Kultura

Naš Temišvar

Miloš Crnjanski, Politika, 1925.

Novine su danas donele vest da su rumunski studenti, prilikom poslednjih demonstracija, razrušili srpsku crkvenu opštinu u Temišvaru.

Među varošima, koje smo izgubili svakako za uvek, ima nekoliko punih melanholije, koje su ostale sasvim blizu našoj granici, pa ćemo se češće setiti, dok vreme ne učini svoje da ih zaboravimo.

Daleke i čiste, brđanske varošice pod slovačkim planinama, sa svojim đacima rackim, koji su odlično prevodili pandekta svojim bogatašima, što leže po grobljima tamo, pod kamenim pločama, ispisanim crkveno slavjanski, svojim žitaricama u dubokoj vodi Dunava, privezanim uz krčme alaske, gde se pevalo samo srpski već se davno čini da su postojale samo u starinskim našim romanima. Jedino nas stare, prazne crkve, koje ne mogu da se sele sećaju da je sve to bilo život i java.

Slike međutim, pijace u Baji, ulice oko rodne kuće  Dositeja u Čakovu, stare porte, mirisne od lipa, oko crkvene opštine u Temišvaru, o kojoj eto novine pišu, još su bliske i bolne za nas mnoge, tako da ih, sklonim li samo oči, vidim i ovde u vlažnoj, decembarskoj magli dosta jasno.

Temišvar se zvao mali Beč. Raskošan i ogroman, sa svojim vanrednim avlijama, on je tonuo među stare, žute bedeme tvrđave. I pre dvadeset godina, još bio je podeljen dugim alejama, zimi zavejanim, kojima se noću vraćalo iz pozorišta, duž ognjišta u krpe zavijenih baba, koje su pržile kestenje i govorile naročiti švapski dijalekt. Na njegovim velikim poljanama viđali se često čitavi pukovi konjice, u paradnom jurišu. Usred grada, oko petokatnih kuća, luksuz je bio neizmeran, miris pudera i parfema uvek jak, ali se na mostovima, što su se savijali nad prljavim i žutim od peska Begejom, dešavala noću prava velikovaroška ubistva.

Ogromna železnička stanica, veća od beogradske, crvenila se kao zapaljeno predgrađe, i zasipala sve parkove u grundove tenisa garom i dimom, ali se na pola sata hoda, u vlaškim i srpskim selima Kišodi i Mehali moglo pod rascvetanom jabukom, na drvenoj klupi, uz plamen jedne sveće, piti kiselo vino i pevati, uz tamburu, o bolnom Kara-Mustafi.

Čim je prvi avijatičar načinio vratolomije pod francuskim nebom, bio je i na temišvarskoj poljani da to pokaže, tamo gde su za jedan jedini dan sazidali ogroman cirkus Amerikanci Barzuma, uz pripomoć sve dece, ali je na malo hoda, iza ogromnog i svetskog kupatila, i petokatnih hotela, gde su otmene žene išle na randevue, moglo da se nađe birtija sa opranim patosom, gde su nedeljom sluškinje igrale uz trumbetu. Švapski trubač vršio je svoju dužnost vrlo jevtino i savesno i čudno. Zasvirao bi u jednom birtu i duvao, dok se parovi ne upute, pa pretrčao preko ćoška u drugi, i tamo započeo isto, sve dok se nije sve vrtelo kao podmazano, da se brzo vrati u pređašnji birt, gde su poneki počeli da ispadaju iz takta, pa ih opet u duvao u krug. Igrači su, u glavnom, držali igračice za tur.

Srba je u gradu već bilo malo. Klepalo pred uskrs, litija o Spasovu, pričest o Božiću, skupljali su sav taj svet u crkvenu portu, zasađenu lipom. Rusko pevačko društvo Slavjanskog došlo je sa severa i uzbunilo sve svojim tužnim, slavenskim liturgijama, a glumci, naročito Dobrinović pričali su nad ktitorima i graničarskim oficirima o Srbiji, svoj zavejanoj cvećem šljiva. Njegova uloga Ciganina, gospodina Celestina u mamzel Nitušu, njegovo poltronstvo u Đidu naučiše ih, da osim našeg kukanja na groblju i osim naše male škole, u kojoj su nam jednako pričali o spaljivanju moštiju, o nabijanju na kolac, ima još jedan svet u kome se igra i grli.

Sve je to staro iznemoglo srpstvo mirisalo na tamjan. Ličnosti, koje mi se ukazuju u sećanju tako su šarene i čudne, kao glumačke maske. U maloj školi, sa pet šest klupa, vladao je učitelj Berić i crkvenjak čika Gliša dečačkim dušama. Od jednog je zavisilo ko će da deklamuje ono „pruži ruku da ti sablju platim“ – a od drugoga ko će da vuče šesto zvono, ono najveće, što grmi. I kakav je bio i taj učitelj. Subotom posle podne igrao nam je, predstavljao Balzaka, Žana Valžana, i plakao nad Oblomovom. Bio je dobar, praštao je izostanke, koje su deca izvinjavala čudnim jezikom: „gospodine nisam bio u školi, me mili“. Šta kaže? „Su ga mili“ – dodaje drugi. „Ga mili“ – viče treći.

