de­mo naj­cr­nja gov­na sa­mo kad nas sna­đe ka­ta­stro­fa. A kad se sve sleg­ne, pri­ro­da po­no­vo uda­ri u ga­lop. I sa­mo zbog to­ga, ni o jed­noj Re­vo­lu­ci­ji ne tra­ba su­di­ti dok ne pro­đe dva­de­set go­di­na.”

Rat mitova dvaju proročišta

Se­lin je ovim tek­stom okre­nuo ce­lo­kup­nu le­vi­cu pro­tiv se­be. On ni­je na­pao SSSR da bi is­ta­kao vred­no­sti Za­pa­da. „Svi For­do­vi su isti, so­vjet­ski ili bi­lo ko­ji dru­gi.” Ja­sno je vi­deo da je san o so­ci­jal­noj re­vo­lu­ci­ji (ko­mu­ni­zam) sa­mo deo je­re­si ka­pi­ta­li­stič­kog sve­ta, to jest ideje da se po­li­tič­kim pro­me­na­ma mo­že po­bolj­ša­ti čo­ve­čan­stvo. Vi­deo ih je kao dva li­ca jed­nog te istog zla, sve­ta ma­te­ri­je i obo­ža­va­nja zlat­nog te­le­ta. Pre­zir i ga­đe­nje na zla za­pad­ne de­mo­kra­ti­je je istog po­re­kla kao i pre­zir pre­ma ko­mu­ni­zmu, ko­ji je sa­mo eks­trem­ni vid po­li­ti­ke Za­pa­da. An­ta­go­ni­zam ova dva zla je sa­mo pri­vi­dan i veš­tač­ki je odr­ža­van. Po­sle Mea culpa, Se­lin pi­še naj­ve­ći pam­flet u isto­ri­ji knji­žev­no­sti,Ba­ga­te­le za je­dan po­kolj (1937), ko­ji je znat­no uti­cao na nje­go­vu knji­žev­nu re­pu­ta­ci­ju. Tri­de­se­tih go­di­na proš­log ve­ka, mi­ris Drugog ra­ta ose­ćao se svu­da. Se­lin, he­roj i oče­vi­dac Prvog svet­skog ra­ta, u že­lji da upo­zo­ri na rat ko­ji ni­je fran­cu­ski, na rat ko­ji će po­no­vo na­pra­vi­ti pokolj Evro­plja­na, pi­še knji­gu vul­kan­ske sna­ge, ne šte­de­ći ni­ko­ga, na­pa­da na sa­me te­me­lje epo­he.

„Rav­no­prav­nost? Prav­da? Ka­kve po­mir­lji­ve i uža­sne bo­le­sni­ce! One će uvek igra­ti pro­tiv nas! To je pra­vi­lo igre. Dez­o­ri­jen­ti­sa­ni pro­tiv okrut­no or­ga­ni­zo­va­nih. Li­be­ra­li pro­tiv ra­si­sta! Ku­da ide­te? Ne­ma­te vi­še na­gon za fi­zič­kim sa­vr­šen­stvom, za be­lim estet­skim li­ri­zmom. Sa­ma suš­ti­na sva­ke stva­ri. Knji­ge su vas ubi­le. Smi­sao be­log ži­vo­ta!” Se­lin je, u for­mi raz­go­vo­ra iz­me­đu pi­sca i nje­go­vog pri­ja­te­lja Je­vre­ji­na Gut­ma­na, na­pao na sve vi­do­ve ži­vo­ta Evro­plja­na: „... standardizacija i za­glu­plji­va­nje, u knji­žev­no­sti po­dra­ža­va­nje, si­ro­maš­tvo, od­su­stvo pra­vog do­ži­vlja­ja, li­kov­ne umet­no­sti i mu­zi­ka su po­crn­če­ne i bez zna­ča­ja, obra­zo­va­nje je glu­po i ste­ri­li­šu­će, a sve u ci­lju dži­nov­skog je­vrej­skog po­du­hva­ta da se osvo­ji svet, da se pot­či­ne ari­jev­ci, da se uniš­te tra­di­ci­o­nal­ne vred­no­sti ko­je su da­va­le sna­gu ra­si: fol­klor i mu­žev­nost.” Sav taj bo­žan­ski de­li­ri­jum i ana­te­mi­šu­ći li­ri­zam on ko­ri­sti da bi od­vra­tio od ra­ta, da bi spa­sao Fran­cu­sku i Evro­pu. Ob­ru­šio se i na En­gle­ze, na ma­so­ne, na Hi­tle­ra, na Pa­pu, na fran­cu­ske kra­lje­ve, Pru­sta, Kok­toa, Ži­da... Ri­mo­ka­to­lič­ku cr­kvu ko­ja se ba­vi ukrš­ta­njem ra­sa... Ne šte­di ni ari­jev­ce ko­ji su plit­ki, pi­ja­ni, li­ce­mer­ni ma­lo­gra­đa­ni ko­ji su se od­re­kli se­be, sprem­ni da slu­že Pro­gre­su i zlat­nom te­le­tu – Ma­mo­nu. „Vi­še ne vo­li­mo sa­mi se­be.”

