Kultura

Ogled o jednom romanu Kurta Vonegata

Zlato i dabrovina

Autor: Stefan Basarić

Kurt Vonegat, Doručak šampiona

Jedna je rečenica iz poznatog romana Kurta Vonegata Doručak šampiona u mom toku svesti, niski asocijacija, izazvala pravu erupciju misli te je, ovim putem, kanališem kroz ovaj tekstualni zapis. Naime, Vonegat, na jednom mestu kaže (parafraziraću njegovo zapažanje) kako je on, kao stanovnik planete u dvadesetom veku, ogorčen i indisponiran i kako mu je žao što su na tlu njegove države, (Sjedinjenih Američkih), većina ljudi kao hipnotisani i degradirani na dve svoje želje: na kesu punu zlata  i raščepljenu dabrovinu.

Prva sintagma označavala bi širok spektar metafore zlata odnosno on time želi skrenuti pažnju na elemente pohlepe i njene nabujale derivate utkane toliko snažno u (pod)svest svakodnevice da ih mi više i ne razaznajemo kao nešto što je, primarnim dolaskom na ovaj svet, od nas bilo odstranjeno, odnosno srasli smo sa kapitalističkim/neoliberalnim mehanizmom mišljenja tako stravično da nam je on a priori urođen. Doći do novca. Druga sintagma je neki lokalni žargonizam čiji je cilj da se skrene pažnja na prizor raskrečenih nogu žene i na njenu vaginu obraslu u gustu stidnu dlaku; taj bi nas prizor imao podsetiti na nekog dabra kog su rasporili i ostavili tako otvorenog da mu možemo sagledati i meso i dlaku.

U svetu gde je sve na prodaju, pa i sama duša na kraju krajeva, čovek je primoran da grabi. Ponekad i na račun drugih, nemilosrdno skuplja novac kojim kasnije kupuje stvari (dakle, nešto neživo i potrošno) kako bi svoje vreme na Zemlji učinio ispunjenijim, odnosno, u daljem razvoju misli – čovek stremi novcu kako bi imao moć, a moć će mu omogućiti komfor, komfor evoluirati u hedonizam i čovek će, nasmejan, verovati u misao da tako izgleda sreća i da je za sreću potreban isključivo novac. Hedonizam, uživanje u onom telesnom (čulnom) aspektu postojanja, kao takav, neće čoveka odvesti dalje od stanja gde on nije gladan, žedan, umoran ili seksualno isfrustriran. Hedonizam, upravo zbog svoje primamljivosti, čoveka drži zakovanog u mestu, na zemlji, i poručuje mu, ništa više od toga da je takav, večno gladan svakojakih zadovoljstava, ništa drugo nego životinja.

Spominje Vonegat, dosta često, i mentalne sfere ljudskog života u ovom svom delu; naime, jedan od junaka romana, gradaciono, sazreva u svom gubitku zdravoga razuma, a pisac to, duhovito, pripisuje čudnim hemikalijama u glavi. Sledstveno naprsnuću svega racionalnog u čoveku on se otrgne (samo)kontroli i okrene se onom zlu koje, nesumnjivo, u svakome egzistira, u većoj ili manjoj meri, te isto to zlo, neuspelom sublimacijom, preinači u nasilničko ponašanje, na sveopštu nesreću, naravno. Kurt Vonegat, kao tvorac književnosti, one kvalitetne, postavlja pitanje kako je moguće da je čovek u dvadesetom (odnosno dvedeset i prvom veku) došao do tačke gde su mu one dve sintagme s početka ogleda glavni putokazi u životu te kako taj isti čovek sa takvim stanjem stvari nikakav problem nema.

Kada govori o duši, ovaj američki pisac je striktan u opisu njenog nestanka – svu tragiku čovekovog postojanja u prošlom, kao i u tekućem stoleću, on formuliše opet sintagmom čiji bi prvi činilac bila reč mašina. U deskripciji svojih likova on se služi tom tvorbenom osnovom kako bi, na samo sebi svojstven način, prikazao tu neutešnu otuđenost razbuktalnu među (bivšim) ljudima nazivajući ih, prema onome što čine ili vole da čine, mašinama: mašina za udaranje, mašina za pijenje, mašina za jedenje itd. Opet, u široj slici, radi se o odsustvu duha u savremenom društvu.

Ono što Doručak šampiona čini naročito primamljivim jeste način na koji se pisac suočava sa gorućim problemima njegovog društva, kakav je, bez sumnje, rasizam. Većina junaka ovog dela, sem protagoniste, u jednu ruku alter-ega samog autora, imaju sličan odnos prema Afroamerikancima koji su, poput pasa, tretirani kao bića nižeg intelektualnog dometa, konkretnije kao mašine bez mogućnosti mišljenja – mašine za rad. Bez obzira na moralne norme u ponašanju, pa i govoru kao sastavnom delu ljudske dalatnosti, Vonegat nema strah od toga da će nekoga povrediti upotrebom stravično pogdrnih reči kao što su crnčuga, čamuga, obojeni, čokoladni jer su sve one u službi jedne, vešto ispletene, ironije i podsmeha svim pobornicima rasističkih stereotipa.

Gledano s tehničke strane ova proza je jedno uspelo čedo postmodernističke stilske formacije dok je ista imala ikakvog smisla na sceni kojom je, usamljeno, dominirala decenijama. Čitajući delo prepoznaćemo neke od osnovnih postupaka stvaranja u okviru načela ove poetike – metatekstualnost, intertekstualnost, jedan naročito simpatičan oblik afirmacije nihilističke misli, kao i određene stilske pojave kakvi su recimo crteži – čitav roman obiluje duhovitim, malim crtežima, Kurta Vonegata i kao takvi oni su u službi vernijeg dočaravanja samog stila autora koga, iznad svega, krasi jedna oštra, nazubljena duhovitost sazdana kroz  koloplet ironije i satire.

Jezik samog dela je jednostavan, pitak; obiluje kolokvijalizmima, uzrečicama, skraćenicama, ponekom psovkom pa delo, njime iskonstruisano, dobija tu notu šale iako je samo delo jedna velika metafora propasti svega u šta je Kurt Vonegat, svojevremeno verovao. Ovaj roman bi se, s punim pravom, mogao percipirati kao egzistencijalistička proza; on svojim kvalitetom izaziva pitanja kroz razigrani stil jednog od pisaca čije će ime američka, pa i svetska, književnost pamtiti kao ime savremenog (svevremenog) mislioca.