Kultura

Spaljivanje moštiju Svetog Save

Miloš Crnjanski, 1935

Scene i simboli oko spaljivanja moštiju Svetog Save zatvorene su u onom krugu večnom koji označava tajnu snagu srpstva koja je mogla malaksati ali nije iščezla i koja se obnavlja.

/…/ Kulturna istorija Slovenaca je tragična u Srednjem Veku. Već u IX stoleću oni izgubiše ne samo vladare svoje krvi, više staleže nego i uslove svoje srednjevekovne kulture. U brdima, pod snegom i čistotom nebeskog božanskog vrta Triglava samo je priprost naš narod ostao. U prestole biskupa i u crkvene stolove tuđin zaseda, Nemac naseljava gradove i tržišta, u njegovim su rukama latinske biblioteke i pergamenti. Kao da ni traga nema, u to doba, slovenačkom pismu i književnom radu, slovenačkoj, srednjevekovnoj umetnosti.

I drevni pretci Hrvata poneli su u to doba u Istri i Primorju na sebi krst tuđinske kulture. Hrvatski knezovi, pa zatim i hrvatski kraljevi zaboravili su na bosanske krajeve i posavske, narodne krajeve i svu svoju žudnju preneli su na raskošne tuđinske gradove duž mora, koji su pripadali Veneciji. Slovenski jezik umuknu, čak i u narodnoj crkvi. Latinska kultura i talijanska prosveta, iz raskošnih primorskih gradova i njinih bogatih crkava bila je kao morska pena koja nije dopirala duboko u naš narod.

Primanje kulture, vizantiske, ni kod Srba nije bilo veselije. U takvim trenucima, i danas, narodi se nalaze u većoj opasnosti nego sred najgoreg rata. Ono, međutim što se najbolje može reći o srpskoj srednjevekovnoj kulturi, to je da je potekla iz srca Balkana, iz zaboravljene, ohridske prosvećenosti, i da je u nemanjićskoj državi, i u srpstvu, postala više unutrašnja, moralna, nego blistava po spoljašnjosti, a tuđinska, više duhovna, nego materijalna, a tuđinska i površna, više slovenska i ista sa onom koja je doprla do Kijeva, dok je prosvećenost Slovenaca, Hrvata, Čeha i Poljaka dobila narodne i slovenske crte tek docnije u dugim i teškim narodnim borbama.

Za vreme Nemanjića, srednjevekovna Srbija i po prosvećenosti svojoj može da se poredi sa drugim srećnijim, državama evropskim. Ali u toj prosveti, ima jedna unutarnja, moralna, neprolazna legenda kakvu drugi nemaju i koja vredi više od svih spoljašnjih i nakalemisanih znakova tuđinskih kultura: to je emanacija Savina. Današnji poluinteligenat, današnja neznalica, koji se divi tramvaju jer ide sam od sebe, a ne sa štapom kao njegova baba, misli da u srednjevekovnoj državi, u jednom životu koji je završen pre sedamsto godina nema ničega sem mraka, ne može biti ničeg vanrednog i dubokog, dostojnog razmišljanja i ljudskog uma. Taj čovek, taj svetitelj, međutim, još za života, najuzvišeniji Nemanjić, Sveti Sava, koji je iznemogao i ostareo umirao u dvorcu Asena II bugarskog cara, posle jednog dugog puta i života, pre sedamsto godina, nije ni malo manji čovek, ni po delu, ni po duhovnom intelektualnom životu, a naročito ne po značaju njegovog uticaja, i to moralnog uticaja, za nas Srbe, od ma kojeg, i najmodernijeg i najkulturnijeg današnjeg velikog uma.

Kada je Sava umirao u Trnovu država srpska, u njemu je gubila najsnažnijeg zaštitnika i prosvećenog dinasta. Socijalna tendencija crkve i sveštenstva, arhitektura, slikarstvo, manastirska književnost sve je to ostajalo za njim kao njegova senka. Ali ono što je bilo značajnije još i duhovni oblik srpstva. Počinjala je jedna epoha prosvetilačka isto toliko koliko i ratnička, koja je za sobom ostavljala ne samo crkvu nego i moralnu stegu, koja se nikad nije sticala spoljašnjom kulturom. Istinski naš, narodan, bio je njegov trag, dokazuje to o Savi bezbroj narodnih priča, trag duhovni koji je u srpstvu sačuvan ne samo kao izdržljivost, sposobnost za patnju, nego i kao moral i vera u dušu koju ne ubiše u nama ni Turci, ni oni koji behu gori nego Turci.

