Kultura

Priča o životu kraljice Natalije

Autor: Dunja Pešut

Dragutin J. Ilić – Roman kraljice Natalije

Dragutin Ilić, iako jedna od interesantnijih figura sa kraja 19. početka 20. veka, kako u književnom tako i u političkom i društvenom životu Srbije, nije privlačio pažnju ondašnjih književnih znalaca. Oni koji se proučavanjem njegovog opusa bave danas navode kako je to zbog negativnog predznaka koji mu je dodelio Jovan Skerlić, književni pregalac koji je umnogome zadužio srpsku kulturu, ali u tom trudu načinio nekoliko propusta. Setimo se nesrećnog Disa ili pak Isidore Sekulić. Čini se da je tako „prošao” i Dragutin Ilić. U senci svoje čuvene porodice, brata Vojislava i oca Jovana, Dragutin je skrajnut u zapećak, iako se rezultati njegovog književnog rada ne mogu osporiti. Danas ga već čitamo sa posve drugačijim pristupom, a zahvaljujući vrednom priređivačkom peru Svetlane Tomić, upoznati smo i sa jednim njegovim romanom posvećenim kraljici Nataliji.

Ovaj roman izlazio je u nastavcima tokom nekoliko meseci 1923. godine u Beogradskom dnevniku. Kako Svetlana Tomić piše, u pažljivo pripremljenom pogovoru ovoj knjizi, tada je najavljivan kao senzacija. Još jedan od razloga zbog kog bi i današnji čitalac posegao za ovim delom, pre svega, ne bi li otkrio šta je to za čoveka s početka 20. veka bila senzacija. Da li kao i danas važi ona „svakog čuda tri dana dosta“, pa se popularnost gubi čim se pojavi nova, a o trajanju da i ne govorimo, ili je ona pak drugačijeg tipa. Pomišljamo da je ovoga puta senzacija bila sama kraljica Natalija. I više od dvadeset godina nakon afera sa kraljem Milanom sa kojima je beogradska javnost bila upoznata, te Majskog prevrata, narod je bio zainteresovan za sudbinu porodice Obrenović. Natalija, tada još uvek živa, nije direktno učestvovala u državnom životu Srbije, ali je i te kako i dalje budila pažnju. Za Dragutinova politička opredeljenja i ulogu u životu kraljice Natalije znalo se, te je stoga urednik sa razlogom napravio reklamu predstojećim brojevima časopisa. Čovek koji je provodio mnogo vremena u društvu ove žene, sada piše roman o njoj. Samo po sebi dovoljno interesantno.

Promišljajući o ovom pitanju, dolazimo i do problema žanrovskog određenja Ilićevog dela. Ne bi se trebalo tako lako poneti odrednicom koju je pisac upotrebio u naslovu. U nekim svojim segmentima, ovo delo jeste fiktivno i može se uvrstiti u romane istorijsko-političkog tipa, dok ujedno ono predstavlja i biografiju i autobiografiju. Ilić donosi epizodu iz svog i života kraljice Natalije, razvijajući one delove u kojima su im se životne staze neposredno ukrštale. Opet, postoji u ovom delu i memoarskih, ali i dramskih elemenata, sa razvijenim dijalozima i napetom radnjom, te ga je zbog toga teško svrstati u aršine samo jednog književnog žanra. Ni sam Dragutin Ilić nije to učinio. Naime, svoje delo nije nazvao romanom O kraljici Nataliji, već samo romanom kraljice Natalije. Na taj način je indirektno saopštio čitaocu da se epizoda iz života ove vladarke može poistvetiti sa kakvim romanom. Zato bi ga van svih književno-teorisjkih kanona najadekvatnije bilo odrediti kao priču iz života kraljice Natalije, budući da ono to zaista jeste. Tako se sasvim lepo uklapa sa odrednicom senzacija, koja mu je pre početka objavljivanja dodeljena.

