Kultura

Mersoova priča u očima Haruna (Kamijev roman kroz pero Dauda)

Autor: Dunja Pešut

Kamel Daud, "Merso, kontra-istraga"

Prvim susretom sa naslovom knjige Merso, kontra-istraga pronela se kroz misli ideja o mogućnosti da se neko usudio da Mersoa, glavnog junaka romana „Stranac”,  izvuče iz sveta apsurda i sudi mu isključivo za ubistvo koje je počinio. Kako li se može o velikoj temi svetske književnosti pisati ponovo, a ne biti banalan i svojim čitanjem ne obezvrediti ono već postojeće? Možda je to matematičaru po zvanju pošlo za rukom. Da posebnim formulama, eliminacijama i pretpostavkama izvuče one najvažnije činjenice i ponovo ih na nov način oblikuje. Kamel Daud, alžirski književnik, kolumnista i matematičar, usudio se da na motive rastavi ovu dobro nam poznatu priču i svoje čitanje donese ne kroz studiju, već roman prvenac.

Prva rečenica romana: „Danas je M'ma još živa” stvara asocijaciju da pisac priča priču jednog novog Mersoa. Onog čija majka nije umrla, koji nije počinio ubistvo, oženio se Marijom i stvorio harmoničnu porodicu, pomažući svojim susedima, a da istovremeno ne bira loše puteve. Suviše patetično, za književnost neinteresantno. Da, ali trebalo je raščivijati tu prvu rečenicu koja se jasno poziva na roman Albera Kamija, a već ga u prvim redovima u potpunosti preokreće. Čija je to majka? Donosi li pisac neku paralelnu stvarnost? Odgovor na pitanje šta bi bilo da se ništa od Kamijevog scenarija nije dogodilo? Roman još nije ni počeo, a već popunjavamo mesta neodređenosti i to vrlo proizvoljno. Valjalo bi nastaviti čitanje.

Već naredni redovi otklanjaju svaku dilemu i otkrivaju pripovedača. To je Harun, Musin rođeni brat. A Musa? Musa je bezimeni Arapin koga je Merso ubio onog dana na plaži, pod jakim svetlom sunca. U zadimljenoj atmosferi kafane sedi ovaj izgubljeni, obezvređeni Arapin i priča priču o svom bratu, ujedno stvarajući svoju, potpuno samostalnu i nezavisnu od dela koje je prethodno nastalo, utemeljenu na potrazi za smislom sopstvenog, kolonizovanog života. Zarobljen u vremenu kada je Merso ispalio svoj hitac, luta između sopstvenih želja i stega koje mu nameće majka žedna osvete. Da, to je majka sa početka romana. Koliko je Merso bio oslobođen svoje, toliko je Harunova majka opsesivno vezivala svog sina za sebe i od njega gradila Musinu fikciju. Tu se vrlo lepo oslikava piščeva igra romanom „Stranac”. Merso je sahranio majku, o njoj retko da je i mislio. Ubistvo je počinio u „trenutku pomućene svesti”. Suđenje će mu u punoj snazi vratiti majčin lik i tražiti izvore njegovoj nemarnosti. Harun će takođe počiniti ubistvo u trenutku pomućene svesti, ali ne kao rezultat sunčevog odbleska, već majčine želje za osvetom. Majka je zapravo počinilac ubistva, a Harun njeno oružje. Ubiće Francuza koji je voleo da posećuje plažu i kupa se, ali ne u pravom trenutku. Rat za oslobođenje od kolonizatora se završio. Harun ne učestvuje ravnopravno u borbi i ovim ubistvom čini zločin. Ipak, Žozef nije samo Robonizonov Petko, kao što je to bio slučaj sa Musom. Ima svoj identitet i pripada jednom drugačijem svetu. Zbog toga Harunov zločin ima snagu, a Mersoov ne. Negde se kao jedno od dominantnih čitanja Kamijevog „Stranca” prepoznaje upravo ovo kolonističko. Na više mesta Kamel Daud osvrnuće se na istorijske događaje povezujući ih sa današnjom situacijom u svetu. Postavlja pitanja o bezvrednosti jednog ljudskog života, kolonizovanog od strane velikih sila, majke ili pak savremenog sveta.