/…/

Pošto je obavio i poslednju ceremoniju darivanja bugarske crkve, u kojoj su se iza doba njegovih biografa čuvale još skupocene odežde, zlatom okovane knjige, dragim kamenjem ukrašene stvari, Sava je umro sam sa svojom dušom, dok su i država, slava i sila njegove porodice, strašni ratovi i nemilosrdne pobede, kraljevi, carstva, svet, razlivale se za uvek kao talasi u neku beskrajnu tišinu.

/…/

O spaljivanju njegovih moštiju, međutim, pri kraju XVI veka, postoji ne samo predanje, nego nekoliko nesumnjivih podataka. Sava je, odmah posle prenosa njegovih moštiju u manastir Mileševu, u maju godine 1237, veliki i legendaran. Što je sasvim neobično inače odmah posle njegove smrti u srednjevekovnoj Srbiji izričito postoji svest da je on podneo „bezbrojne trude radi srpske zemlje“. Tako rano u Srednjem veku srpstvo već nije geografski pojam, nego zamisao i osećaj koji malakše, ali se iznova rađa. „Svetilnik otačastviju si, zemlji srpscej“, kliče mu Danilo, Stefanu Dečanskom on je „ukrepljenje“. Demonski lepi kralj Milutin sve svoje pobede pripisuje mističnoj zaštiti Save, Dušan svoju silu vidi u tome da je iz Savine krvi. Kada je na Bosni bio red da pokuša okupiti sve naše zemlje Tvrtko je odredio da mu se kraljevski venac obavije oko čela u Mileševi, nad Savinim grobom. Poznato je da je pri kraju Srednjeg veka sva Hercegovina nazvana zemljom Sv. Save i da su se hercezima od Sv. Save nazivali i Stevan Vukčić i njegov sin Vlatko i Vlatkov sin Baoša.

Zamisao o srpstvu kakvu je imao Sava, produžavali su posle ne samo vladari na vrhuncu nego i crkva, i kad je pod Turcima ona ostala jedini krov nad glavom i mase naroda do dna. O Kraljeviću Marku, zapazio je naš pisac pravo, najviše narod peva, o Sv. Savi ima najviše pouka i priča. Da je srpstvo, i kad nije imalo svoju državu, i kad mu se pod Turcima rušila i crkva, ipak sačuvalo, duhovno, sve atribute jedne nacije, to je jedna od najdubljih i najznačajnijih u našoj prošlosti pojava. Sličnih nema. U XVI veku, koji se završava spaljivanjem moštiju Sv. Save, srpstvo, u leleku naroda, u zanosu kaluđera koji odlaze u Rusiju nema skoro ničeg više materijalnog i zemaljskog u sebi, ono je postalo čista patnja, i zamisao i ideja koja može da malakše, ali se opet rađa.

/…/

Neposredni razlog za spaljivanje moštiju Svetog Save, na današnji dan, na Vračaru, današnjem Tašmajdanu, na mestu otprilike gde se danas nalaze igrališta tenis kluba B. T. K., može biti da su bili ustanci koji su bili buknuli tada, u korist katoličkih vojski protiv Turaka, naročito u ravnicama Banata, pod vođstvom patrijarha Jovana i sveštenstva. Na bes Sinana, surovog vojnika, možda je uticalo donekle i to što su Savin grob i Mileševa bili postali vremenom prava svetinja muslimana u onim krajevima. Ali je glavni razlog svakako bio neka iznenadna panika od tog misticizma kome nije bilo kraja i koji je Tursku počeo da potkopava. Na zastavama ustanika u Banatu bio se pojavio Sveti Sava.

Po zapisu Rombertija Benedikta Savino telo bilo je još i godine 1533 u Mileševi sačuvano, i lepo. Kad je turska ordija u martu 1595 ponela kovčeg iz Mileševe trag njen je zasut suzama i krvlju najnižih slojeva naroda koji jedini behu još preostali sa sveštenstvom u Turskoj. Sinan i njegovi vojnici ubijali su usput, priređivali pokolje, robili i palili, noseći kovčeg u Beograd „kroz Drenovu, Bistricu, pa preko Vraneša na Uvac i dalje“. Pred kovčegom su vezane kaluđere terali Turci, a za kovčegom sav narod, i staro i mlado, iz okoline. „Kroz krv svuda sveca pronesoše“ kaže deseterac. /…/

Scene i simboli oko spaljivanja moštiju Svetog Save zatvorene su u onom krugu večnom koji označava tajnu snagu srpstva koja je mogla malaksati, ali koja nije iščezla i koja se obnavlja. Materijalist današnji i današnja neznalica koji misli da ničeg nije bilo pre njega, i da svet počiva na materijalnim osnovama, ne može da zamisli ni to da u tom pepelu srpstva može biti jedna iracionalna snaga, jača od svih drugih, koja je doprla i do naših dana, koja je bila prisutna u svemu što se zbilo već sedam stotina godina, koja će biti tu: i u onom što nas čeka.

Izvor: Catena Mundi