Kultura

Potraga za izgubljenom muškošću

Autor: Dragana Miljanić

Fight Club, Dejvid Finčer, 1999.

"Borilački klub" je film o kome bismo mogli da pričamo na mnoštvu nivoa i da opet mnogo toga ostane nedorečeno. Jasno je da se pri njegovom tumačenju moramo odmaći od bilo kakvog bukvalizma, koji bi čitavu priču lako sveo na neku šizofrenu fantazmagoriju. Njegov osnovni kvalitet je da otvara određena pitanja i ne nameće odgovore, tj. daje mogućnost različitih tumačenja. Knjiga ili film koji pričaju linearnu priču, onu koja se može protumačiti jedino onako kako ju je autor zamislio, nisu naročito inspirativni, jer imamo monolog, a ne unutrašnji dijalog narativa s našim bićem.

Tako, uloga vođe, obuka i crne uniforme, daju osnov da u Borilačkom klubu vidimo priču o nastanku Ingsoc-a, kom su osnovni motivi uništenje potrošačkog duha i forsiranje koncepta neprestane borbe. I dok Borilački klub, kao i svaka revolucionarna priča, govori o borbi za slobodu, Orvelov Ingsoc prikazuje neku od verzija ishoda, kakve i nije previše teško zamisliti, jer, u Borilačkom klubu, nema sumnje - put do slobode vodi kroz sticanje moći - prvo nad samim sobom, pa onda nad društvom.

“Legenda” kaže da se na početku filma, nakon upozorenja o autorskim pravima, nalazi još jedno upozorenje, koje se pojavljuje samo na sekund, a koje kaže: "Izađite iz stana. Upoznajte pripadnika suprotnog pola. Prekinite sa preteranom kupovinom i masturbacijom. Dajte otkaz. Potucite se. Dokažite da ste živi. Ako ne preuzmete svoju ljudskost na sebe, postajete deo statistike. Upozoreni ste."

Ovo “upozorenje” mogli bismo da vidimo i kao najavu nastanka neformalne internet zajednice Anonimusi - (h)aktivista i savremenih anarhista, čiji je moto: “Mi smo Anonimusi. Mi smo Legija. Ne praštamo. Ne zaboravljamo. Očekujte nas.”

Nadalje, “otvorenim" čitanjem Borilačkog kluba, možemo da vidimo kako je "ugodan" život u kapitalizmu od današnjeg muškarca stvorio beskičmenog i egocentričnog, politički korektnog konzumenta. Zapitajmo se, na primer, zbog čega bezimeni pripovedač, koga maestralno glumi Edvard Norton, nema devojku ili ženu na početku filma? Vidimo da nije gej, jasno je da ima potrebu, a ima i materijalne resurse. U čemu je, onda, problem? Film to nigde eksplicitno ne kaže, ali može da se oseti – njegov problem je u nesigurnosti.

Na početku filma, pripovedač ima onaj "kastrirajući" tip nesigurnosti, koji od današnjih muškaraca pravi, žargonski rečeno - sisice. Život i karijera su mu isplanirani, sve je tu - osim zadovoljstva i sigurnosti. Može se pretpostaviti da je imao nekoliko veza s isfrustriranin, ispraznim ženama, kakve se lepe za "japije u usponu" i da su ga one "polupale". Govorio je one rečenice koje se očekuju, postupao onako kako se očekuje, očigledno nije bio sjajan u krevetu, sigurno je bio "kavaljer" i "džentlmen", trudio se da "ne povredi" i "ne uvredi" - ukratko, folirao se i toga je bio svestan. Nezadovoljstvo koje je nastupilo ispunjavanjem želja (bez definisanja realnih potreba), manifestovalo se, između ostalog, nesanicom. Jasno je, dakle, da u filmu nije reč samo o problemu materijalizma, već čitavoj zapadnoj civilizaciji koju Špengler zove "faustovskom".

Ako, pak, govorimo o manama filma, moglo bi se reći da se scenarista pred kraj "pogubio" i da ni sam nije znao kako da ga završi. Još jedna njegova mana je upadljivo "levičarenje". Ipak, ono što nadilazi mane Borilačkog kluba jeste to što ukazuje na problem savremene civilizacije, koji se ogleda u regresiji muškosti. Osnovna manifestacija te regresije je nesigurnost ili neodlučnost muškarca - gubitak odlučnosti je osnovni simptom današnjeg odsustva muškosti. Uzrokuje ga veštačko, nasilno i neprirodno izjednačavanje polova - žene preuzimaju muške osobine, a muškarci ženske - i ta zamena uloga ne prija nikome, osim đavolu.

“Kornelijus” nema devojku ili ženu, zbog svega prethodno navedenog - i izgleda da se, zbog lošeg iskustva, na neki način pomirio da je neće ni imati. Terapijske seanse mu daju ono što on u svom dotadašnjem iskustvu ima kao "ideal ženstvenosti" - nežnost, podršku, saosećanje i utehu - naravno, majčinske osobine. Dakle, to je naš glavni junak - neodlučni i kolebljivi savremeni "muškarac", koji pravi tipičnu grešku - u ženi traži majku. Zato mu i smeta pojava Marle, jer on nalazi uspešan surogat, a onda se, kao za inat, pojavljuje "prava stvar". Marla je svedok njegovog muškog neuspeha - samo njeno prisustvo je optužujuće, zato što ga podseća na potisnutu suštinu. Može se naslutiti da njegov neuspeh da s njom izađe na kraj, na površinu izvlači Tajlera.

Iz svega navedenog možemo izvući zaključak da nema bekstva od muškog identiteta i principa - ostaje “samo” njegova obnova, a jedini mogući način je ratnički princip, zato što je Mars temelj muškog arhetipa. Nakon epizode s manifestacijom anime (terapije bi čak mogle da budu i metafora za eventualne gej odnose - šta reći za grljenje sa "sisatim muškarcem"?), ostaje samo jedan mogući put - povratak brutalnoj muškosti.

I, kao što smo rekli na početku, s obzirom da je Borilački klub film o kome bi “do sutra” moglo da se piše/priča, završićemo ovaj osvrt citirajući jednog borilačkoklubopoklonika, koji je na svom FB profilu napisao ono što bi mogla da bude i najvažnija poruka filma: “Tek svođenjem svih serviranih društvenih vrednosti na apsurd, kome one u suštini i pripadaju, stvara se mogućnost obnove realne društvene elite, koja je u samoj svojoj suštini kontrarevolucionarna, zato što nemilosrdno uništava plodove lažnog progresa, a društvene vrednosti obnavlja na prirodnim osnovama muškog principa.”

Na kraju, ako je kriminal negacija, onda je on zapravo negacija negacije, dok je ono što je legalno, u stvari Matriks, tj. lažni život. S druge strane, ako su pomenuti Anonimusi zaista Legija, kako se predstavljaju, to bi značilo da preuzimaju ulogu Arhineprijatelja neveštog Demijurga savremenog sveta. Ovaj Arhineprijatelj ne može da izgradi ništa novo, ali može barem da obavi onu ničeansku ulogu razbijanja lažnih idola. Jer, da ne bismo sredstvima kulture izgubili samu kulturu, potrebni su, s vremena na vreme i recidivi divljaštva.