Paralele sa Mersoom mogu se povući u više aspekata. Pisac ih nije dosledno sprovodio, te stoga postoje i nedorečenosti. No, ono što se može pretpostaviti jeste da Harun predstavlja Mersoov odraz. Obojica ne znaju koliko im majka ima godina, da li njihova ljubav prema majci postoji, niti da li bi njoj ta ljubav nešto značila. Očeva figura u oba slučaja nedostaje. Ljubav, u kakvom god vidu ona bila, ostvaruju sa devojkama sličnog imena Marija i Merijem, s tim da Harun za sobom neprestano vuče lik svoje majke, prema kojoj oseća strašan bes. Vera: ni jedan ni drugi nisu religiozni. Čak se Daud koristio scenom iz „Stranca” kako bi dočarao Harunovu izbezumljenost zbog klanjanja prilikom molitve. Obojica iskazuju nasilnost prema sveštenstvu. Obojica ubijaju, a gle čuda, Harun je posle ubistva poželeo da pliva i provede vreme sa nekom ženom, jer mu je jako, nepodnošljivo sunce pomutilo pamet. Suđenje se i jednom i drugom svodi na okolnosti koje se ne tiču konkretno zločina, a jedina razlika je u tome što je Harun uživao u crnoj kafi. Da li se pisac na ovaj način poigrao sa njihovom etničkom pripadnošću?

Harun je junak apsurda isto toliko koliko i Merso, ali je u ovoj priči prisutna i tragičnost, koju kod Kamija ne osećamo. Harun je obezvređen, izgubljen, obesmišljen, nesamostalan. Od detinjstva, sa majkom koja opsednuta zločinom stvara od njega novog Musu, tereteći ga mislima o osveti, ne dopuštajući mu da slobodno živi svoje želje, Harun ostaje uskraćen za normalnu svakodnevicu. Odlazeći iznova i iznova na mesto zločina, posećujući prazan Musin grob, budući da telo nije nikada pronađeno, čitajući knjigu kojom je Merso dobio na popularnosti, Harun se muči i gubi u zahtevima koje pred njega postavlja svet, majka, pa i on sam. Kako sam kaže, raspet je bio između mati i mreti. Stoga je ubistvo Francuza za njega olakšanje.

Prvo bojažljivo, a onda sve hrabrije, Harun komunicira sa čitaocem pričajući mu priču o kojoj i on saznaje samo iz romana. Na mestu zločina nije bilo nikog, a telo nije pronađeno. Ne postoji Musin grob, ali ni grob Mersoove majke. Nikog iz njegove okoline nisu pronašli. Harun tako negira postojanje celokupnog ovog dela, predstavljajući ga kao fikciju. A negira čak i postojanje svoga brata. Izrazita je sumnja u postojanje svega. A pošto od svega ostaje samo priča, da li i Daud sumnja u svoje delo?Da li zapravo negira postojanje priče? Ili je priča za njega u ovom slučaju nepoželjna samo zbog njegovog junaka, jer je ubica njegovog brata dobio oslobođenje i trajno sećanje kroz roman? Ako se ponovo vratimo na kolonizatorski diskurs, čija će dela ovde dobiti vrednost? Stoga nije slučajno što se priča stvara od detalja u čiju se verodostojnost sumnja. Sve vrlo jasno, a stalnim preispitivanjem i negiranjem obojeno mističnošću, ostavlja priču otvorenom. Ko su ljudi koji pričaju i o kojima se priča? Svako od nas. Pisac ih imenuje, ali se i poigrava njihovim identitetom. Merso i Kami za njega su jedno – oni su ONI, ne MI. Harun se susreće sa slikom čoveka koji mu je ubio brata. Na njoj nema ništa posebno. Samo cigara u uglu usana. Liči na Kamija? Brzo su se njegove crte lica stopile sa crtama svih drugih kolonizatora. Svet je podeljen. Na vaše i naše, a Harun naslov romana Albera Kamija, koji je za njega ispovest, tumači iz svog ugla. Stranac je za njega osoba koja iskušava nas. Stranac nije JA, već ON. Stoga bi se moglo reći da ovaj roman predstavlja Arapinovo čitanje Kamijevog romana.

Kamel Daud, Merso, kontra-istraga, Novi Sad: Akademska knjiga,  2015