Kultura

Maltretiranjem do savršenstva

Autor: Marko Tanasković

Ritam ludila, Demijen Šezel

Kada govorimo o vaspitanju, stručnom usavršavanju i realizaciji potencijala naročito nadarenih mladih pojedinaca, možemo da primetimo da postoje dve, uslovno rečeno, pedagoške škole mišljenja. Postoje sa jedne strane oni progresivni učitelji koji u radu sa mladima favorizuju blag i strpljiv pristup, koji svojim štićenicima prilaze sa razumevanjem, podrškom i tolerancijom za neizbežne greške i posrnuća, a postoje takođe, s druge strane, i oni tzv. fašisti stare škole, koji nastupaju ponekad i prestrogo, koji ne prezaju ni od žestokih reakcija, psovki i fizičkog kažnjavanja, sve u cilju izbacivanja svojih pulena iz zone udobnosti i teranja do krajnjih granica mogućnosti. U lokalnim okvirima, sinonim za ovu drugu vrstu učitelja postao je trener košarkaškog kluba Partizan, Duško Vujošević, koji je čak hvatao za gušu svoje mlade košarkaše kada na parketu ne bi ispoštovali njegove instrukcije i taktičke zamisli.

Kod Vujoševića se hijerarhija autoriteta i gvozdena disciplina nikada ne dovode u pitanje, a žrtvovanje, kako fizičko tako i mentalno, podrazumeva se i ide u rok službe.  Iako je često u javnosti bio napadan i osuđivan zbog svojih kontroverznih trenerskih metoda, uspešnost Vujoševićevog pristupa ne može da se ospori, jer KK Partizan proizvodi ubedljivo najviše kvalitetnih mladih asova u Evropi, a tu su i domaći trofeji i međunarodni uspesi kao potvrda dobitne formule. Taj svoj trenerski stil i „daviteljski“ odnos prema mladim igračima Vujošević je jednom prilikom krstio „pruskim metodama vaspitanja“. Njegova logika je da će oni najvredniji izdržati svu tu torturu i postati najbolji mogući igrači, dok za one mediokritete koji nisu karakterno najjači i igrački najtalentovaniji, koji po Vujoševiću imaju „nisku tačku topljenja“, i onako nije prevelika šteta ako popuste pod pritiskom i propadnu.

Terens Flečer, lik muzičkog profesora iz filma „Ritam ludila“, svakako da bi se složio sa Vujoševićem i tom pruskom školom odgoja koja je savršeno sažeta  u čuvenoj  Ničeovoj izreci iz Sumraka idola da „ono što nas ne ubije će nas samo ojačati“ . Flečer vlada elitnim  njujorškim muzičkim konzervatorijumom Šefer (šifra za čuveni Džulijard) gvozdenom pesnicom, a njegov odnos prema perspektivnim muzičarima mogao bi se okarakterisati kao prosvećena tiranija. On od njih zahteva bespogovornu poslušnosti i tehničko savršenstvo na svakom koraku, a kada omanu u najmanjem detalju, on ih verbalno vređa, omalovažava, pa čak i gađa stolicama. Ipak, bez obzira na sve grubosti,  očigledno je takođe da Flečer, baš kao i Vujošević, strastveno voli muziku, da je izuzetno stručan i maksimalno posvećen svom poslu, kao i da, u dubini duše, oseća istinsku naklonost za svoje istraumirane i zastrašene studente.

Njegova pedagoška filozofija, na granici sadizma, biće dovedena u pitanje kroz sudar volja sa glavnim protagonistom  Endruom Neimanom, mladim polaznikom  Šefer akademije koji mašta da postane najveći džez bubnjar svih vremena. Endruova reakcija na Flečerov pritisak i maltretiranje dovešće ga do same ivice razuma,  u situaciju da se skoro u potpunosti otuđi od svoje porodice i devojke, ali će isto tako od njega načiniti virtuoznog bubnjara sa nepogrešivim osećajem za ritam i burnim, unutrašnjim doživljajem džez muzike, koga ni krvave ruke ni saobraćajni udesi ne mogu sprečiti da ostvari svoje snove o uspehu.

Režiser i scenarista Demijen Šezel navodno je zasnovao film na sopstvenim bolnim iskustvima iz mladosti sa jednog sličnog muzičkog konzervatorijuma gde je prolazio kroz sličan dril kao glavni junak. Iako je njegova priča smeštena u muzički milje, ona bi se podjednako lako mogla transponovati u svet fudbala, boksa, baleta ili kreativnog pisanja, a da ne izgubi ništa od svoje autentičnosti i snage, što samo svedoči o univerzalnosti teme i dobro odabranom autorskom pristupu svedene i uzdržane obrade dramskog materijala. Šezelov vizuelni stil je gotovo dokumentaristički, sa ispranom, senovitom fotografijom i dužim kadrovima, dok jedini trenuci kada film živne u furioznom ritmu jesu uzbudljive džem sesije i nastupi u kojima se odigravaju iscrpljujući psihološki okršaji učenika i mentora.

Mora se istaći da su upečatljive glumačke kreacije ono što ovo ostvarenje izdvaja iz gomile sličnih, a posebno je impresivna rola večitog epizodiste Džej Kej Simonsa, koji je tumačeći ulogu perfekcioniste Flečera dobio priliku da konačno zasija u punoj meri i demonstrira sav svoj talenat, što mu je sasvim zasluženo nedavno donelo Oskara za najbolju sporednu ulogu. Mladi Majls Teler takođe je vrlo iznijansirano odigrao lik ambicioznog bubnjara, balansirajući često između početničke nesigurnosti preko opravdanog bunta do mladalačke arogancije. Glavna poruka filma je kristalno jasna- ko želi da dosegne sam vrh izuzetnosti u bilo kojoj oblasti ljudskog delovanja i stvaralaštva, on često mora na tom oltaru da žrtvuje zdrav razum, zdravlje, ljubav i odnose sa bliskim ljudima, kao i da pretrpi svakakva maltretiranja i poniženja. Jedino preostaje pitanje,  na koje svako mora da pronađe sopstveni odgovor, a to je: da li je sve to o čemu se sanja zaista vredno toga?