Na po­čet­ku i na kra­ju de­la na­la­ze se dve vi­lin­ske pri­če, dva ba­le­ta, Se­li­no­ve lju­ba­vi. Ma­da se knji­ga naš­la u pred­rat­nom opštem an­ti­se­mit­skom ras­po­lo­že­nju, on se ni uz ko­ga ni­je svr­sta­vao. Knji­ga je osta­la kao glas usa­mlje­nog anar­hi­ste u vr­tlo­gu na­stu­pa­ju­ćeg bez­u­mlja. Su­kob je bio ne­iz­be­žan, na ži­vot i smrt. Se­lin je znao da se vo­di rat mi­to­va dva­ju pro­ro­čiš­ta. Ra­si­sta da, ali an­ti­se­mi­ta ne. Za­vi­deo je Je­vre­ji­ma na oču­va­nju sup­stra­ta nji­ho­ve ra­se, kroz ve­ko­ve, en­do­ga­mi­jom; za­vi­deo je na nji­ho­voj lju­bo­pi­tlji­vo­sti, ra­do­zna­lo­sti i in­te­li­gen­ci­ji, a naj­vi­še na nji­ho­voj so­li­dar­no­sti. Shva­tio je da je an­ti­se­mi­ti­zam simp­tom sla­bo­sti. Po Se­li­nu, Nem­ci ni­su Evro­pi po­nu­di­li re­vo­lu­ci­ju na­ci­o­nal­so­ci­ja­li­zma, već sa­mo svoj pan­ger­ma­ni­zam i ma­lo­gra­đan­stvo. Po­sled­nja pri­li­ka da se stvo­ri Evro­pa pro­puš­te­na je. Evro­pa sa Evro­plja­ni­ma. Sa­da je ka­sno. „Isto­ri­ja ne slu­ži isto je­lo dva pu­ta. Sad se Evro­pa ne mo­že na­pra­vi­ti! Dok je bi­lo ne­mač­ke voj­ske mo­gla se na­pra­vi­ti. S ne­mač­kom voj­skom, po­sled­njom ne­mač­kom voj­skom. Pro­fuć­ka­li smo je! (...) A Hi­tle­ra ni­ka­da ni­sam vo­leo!

Užas, san i muzika

Epo­pe­ju tog kra­ha, te ka­ta­kli­zme, Se­lin opi­su­je u dva svo­ja ve­li­ka ro­ma­na: Od zam­ka do zam­ka i Se­ver. „In­ster­burg... da! po­tom El­bing! I Gum­bi­nen... Torn!... tu­da su proš­li!... po­tom Plok!... Land­zberg!... to su bi­le eta­pe!... No­jen­kir­šen!... sko­ro kod Šće­ći­na!... No­jen­kir­šen!... mno­go bo­le­snih... No­jen­kir­šen! Bi­lo je još uspo­me­na!... zna­te, u bol­ni­ci!... bio sam ađu­tant ma­jo­ra... ime­na u šu­mi, po gre­da­ma, ime­na... ure­za­nih, zar ne?” Kraj ra­ta ga za­ti­če u zbe­gu sa ce­lom vi­ši­jev­skom vla­dom Pe­te­na i La­va­la u Ne­mač­koj, u dvo­r­cu Ho­en­co­ler­na, u Zig­ma­rin­ge­nu. Za Se­li­na po­či­nje bal vam­pi­ra. Sa Li­li (nje­go­va že­na Lu­set Al­man­zor) i mač­kom Be­be­rom, pro­la­zi kroz po­žar Ne­mač­ke, na ko­ju je po­hr­li­la ce­la Evro­pa. On je hro­ni­čar po­ra­za i be­gu­nac. Ži­go­san i pro­ka­žen kao „ko­la­bo” od­la­zi na se­ver, u Dan­sku. Go­di­nu i po da­na pro­vo­di u za­tvo­ru pod op­tu­žbom za iz­da­ju, iako ko­la­bo­ra­ci­o­ni­sta ni­ka­da ni­je bio. U Pa­ri­zu mu umi­re maj­ka i pljač­ka­ju mu stan. Ru­ko­pis le­gen­de o Kra­lju Kro­gol­du za­u­vek ne­sta­je. Sle­de­ćih pet go­di­na pro­vo­di pod nad­zo­rom, na oba­li Bal­tič­kog mo­ra, u ku­ći­ci za od­mor svo­ga dan­skog advo­ka­ta. Bal vam­pi­ra se na­sta­vlja... Sar­tr pi­še kle­ve­tu na nje­gov ra­čun, pret­po­sta­vlja­ju­ći da je bio pla­ćen od Ne­ma­ca kao ko­la­bo­ra­ter. Fu­ri­o­znim i ubi­tač­nim od­go­vo­rom u pam­fle­tu Ras­po­ma­mlje­nost, Se­lin ur­ne­be­snim sti­lom po­ka­zu­je Sar­tru gde mu je me­sto. „Se­ti­te se da užas ni­je niš­ta bez Sna i Mu­zi­ke. Ja vas do­i­sta vi­dim kao pan­tlji­ča­ru. (...) Al­he­mi­ja ima svo­je za­ko­ne... ‘tu­đa krv’ se ne svi­đa Mu­za­ma...”

