Kultura

Divni pobednik L. Koen

Autor: Violeta Mitrović

Liel Leibovitz, Leonard Cohen: muzika, iskupljenje, život

„Pričali su mi o čoveku / koji reči izgovara tako lepo / da ako im samo pomene ime / žene mu se same daju...“ stihovi su kojima Leonard Koen otvara „Pesmu“ iz zbirke Hajde da poredimo mitologije (1956). Iako se, kako ističe u jednom intervjuu, u svojim brojnim, samotnim noćima beskrajno smejao reputaciji šarmera i miljenika žena, navedeni stihovi, uprkos činjenici da ukazuju na osobinu druge, neimenovane osobe, reflektuju, poput ogledala, upravo lik svog tvorca. Ličnost ovog pesnika i romanopisca blistavog retorskog dara isprva se obznanila kao otelotvorenje poznate Otelove besedničke veštine zahvaljujući kojoj Dezdemona pada u ljubavni žar. Nedugo potom, kada je pesnik Koen posegnuo za gitarom poželevši da zabeležene reči pretoči u melodiju, njegova figura ispoljila je i svoje orfejske crte najevidentnije u, za antički svet svojstvenoj, sintezi lirske poezije i muzike.

Koenove pesme, međutim, premda lišene milozvučnog i raskošnog orfejskog glasa što je Kanađanina jevrejskog porekla decenijama činilo nesigurnim i malodušnim u pogledu svoje izvođačke efektivnosti, najviše su orfejske zbog svog iskrenog tona, nepatvorene osećajnosti, zbog dubine u kojoj se pevanje kao neophodnost začinje i zbog dubina do kojih to isto pevanje u drugim bićima dopire. Upravo o ovoj blaženoj prodornosti i moći Koenove pesme, kao i o njegovoj umirujućoj auri, Libovic svedoči u uvodnom poglavlju ovog netipičnog životopisa rekonstruišući, upečatljivo i živopisno, Koenov nastup na ostrvu Vajt (1970) kada je jedino on, tada odveć neiskusan u muzičkom svetu, od svih prisutnih izvođača (The Doors, Joni Mitchell, The Who, Kris Kris-tofferson, Emerson, Lake & Palmer, Mungo Jery, Jimi Hendrix...) uspeo da umiri razularene anarhiste toplim glasom i prijateljskim govorom. Autorova tvrdnja da ova knjiga „nije biografija Leonarda Koena“ potvrđuje se kako kroz odstupanje od uobičajene poente uvodnih poglavlja rok biografija, koja su usmerena na trenutak preobražaja umetnika (na pomenutom festivalu preobražaj nije doživeo Koen, nego publika), tako i kroz sporadična odustajanja od hronološkog principa kazivanja, te priklanjanja ređe asocijativnom, a češće tematskom načelu nizanja događaja.

Baš kao što se ovo delo otima biografskom žanru, tako se i ličnost kojoj je ono posvećeno uvek odupirala prezicnom smeštanju u ma koju umetničku struju: premlad da bi pripadao bitnicima, prestar za folk pevača, Koen je šezdesetih godina, kada se sve utapalo u ekstazu i oslobođenje, bio suviše tužan, okrenut Isaijinim propovedima. Sedamdesetih i osamdesetih, sa dolaskom muzičkih eksperimentatora, pank zvuka, bendova bujnih orkestarskih aranžamana i glamuroznog izgleda, Koen je ostajao monohromatski, harmonijski i instrumentalno sveden, da bi ranih devedesetih, kada su svi bili u depresiji, počeo da se zabavlja, snima vrcave spotove i prima nagrade. Pored opisa smena žanrova na muzičkoj sceni i mesta koje je Koen spram njih zauzimao, Libovic, u nameri da događaje iz umetnikovog života postavi u prirodni kontekst čuvajući tako njihovu celovitost i životnost, pruža osvrte i na jevrejsku eshatologiju, stanje u kanadskoj književnosti i zen budizam.

Autor ocrtava Koenovu egzistencijalnu putanju aktivirajući različite teme i aspekte njegovog privatnog života i umetničke karijere: od stvaralačkih podsticaja (veza između smrti njegovog oca i odabira spisateljskog poziva, uticaj dede rabina Solomona Kintski Klajna na njegov stav o isprepletanosti religije i telesnih uživanja, svetog i profanog, inspirativno zračenje postulata A. M. Klajna, L. Dudeka, I. Lejtona, F. G. Lorke na njegov um, druženja sa bitnicima i drugim andergraund umetnicima u hotelu Čelsi, zanesenost delom B. Dilana), opisa spisateljske svakodnevice na grčkom ostrvu Hidra i kubanskog iskustva do odluke da u 32. godini napusti uspešnu karijeru pisca, postane kantautor i nađe mesto u muzičkoj industriji. Libovic temeljno svedoči o umetnikovim turnejama praćenim političkim nasiljem, njegovom tremom i konzumiranjem mandraksa, o lošim reakcijama kritike, američke osobito, na njegove albume („tužan čovek koji unovčava sopstveno samosažaljenje prodajući Weltschmerz i soft rock, što ga stavlja negde između Šopenhaurea i Dilana na skali otuđenosti“ bila je jedna od žaoka), rasvetljavajući podjednako temu Koenovog patriotizma, usamljenosti, akutne depresije, petogodišnjeg izučavanja zen budizma na planini Baldi i, najzad, veličanstvenog povratka muzici 2008. godine. 

Uspostavljanje uspešnih paralela Koenovih stvaralačkih načela sa delima i stavovima drugih pisaca (G. Flober, T. S. Eliot, Dž. Džojs), kao i smisao autora za estetsko vrednovanje pesnikovih poetskih tvorevina i manje poznatih priča, svojstva su koja amplificiraju vrednost dela o kojem je u ovim redovima reč. Značaj knjige podjednako se prepoznaje u činjenici da ona naglašava neprestane Koenove napore da prevaziđe intimne, umetničke i kolektivne poraze, kao i terete esencijalnih pitanja judaizma uviđanjem da sva ta pitanja i teškoće treba shvatati ne kao nedokučive i bolne zagonetke, nego kao, shodno zen budističkom učenju, povode za meditaciju kojom se ostvaruje osećaj rasterećenja i stapanja sa Celinom. Libovic upravo u ovakvom maniru, naglašavajući Koenovu samopouzdanost na povratničkim koncertima i spokoj ostvaren prestankom njegove potrebe da očekuje samo trijumfe (nije li već raskid sa takvom potrebom trijumf?), zatvara knjigu o ovom umetničkom korifeju. Preliminarni rezultati krajnjeg bilansa Koenovog života (preliminarni jer se stvaralaštvo i životni elen pesnika-muzičara i danas odlikuju nesmanjenom snagom i vitalnošću), a time i Libovicevog dela o njemu i više su nego pozitivni – najsjajnija i najvažnija pobeda Leonarda Koena ogleda se upravo u ispunjenju njegove pre skoro pola veka zabeležene misli „o nedostupnom / mestu u koje moram da se razlijem poput vina, / o praznini u istoriji koju moram dosegnuti / i zauzeti, spokojan i potpun (kurz. V. M.) u tom ograničenom / prostoru / postajući čist kao dobro vino iznad taloga“ („Raspolaži sa mnom, krvi, ako imaš priču“, Paraziti raja, 1966).

Liel Leibovitz, Leonard Cohen: muzika, iskupljenje, život, preveo Miloš Mitić, Dereta, Beograd, 2014

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)