Kultura

Lonesome no more

Autor: Jasna Novakov Sibinović

Laš Svensen, Filozofija usamljenosti

Norveški filozof Laš Svensen napisao je desetak knjiga koje je nazvao Filozofija dosade, ...mode, ...zla, ...straha, ...rada, ...slobode... i sve te knjige su i na srpskom izazvale veliko interesovanje čitalaca, a ovih dana, izdavačka kuća "Geopoetika" objavljuje njegovu knjigu "Filozofija usamljenosti". Svensen uz pomoć drugih disciplina, razgoljuje svaki pojam do suštine, a pritom piše lako razumljivim jezikom, što je verovatno jedna od tajni njegovog uspeha. Iako se mogu svrstati u „soft filozofiju“, sve ove knjige utemeljene su na zavidno obimnoj građi i koristan su izvor literature iz raznih oblasti za dalje proučavanje datih fenomena.

Za razliku od norveškog jezika (na kojem piše autor), srpski jezik, kao i engleski, na primer, omogućava da razlikujemo usamljenost i samoću, pri čemu je, kako autor ističe, usamljenost osećanje koje podrazumeva bol i nedostatak i nema veze s brojem ljudi kojima je neko okružen, već da li to zadovoljava potrebu za vrstom i tipom društvenog kontakta. Ne moramo biti usamljeni samo ako nekog izgubimo, često je izvor usamljenosti nedostatak bliskosti s nekim ko je pored nas.

Svensen upućuje na povezanost poverenja i usamljenosti - usamljeni ljudi su društveno preosetljivi i obuzeti time kako ih drugi vide. Oni kao da traže znake odbijanja kod drugih, pa se tako bezazlene reči i postupci drugih tumače kao izraz agresije, a na tu umišljenu agresiju usamljenik odgovara agresijom. Baš kao u “Otkrivanju samoće” Pola Ostera, gde otac nije u stanju da se uzda u bilo koga, čak ni u samog sebe. Ako su nam drugi pretnja, uvek ćemo biti usamljeni. Filozof i sociolog Georg Zimel davno je rekao da bi se društvo raspalo bez opšteg poverenja koje ljudi moraju da imaju jedni prema drugima.

Moderni čovek je pun kontradiktornosti - sve čini da sebe izoluje, san je imati svoju sobu i u njoj svoj TV, svoj auto, svoj telefon, sve više ljudi žive sami i to zato što su tako izabrali, ali istovremeno je tu i želja da se pomiri potreba za slobodom, snažna narcistička strana i potreba za pripadnošću drugima.

Svensen je na poziciji onih teoretičara koji tvrde da je veća upotreba interneta povezana s višim stepenom društvene integracije, te da nas, uprkos uvreženom stanovištu, moderne tehnologije nisu učinile otuđenijim i usamljenijim. Naprotiv, smatra on, korisnici društvenih mreža imaju više poznanika i s njima se više sreću licem u lice. Društveni mediji možda povećavaju usamljenost u smislu da oni koji ih koriste imaju sve veće društvene potrebe koje ne mogu zadovoljiti i u tom smislu on određuje problem savremenog čoveka pre kao hipersocijalnost koji se ne ogleda u velikoj količini usamljenosti, već pre u nedostatku samoće. U srži usamljenosti je nedostatak, a samoća, ako je pozitivna, znači otvorenost.

Rasprava o dobrim i lošim stranama samoće prisutna je još od antike i filozofi su uvek samoću isticali kao nešto pozitivno jer je to privilegovani prostor za refleksiju u kojoj se čovek može približiti istini. Psiholog Mihalj Čikstenmihalji je ustanovio da ljudi kojima je teško da budu sami imaju velikih poteškoća da se kreativno razviju. Šopenhauer je upozoravao da čovek može da bude slobodan i ono što jeste samo ako je sâm i zato mladi treba da nauče da podnose da budu sami. Čovek je danas zaokupljen spoljašnjim nadražajima i vrlo retko se suočava sa sobom. Hronična potreba za zaokupljanjem pažnje znak je emotivne nezrelosti. Važan zadatak ove knjige je da ukaže na nedostatak sposobnosti da čovek sebe ispuni samim sobom kad se otkloni sve spoljašnje. Tako Niče piše u “Zori”: “Postepeno mi svetlost pada na najopštiji nedostatak naše vrste obrazovanja i vaspitanja: niko ne uči, niko ne teži tome, niko se ne uči - da podnosi usamljenost“.

Ako govorimo o hroničnoj negativnoj usamljenosti, a ne o poželjnoj samoći, lična odgovornost podrazumeva da treba da budemo sposobni da tražimo druge i da im se otvaramo i izlažemo, ali da ćemo usamljenost smanjiti tako što ćemo se truditi da sebe vidimo, da nađemo utemeljenje u sebi, da ne zavismo od drugih. Među brojnim primerima koji potvrđuju u kojoj meri je zemlja iz koje potiče autor razvijenija u odnosu na našu, svedoči i podatak da njihove partije u okviru aktivnih političkih programa imaju i „političku mobilizaciju protiv usamljenosti“. Ova društvena odgovornost u odnosu na usamljenost, Svensena je podsetila na SF roman Kurta Vonegata Lakrdija u kojem kandidat za predsednika pobeđuje parolom „Lonesome no more“.

Izvor: Blic