Budimski vladika, tada sinđel, lično je dolazio u jesenje večeri na čas da nas utišava, kad sam u osmom razredu izjavio da nema Boga. Dvorana opštine imala je finih, hladnih pejsaža i raskošnih portreta starih graždana, a ikonostas rumen i beo i ljubičast, obasjan od trepćućih sveća, lepši je od svih drugih dela slikara Danijela.

Crkva je bila centar svega. Pevačka društva, a svaki dan smo osnivali nova, koja su se među sobom strašno mrzela, pevala su liturgije vanredno, ali sa strašnim akcentom. O Duhovima, klečeći u travi, drhćući se slušala tri evangelija, na srpskom, crkveno slavjanskom i grčkom. Tenor đakona visok i dug, crkveni; bariton budimskog vladike ozbiljan i hladan, grčki i gromoglasni bas arhimandrita Došena, dva metra visokog, iz manastira Bezdina. Pa posle pozdrav patrijarhu, očekivan zavereničkom jezom, kada se spominju ordeni, čiji je bio „kavaler“, pa se čuje takovski krst i titula „srbijanskomu i crnogorskomu“. Oči sjaje, svaki peva moga ljeta, a poneka se gospođa gurka i šapće „Joco, Joco, vas zagt er?“ Bilo je to smešno, ali suzno i duboko rodoljublje, tada jako u modi.

U gimnaziji, staroj katoličkoj ruševini pijarista, u onoj istoj u kojoj je i Branko Radičević učio, retko je koji svršio. Koliko đaka mladih i lepih, poslednjih iz tih krajeva, čudne i zbrkane sudbine. Jednog se svi najviše sećaju; bio je rod prof. Tanazevića, kome nije mogao doći. Sedeo je satima zagledan u šaru Ravanice, objavljenu na Antologiji. U pola još dečko odvučen je u vojsku. Sa svih frontova stizala su njegova pisma, u njima je bila uvek samo Srbija. Poginuo je tako strašno raskomadan. Sestra njegova, najlepša devojka, poludela. Otac ne dočeka da povrate Modoš, gde su pre stanovali, isuši se i umre. Svud nešto stendalsko, patetično, melodramsko u tim iznemoglim porodicama. Učitelj skače sa trećeg sprata, u avliju srpske crkvene opštine, i izdiše na kamenu, isti onaj dan, kad novine donose da je Vasić izišao iz Bitolja. Svo to srpstvo miriše na tamjan, na pločama temišvarske pijace, oko koje su nekad sve trgovine bile srpske.

Imali su i svoj puk. Dvadeset deveti. O Uskrsu stojao je golim nožem stražu, u crkvi, oko pravoslavnog groba. Sad je lepo poređan pod zemljom, po osam stotina grobova na svakom mestu, duž sve poljske granice i talijanskog brega, koji se zove i sad „Tomba“ – grob. Jedan od njegovih oficira, od najlepših, bio je u gardi, i sad svako podne izlazi iz beogradskog grada.

Iza varoši bila je zelena, lepa arhijerejska bašta, a groblje omiljeno šetalište. Naročito su ljubičice lepe oko groba jednog malog Rusa, pevača Slavjanskovog, koji je pao sa kola, pa pregažen, i oko spomenika mlađeg Radičevića. I iza njih su, pod staklom, stare i fine fotografije ženske, pod grobovima Joanovića, Jankovića i drugih. Putevi, zasađeni bagremom, vode, tuda u selo Mehalu, gde je stanovala rezerva srpska, sve sami radikali, svi berberi i sve kalfe, koji su u belim rukavicama igrali, po balovima ženske zadruge. Pod rascvetanim jabukama i mirisom frizura, ipak je srpstvo očuvano. Kakva veselja za prvo bombardovanje Kotora, kakva mitologija Crnogoraca na klupi pred kapijama!

A predgrađe Fabrika, crno i čađavo, imalo je svoju čitaonicu i književne večeri. Glasno se čitali Vetar i Dona Klara i uvek je bilo puno. Taj svet, koji je počeo da muca svoj jezik, dolazio je tu sa ludim oduševljenjem. Svaki ko je umro, ostavljao je svoje imanje crkvi i na knjige.

A tek ljubav. Koliko komičnih drama u porodicama, kad se htelo ženiti vlainjom ili jevrejkom. Gledali su ga kao robijaša. Nastala je opšta žalost i glas o tome širio se daleko. Pisalo se čak onima, koji su bili u banji Mehadiji na lečenju.

Dosad je stari Temišvar bio miran i mrtav. Žut i vruć on je ovo leto već bio sasvim vlaški, prljava žuta reka jedva je oticala na njega. Polako, kroz koju godinu, neće nam ostati ni traga ni glasa. Ali otidete li sad još tamo, na stanici već dočekaće vas grupa patetičnih, smešnih ljudi, neverovatnih i čudnih. Isti oni trgovci, kalfe i činovnici, koji su pre mucali kad govore i rado mešali koju rumunsku, okupiće se sad oko vas i dugački Joca Pavlović duhnuće i dati glas „a“, tenoru sa ispruženim vratom, baritonu, i basu, da tiho i pažljivo otpevaju i odmah tu pred stanicom, gurajući vas u kola: „Oj Srbijo mila mati“.

U tome nema ničeg opasnog, i ne bi trebali da im zato razbijaju opštinu. Tako je svud izumiranje.

Politika, 6. januar 1925. godine

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)