Vra­ća se u Fran­cu­sku i na­sta­nju­je se u Me­do­nu, pred­gra­đu Pa­ri­za, gde u jed­nom pa­vi­ljo­nu pro­vo­di po­sled­njih de­set go­di­na ži­vo­ta. Za­bo­ra­vljen. Lu­set da­je ča­so­ve ba­le­ta a on dr­ži or­di­na­ci­ju za si­ro­maš­ne. Okru­žen mno­gim ži­vo­ti­nja­ma, u pot­pu­nom si­ro­maš­tvu, uz mu­zi­ku i ve­žbe ma­lih ba­le­ri­na, u vi­lin­skom okru­že­nju pi­še svo­je po­sled­nje de­lo Ri­go­don. To je tre­ći deo ‘ne­mač­ke tri­lo­gi­je’ ko­ji opi­su­je go­di­ne eg­zi­la i po­vra­tak u Fran­cu­sku. Is­pu­niv­ši svoj ugo­vor sa Pro­vi­đe­njem, Se­lin umi­re 1961. Go­di­ne 1968. (go­di­ne stu­dent­skih de­mon­stra­ci­ja) po­žar za­hva­ta nje­go­vu ku­ću i u va­tri ne­sta­ju svi ru­ko­pi­si iz za­o­stavš­ti­ne... Ta­ko se za­vr­šio ži­vot Lu­ja Fer­di­nan­da Se­li­na De­tu­ša, kra­lja knji­žev­no­sti XX ve­ka.

Ni na ko­ga vi­še ne­go na Se­li­na, ne od­no­se se re­či Be­le Ham­va­ša o ‘sve­tom pe­sni­ku’ (poeta sacer), po­sled­njem ču­va­ru na­puš­te­nog sve­ti­liš­ta, sve­tog kru­ga za­jed­nič­kog ži­vo­ta. No­stal­gi­jom za le­po­tom i mi­tom Se­lin nas se­ća na mo­guć­nost dru­ga­či­jeg ži­vo­ta, ne­ke vr­ste sna o Zlat­nom Do­bu. A mrak, mr­žnja i pe­si­mi­zam sa­mo su me­ra i sli­ka na­šeg pa­da u ci­vi­li­za­ci­ju ko­joj pri­pa­da­mo. Kao grč­ki tra­gi­ča­ri, ko­ji su bi­li u do­slu­hu sa bo­žan­skim si­la­ma dok su pi­sa­li, ta­ko i Se­lin mo­ra da bu­de u bo­žan­skom tran­su da bi nam pri­čao o ži­vo­tu. Se­lin go­vo­ri kao pro­rok sa ra­zo­re­nog sve­ti­liš­ta. Nje­go­vo de­lo su­vi­še je ve­li­ko da bi bi­lo ig­no­ri­sa­no. Kao Dan­te, Ser­van­tes i Šek­spir, svo­jim ce­lo­kup­nim de­lom dao je sli­ku čo­ve­ka u bo­žan­skoj per­spek­ti­vi. Ne­svo­dljiv i ne­svar­ljiv, Se­lin je ti­me ma­lo pre­va­rio Smrt.

Izvor: Nacija online