Kultura

Melanholična raskršća sećanja

Autor: Violeta Mitrović

Mario Liguori, Prva ljubav

Nisu li uspomene podmukle sablasti ljudske duše? Tihi, reverzibilni, osvetnički hod davnih previda i ogrešenja? Sklopivši korice Prve ljubavi, u umu pisca ovih redova odjekuju reči junaka Nabokovljeve Lolite koji upozorava da se značaj određenih postupaka i događaja u ljudskom životu u potpunosti spoznaje tek pogledom unazad: „sudbina u nastajanju (kurz. V. M.) nije jedan od onih poštenih kriminalnih romana gde sve što treba da činite jeste da motrite tragove.“ Ako tragovi i postoje, oni su prikriveni i nejasni, naš vid mutan i decentriran. Isti mehanizam, sudeći po Prustovom kazivanju u Traganju za izgubljenim vremenom, na snazi je i u fatalnim ljubavima: u stanju smo da tek naknadno zapažamo detalje koji su posedovali vrednost predskazanja ljubavne fatalnosti. Upravo ovakve misli o postupcima i ljubavnim prilikama koje postaju shvatljive tek u poznom dobu, kada je svaka šansa za popravak i iskupljenje već oglasila svoju propast, utkane su u neke od najuspelijih Liguorijevih priča.

Čudesan san o istinitom događaju, praškim šetnjama i razgovorima sa bivšom ljubavi, ostavljaju junaka „Jeseni u niskom gradu“, usamljenog i starog istoričara umetnosti i pisca, u jasnoj spoznaji da je mladost u svojoj samodovoljnosti slepa i naivna kad misli da može neopozivo da zaboravlja. Do identičnog otkrića dolazi i junak potresne priče „Vlas“ koji u bolnici, u bunovnom stanju, progonjen sećanjem na davnu, neostvarenu ljubav, postaje svestan značenja reči nekadašnje drage: „Tada mi nije bilo jasno kao sada. Treba dobro slušati kad ljudi govore. Ljudske reči u starosti postaju neponovljive, dramatične i teške.“    Liguorijeve lirski intonirane priče-fragmenti o situacijama iz svakodnevnog života podrazumevaju i prisustvo uspomena drugačije vrste, lišenih mučne nepravovremenosti prepoznavanja, ali i dalje podjednako melanholičnih i bolnih, natopljenih u redovima ove knjige tako čestim opisima jesenjih kiša. Kazujući o nesmirenom sećanju na detinjstvo u Akvarosi od čijih se mediteranskih, etrurskih žila Alesio, otišavši na sever, udaljio („Omiljeni grad“), o setnoj uspomeni na neprežaljenu ljubav („Prva ljubav“), ljubavnom razočarenju i ugašenoj nadi („Tamo gde ne poznaju ukus plača“), filigranskoj nostalgiji za zavičajem („Tragovi rodnog grada“) ili o tinjajućem žalu za drugačijom životnom i profesionalnom putanjom („Poslednja noć opozicionog odbornika“, „Bela zavesa“), piščeva proza na upečatljiv i rezonantan način ocrtava zamašan, raznolik spektar kriptičnih ljudskih čežnji.

Činjenica da je i sam pisac pasionirani putnik čiju egzistenciju natkriljuje specifičan geografski trougao (Italija – Švedska – Srbija), neminovno je rezultirala neprekidnim delovanjem odisejskog principa, prisustvom putopisnih pasaža u pripovednom tkivu (opisi Praga, Helsingborga, Geteborga, Episkopija, Sarna, Bremena, Irske, Novog Sada), te smeštanjem radnje i likova u različite društvene i kulturne okvire. Pored zanimljivih refleksija o distinktivnim crtama između Skandinavije i Mediterana, iskazanih u obliku citata iz izmišljene knjige Ljudi ljubavi i ljudi slobode koju unuk čita u dedinom društvu u priči „Zabranjeno voće“, priče iz ove zbirke na upečatljiv, često i duhovit način problematizuju zatvorenost prema novim, stranim običajima („Ci Đuvano“), podložnost površne turistkinje stereotipnim predstavama („Dva poziva“), netrpeljivost junakinje prema svemu što je Drugo („Dnevnik Ane Person“), kao i jaz u pogledu društvenih konvencija između gradske sredine i provincije („Sjajan par“). Ipak, junacima ove zbirke čitalac teško može išta da zameri. Građeni sa pažnjom i nežnošću, oni i sami, u duhu mota zbirke – izvoda iz Vergilija o ljubavi koja je za sva bića ista, – predstavljaju otelotvorenja najrazličitijih pojavnih oblika ljubavnog osećanja: melanholije rođene na zalasku ljubavnog odnosa, strasti (prema fudbalu, hrani, putova-njima, bogatstvu...), setne naklonosti (ka rodnom gradu, kiši) ili, naprosto, blagog, učtivog i zaštitničkog držanja prema drugom biću („Šišanje“, „Damijano“, „Jesen u provinciji“).

Pored smisla za karakteristične obrte, ostvarene uvođenjem motiva snova, vizija u bolesničkoj postelji ili neočekivanih raspleta, pored sofisticirane jednostavnosti izraza, iskrenog i dirljivog tona, piščevo pero odlikuje se i sposobnošću da u sitnoj, običnoj pojedinosti uoči dublju, univerzalniju poruku. Postepeno i nepredvidivo otkrivanje ovakvih smisaonih nijansi predstavlja upravo onaj element koji održava zavidan nivo zaintrigiranosti čitalačke imaginacije. Liguorijevo delo otuda kvantumom svojih raznolikih potencijalnih poenti pogađa kako misaono, tako i emocionalno težište čitaoca delujući potajno, a sigurno, kao ponornica, kao sećanja.

Mario Liguori, Prva ljubav, Laguna, 2014