Senzacija bi moglo biti i zbog odnosa koji je Dragutin Ilić imao prema stvarnosti u kojoj je živeo. Njegova dela i politička opredeljenja izlaze iz dogmatizovanih okvira. Ideje su liberalne, proruski orijentisane i zbog toga ni na koji način nije bio miljenik kralja Milana. Samo to saznanje donosilo je još jednu važnu preporuku za ovo delo, budući da je kao veoma blizak kraljici Nataliji imao mnogo toga da saopšti. A činio je to dinamično, živo, sa dozom oštrine kada govori o političkim neistomišljenicima, a sa razumevanjem i blagim izrazom dok piše o kraljici. Kao pripovedač, a ujedno i jedan od glavnih junaka ove priče, Ilić piše direktno, otvoreno, saopštavajući događaje iz sopstvene vizure, komentarišući političke prilike, moguća rešenja određenih situacija, a ono što je interesantno, uporedo sa tim donosi i mišljenje javnosti. Tako je sa empatijom komentarisao Natalijinu ljubomoru, naglašavajući da se nije udavala iz računa, već ju je i nešto više vezivalo za supruga, ali se i kritički osvrnuo na to kako javnost reaguje na taj problem koji je bio očigledan. Na taj način stičemo potpunu sliku u vezi sa događajima u vremenu o kome pisac piše.

Okosnicu njegovog dela čini proterivanje kraljice Natalije iz Beograda i uticaj kralja Milana kako bi se ona odvojila od sina, dok se svi ostali segmenti njenog života koji su se desili pre ovog događaja opisuju usputno, doprinoseći punoći priče i objašnjavajući pojedine njene delove. Nakon što je oteta i proterana iz Beograda, kontakti između Dragutina Ilića i kraljice Natalije usahli su, te se i pisac, u čudu ostavljen, ne interesuje više za njen život. Sve što je usledilo posle nije niti jednom rečju pomenuto.

Ipak, desetogodišnje njihovo poznanstvo, što kroz prepiske, što kroz lične razgovore, uticalo je na to da Dragutin Ilić o njoj govori birajući samo reči sa pozitivnom konotacijom majke, supruge, vladarke, intelektualke. Smestio ju je pisac u istorijske okvire života svih nesrećnih srpskih vladarki, počevši od supruga Karađorđa i Miloša Obrenovića, pa sve do njihovih dana, budući da se nijedna, kako sam kaže, koja je ponela krunu Srbije, nije mogla pohvaliti bračnom vernošću svoga supruga.

Već u prvim rečenicama, pisac iskazuje simpatije prema nesrećnoj kraljici Nataliji i u tom smeru razvija celokupnu priču. Govori o njoj kao o temperamentnoj, otvorenoj, neposrednoj, prkosnoj, ali veoma brižnoj majci, odanoj supruzi i ženi koja je uživala veliko poštovanje Srba. Na jedan veoma dinamičan, gotovo akcioni način, Ilić će prikazati uzbunu celog Beograda, spremnost na rušenje mosta, pa i kraljičinu snagu kako bi se sprečila njena otmica i odvajanje od Aleksandra. Tako ju predstavlja kao majku koja je jedino želela da ostane pored svog sina. Jasno je da Ilić piše roman nakon svih ovih događaja, pa čak i nakon Majskog prevrata, budući da u nekoliko rečenica, kao junak romana razmišlja o mogućim razlozima za Aleksandrovu izvitoperenu ličnost i pripisuje je pre svega nedostatku majčinske figure i disfunkcionalnoj porodici kojom je upravljala politika.

Događaji o kojima piše Dragutin Ilić datirani su, a svi junaci istorijske su ličnosti. Pominje se i Vojislav Ilić koji je takođe imao nameru da pomogne kraljici. Stoga je ovo delo veoma važan istorijski dokument. Međutim, svi oni predstavljeni su pripovedački umešno, veoma dinamično, neretko uz praćenje psihološkog stanja junaka, što ovo delo čini i modernim romanom. Dovoljno da i za današnje čitaoce predstavlja senzaciju i veoma interesantno štivo.

Dragutin J. Ilić – Roman kraljice Natalije, priredila Svetlana Tomić, Službeni glasnik, Beograd, 2015.

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)