Kultura

Posttrauma i pisanje

Autor: Viktor Škorić

Oto Horvat, Sabo je stao

Metafizika zakazuje pred fizikom

bola i patnje

Naša književnost dugo nije imala ovakav jedan roman! Čini nam se da je pisanje ozbiljnih romana danas teška i nezahvalna rabota, s obzirom na zahteve koje ovaj žanr u svojoj sve većoj konzumentskoj halapljivosti postavlja, na njegovu hiperprodukciju (pogotovu kod nas), kao i na vreme koje je potrebno da bi se stvorio jedan biser tog mora. A još kada je pisac romana po svojoj vokaciji prevashodno pesnik (sa knjigom Sabo je stao kao svojim prvim romanesknim ostvarenjem), čini se da je opasnost od Minotaura u lavirintu romana utoliko pogubnija i da je potrebno zaista izvanredno klupko da bi se iz njega izašlo.

Oto Horvat postavio je sebi zadatak, izazov: kako pisati o jednom starom motivu – motivu mrtve drage –, a ne biti anahron, patetičan i isprazan? Kako reći nešto još nerečeno, nešto „terapeutsko“ (aristotelovski bismo rekli katarzično) i univerzalno? Odgovor se sam od sebe nametnuo – ne pisati o smrti samoj, nego o njenom okruženju, efektu i svim onim događajima koji vode do nje i od nje. On je posegnuo ne za širinom, nego za dubinom koju bol može da pruži. Ta bol je autobiografska, još jedno „podmuklo dejstvo biografije“, ali – zar svako pisanje nije autobiografsko? Na početku knjige nalazi se citat Đerđa Petrija kao moto romana – „Nagyon szerettem ezt a nőt“ („Mnogo sam voleo tu ženu“), i taj citat upravo svojom jednostavnošću i neposrednošću karakteriše celu knjigu. Horvat se odlučio da ne prelazi u zamršenu i, kada voljeno biće nestane, čini se, ispraznu metafiziku, nego da svedenim, jasnim jezikom, koji nije lišen emotivnosti, ispovedi priču o voljenoj ženi, smrti i životu posle kao događajnost, hemijsko jedinjenje lepih i ružnih uspomena.

Posegnuvši za svedočanstvima, asocijacijama, fotografijama i sećanjima, glavni junak Sabo stvara od nje, A., i od čitaoca sabesednika, sapatnika i tumača događaja. Međutim, iza svakog čina, iza svakog pokušaja, iza svake „terapije“, nalazi se svest o uzaludnosti takvih poduhvata jer ni u najmudrijim knjigama, ni u najburnijim životima, nema odgovora na pitanje kako podneti smrt voljene osobe. Lažno živeći u svom svetu, iz kog je slepo izopštena mogućnost smrtnog ishoda, a shvativši da su tako događaji prošli mimo njega gotovo ih i ne doživevši zbog svog eskapističkog svetonazora, glavni junak iz jedne posteriorne pozicije govori o tom putovanju ante mortem i post mortem, imajući za sebe samo jednu odrednicu – izdajica. Refrensko ponavljanje ovog motiva je svojevrsni J’accuse sopstvene egzistencije.Sabo shvata da je njegov pristup A-inoj bolesti, lečenju i mukama bio pokušaj da poštedi sebe, a ne da njoj pomogne i da joj olakša muke. Ne dovodeći svoju ljubav u pitanje, Sabo shvata da biti tu nije uvek dovoljno i činiti nešto zarad samog čina neće biti utešno u vremenu posle. Jer šta ostaje posle? Imitacija.

Mogli bismo reći za ovaj roman da je jedna od njegovih ključnih reči putovanje. Kako ova reč može da ima više dimenzija, one ne ostaju bez prepleta u glavnom junaku: u Sabou se putovanja ukrštaju, saobražavaju i kontaminiraju u jednu osobu, voljeno biće – A. Već prva glava počinje odlaskom na železničku stanicu sa očevim koferom, porodičnim darom. Pored knjiga i nešto odeće, shvatamo, naknadno, da taj kofer u sebi ima pohranjene ostatke sećanja i uspomena zajedničkog života, ne samo života sa A, nego i njene i Saboove porodice. Motiv voza, koji će se provlačiti kroz nekoliko poglavlja ove knjige, ponovo će se oglasiti u poslednjem poglavlju, kada glavni junak, probudivši se iz sna, bude osetio nostalgičnu čežnju za zavičajem, domom i A. Samim tim knjiga se zaokružuje. Međutim, da bi se stiglo do poslednje destinacije u romanu (ukoliko je ima), potrebno je proći brojne prostore, kulture, književnosti i susresti se sa mnogo ljudi. Tu svojevrsnu lirsku geografiju prepoznajemo u kupoli firentinske crkve Santa Marija del Fjore, na železničkoj stanici u Augsburgu, u budimskom kafiću u kom se subotom prepodne ide na kafu, u novosadskom detinjstvu, životu u Sarajevu... Ona je sačinjena od fotografija i sećanja i zato Sabo s pravom zaključuje: „Fotografija uspeva istovremeno i da sačuva i da promeni sećanje, kontaminira ga tuđim, učini da je nešto naše što nikada nije bilo“. I dodaje čitaocu kao pitanje: „Koje je tvoje iskustvo sa fotografijom i sa sećanjem?“

Međutim, ako se spoljašnje putovanje zasniva na stvarim mestima i događajima, unutrašnje putovanje je ono kog je junak bio lišen sve do svog preispitivanja i početka pisanja romana – koji, po sopstvenom priznanju, postaje bolja forma za izražavanje u odnosu na poeziju koju je dotad pisao. Ipak, ni poezija ne izostaje: kako su poglavlja zapravo ispovesti i prisećanja glavnog junaka, koji kao da leži na kanabetu kod svog (književnog) psihijatra, u pitanjima koja su postavljena sadržana je lirska dimenzija romana. „Gde ste jeli najbolje kolače od maka i sećanja“, „Firenca je grad bez sunčevih pega i mesečevih paprika“, „Da li Vi rilkeovski gledate na kuvanje“ i „Bojite se da ćete zaboraviti, ako nastavite da živite“ samo su neka od poglavlja/pitanja koja kontekstualizuju i poetizuju ispovedanje. Istovremeno, Sabo dobija podstreke od svog slušaoca da nastavi („Nastavite, nastavite, gospodine Sabo“, „Slušam Vas, nastavite samo gospodine Sabo“...) i samim tim ispovedanje se valorizuje kao ponovno proživljavanje, ovoga puta punije i osmišljenije. Iako se u naslovu nalazi reč statike, Sabo nastavlja kretanje.

Pitanje smrti nema odgovora. Ono je objektivno i izvan čovekovog istinskog poimanja. Međutim, kada se smrt dovede u vezu s ljubavlju, setimo se Tomasa Mana i njegovog Čarobnog brega: „Smrt i ljubav – to je rđav slik, neukusan, pogrešan slik! Ljubav se suprotstavlja smrti, samo je ona jača od smrti, a ne razum“. U jednom poglavlju Sabo je suočen sa A-nim nestankom kada na njega pada polica sa njenim knjigama. On će se izvući iz te „planine olova i hartije“ i naći licem u lice sa belim ormanom punim njene odeće. Ako je tada možda i izbegao da ga otvori, ova knjiga nam je dokaz je taj orman ipak otvoren i da se ljubav sa smrću suočila.

Ostaje nam da ponovimo – naša književnost dugo nije imala ovakav jedan kvalitetan roman!

Oto Horvat – Sabo je stao, Agora, Novi Sad, 2014