Kultura

Sin piše predgovor očevoj knjizi

Jovan Popović

Čovek se nalazi u zatvoru i seća se upravo završenog rata. U pauzama saslušanja i zatvorskih (fizičkih) poslova, on vodi dnevnik. Bio je vojnik i učestvovao je u borbama. Da li se borio na gubitničkoj strani? Ne, on je ratovao na strani pobednika. Koji je njegov prestup? Na ovo pitanje zatvorenik ne može tačno da odgovori. Kao ni na ono, da li mu sleduje kazna (i kolika) ili će, možda, biti pomilovan. Da li se radi o iskusnom, zrelom čoveku? Ne, u pitanju je mladić, tek dvadeset dve godine star. Na kraju, da li je reč o budućem važnom piscu? I na ovo pitanje odgovor je odrečan. Zatočeni mladić postaće značajna ličnost ali zahvaljujući, pre svega, jednoj drugoj umetnosti – slikarstvu. Jer pisac dnevnika iz zatvora zove se Miodrag – Mića Popović.

Ipak, treba reći da je tvrdnja da Mića Popović svoje mesto u istoriji srpske (i jugoslovenske) kulture duguje samo likovnoj umetnosti, uveliko preterana. Ovaj stvaralac se, osim slikarstvom, bavio i pisanjem proze, eseja, filmskih scenarija, kao i filmskom i pozorišnom režijom. (Čak je, u mladosti, u vreme kada je nastao ovaj dnevnik, pisao i poeziju. Po autorovom mišljenju slabog kvaliteta, tako da ti pesnički napori nisu sačuvani.) Zbog toga se tekst koji se nalazi pred vama može posmatrati kao prvi spisateljski pokušaj, kao rađanje jednog literarnog talenta. Međutim, priroda ovih zapisa nije čisto dnevnička. Popović u zimu 1945/46. beleži događaje i zapažanja, ali se istovremeno seća i ratnih dešavanja koja su se odigrala godinu dana ranije.

U okviru tih uspomena posebno, izdvojeno mesto zauzima priča Sveti Antun. Skoro da bi se moglo reći da se radi o maloj, zasebnoj, autobiografskoj noveli. Zanimljiv porodični detalj vezan je za jedno od prvih čitanja Svetog Antuna. Naime, slikarka Vera Božičković, buduća supruga Miće Popovića, upoznala je umetnika 1947. na njegovoj slavi Svetom Nikoli, upravo dok je prijateljima čitao (ovaj) dnevnik iz zatvora. (Tom prilikom je, uz obavezno mladalačko preterivanje, Borislav Mihajlović Mihiz ovo štivo proglasio najboljom ratnom prozom.) A Vera, studentkinja Akademije likovnih umetnosti, pomislila je: "Bože, kako talentovan čovek! A propašće ako se ja ne udam za njega! Znači, moram da se udam."

Kako je pisac bio i ostao prvenstveno slikar, izdavač je došao do logične ideje da se tekst obogati likovnim prilozima, nastalim u istom periodu kada i tekst. S obzirom na godine nastanka, takvih radova nije preostalo mnogo, pa se podrazumeva da crteži u knjizi služe najviše kao ilustracija vremena i slikarskih početaka Miće Popovića.

Iako pisane u duhu i stilu jednog nepovratno minulog doba, uspomene (tada) mladog slikara poseduju (po mome mišljenju) priličnu literarnu vrednost. Mladić radoznao, (pre)osetljiv, romantičan, koga su okolnosti smestile u burnu, prevratničku, epohu, uspeo je, zahvaljujući snažnom intelektu i (kod likovnjaka ne baš čestoj) dobroj verbalnoj artikulaciji, da svoje utiske i zapažanja prenese u pisanoj formi. Ali vrednost ovog rada ne iscrpljuje se samo u književnom značaju. Dnevnik Miće Popovića može da posluži i kao dragoceni dodatak istoriografskoj građi za period kraja Drugog svetskog rata i prvih posleratnih godina.

Uvodnu reč za ovo izdanje "Geopoetike" napisao sam na nagovor svog prijatelja Vlade Bajca. Naime, nisam bio siguran da je zamisao da sin piše predgovor očevoj knjizi najsrećnije rešenje. Nakon ponovljenog čitanja teksta uverio sam se da, mirne duše, Ratni dnevnik iz zatvora mogu da preporučim pažnji čitalaca.

Izvor: Vreme