Kultura

Čovek-ptica , mit ili stvarnost

Autor: Ivan Bazrđan

Alehandro Gonzales Injaritu, ,,Čovek-ptica“

Late fragment

,,And did you get what

you wanted from this life, even so?

I did.

And what did you want?

To call myself beloved, to feel myself

beloved on the earth.“

Pesma Rejmonda Karvera urezana na njegovom grobu

Početkom novog milenijuma aktivira se poveća grupa meksičkih reditelja čiju okosnicu čine: Alfonso Kuaron, Giljermo del Toro, Karlos Rejgadas i Alehandro Gonzales Injaritu, koja svojim filmskim ostvarenjima uzima mnoštvo nagrada po prestižnim festivalima, čime ulazi u sam centar savremene svetske kinematografije.  Ovog puta ćemo posebnu pažnju obratiti na opus Alehandra Gonzalesa Injaritua i njegov najnoviji film ,,Čovek-ptica“, koji je verovatno i njegov najbolji i strukturno najzahtevniji film. Takođe, treba reći da crnohumornom komedijom, sa elementima čiste drame, Injaritu pravi mali zaokret u odnosu na prethodnu filmsku poetiku, koju su odlikovali izuzetno mračni i tamni filmovi: ,,Pasji život“, ,,21 gram“, ,,Vavilon“, ,,Prelepo“.

Prvo što treba napomenuti kada je u pitanju film ,,Čovek-ptica“ jeste odličan odabir glavnog glumca. Majkl Kiton, koji nam je u sećanju ostao kao pristojan Betmen  i kao glumac koji u svojim ostalim filmovima nije uspeo da nas kupi umetničkim kvalitetima (oni mu nisu bili potrebni, a ni traženi za filmove koje je snimao), reinkarnira se u filmu ,,Čovek-ptica“, budući da uloga Rigana Tomsona zahteva od Majkla Kitona, ni manje ni više, nego da budeniko drugi do Majkl Kiton. Rigan Tomson je glumac koji je ostao poznat po ulozi superheroja Čoveka-ptice u istoimenom ,,klifhengeru“, a sada, dve decenije nakon te čuvene  uloge, koja mu je donela planetarnu slavu i brdo novca, želi da se dokaže na jednom potpuno drugačijem polju - brodvejskim pozorišnim daskama. Nemoguće je ne uočiti sličnost između Rigana Tomsona i Majkla Kitona, Betmena iz 1989. godine, koji nakon 25 godina glumi u najboljem i umetnički najzahtevnijem filmu svoje karijere. Poput Rigana Tomsona, koji odbija da snimi besmisleni četvrti nastavak Čoveka-ptice, i Majkl Kiton je odbio da snima treći, ispostaviće se užasni, nastavak ,,Betmen“ franšize, u kojem je Tim Barton režisersko mesto ustupio Džoelu Šumaheru, reditelju koji je najviše ostao upamćen po tome što je iskasapio i uništio filmove o mračnom vitezu.

Vrlo je inovativno kod Injaritua što dubletom Majkl Kiton - Rigan Tomson uvodi dvojništvo, koje ima lajtmotivsko mesto u ovom filmu, čime maestralno širi granice svog filma, koji kao da pruža pipke kroz bioskopsko platno u opipljivu realnost. Mnogi pisci i režiseri su se bavili podvojenim ličnostima, a najčuvenije varijacije na tu temu su svakako književna dela F. M. Dostojevskog ,,Dvojnik“ i R. L. Stivensona ,,Doktor Džekil i gospodin Hajd“, koja su pre pojave moderne psihologije uočila poremećaj cepanja identiteta. U filmskoj umetnosti Injaritu nastavlja bogatu tradiciju ekranizacije ovog poremećaja, a najčuveniji filmovi ovog tipa su: ,,Persona“ Ingmara Bergmana, ,,Izgubljeni autoput“ i ,,Bulevar zvezda“ Dejvida Linča, i  ,,Neprijatelj“ Denisa Vilneva, koji je nastao na osnovu romana ,,Dvojnik“ Žozea Saramaga. Ako su Majkl Kiton i Rigan Tomson prvi par dvojnika, onda su Rigan Tomson i superheroj Čovek-ptica drugi par dvojnika. Preko lika Rigana Tomsona Injaritu će pokušati da nam pokaže koliko je zapravo teško, što bi se reklo kod nas, ,,kad čovek siđe sa konja na magarca“ – nekada uspešan i voljen glumac suočava se sa svirepom prolaznošću slave (gasećom kometom na početku filma Injaritu simbolički predstavlja njenu kratkotrajnost), koja doprinosi da neuspešan bračni život i roditeljstvo izbiju u prvi plan i još više naruše Riganovo krhko psihičko stanje – bilo bi lepo uporediti Rigana sa likom Norme Dezmond, junakinjom Vajlderovog ,,Bulevara sumraka“, nekada slavnom glumicom nemog filma, koja postaje suvišna u eri ton filma. Riganovo loše psihičko stanje će se manifestovati kroz šizofrene glasovne halucinacije, u kojima čuje mačo glas svog alter ega Čoveka-ptice, koji mu nudi rešenja dostojna jednog superheroja. Usled velikog očaja i psihičkog rastrojstva Rigan Tomson će ponekad doživljavati kritična cepanja identiteta u kojima će uspeti da ubedi sebe da poseduje levitativne, telekinetičke i druge supermoći koje odlikuju Čoveka-pticu. Da bi što bolje dočarao Riganovu psihičku labilnost, Injaritu poseže za auditivnim udarom na gledaoca koji se sastoji iz toga da u ovom filmu nema muzike, izuzev čestog udaranja palica o bubanj, koje kao da ilustruje pulsiranje Riganove glave.

Izlaz Rigan vidi u reaktualizovanju sebe kroz predstavu baziranu na Karverovoj kratkoj priči ,,O čemu govorimo kada govorimo o ljubavi“, koja će mu pomoći da dokaže i sebi i drugima da on, koji je zanesen ,,neočekivanom vrlinom neznanja“(podnaslov filma), nije samo akcioni heroj i planetarna pošast koja puni bioskopske blagajne, već istinski umetnik. Treba pohvaliti i odličnog Edvarda Nortona (Majk), koji se dobro snalazi u ulozi iskusnog i harizmatičnog pozorišnog glumca. Majk blista na sceni i kritika ga vrlo poštuje, ali u privatnom životu oseća se nesigurno i nezadovoljno, te stoga i u njegovom liku možemo uočiti podvojenost, na kojoj se mnogo insistira u ovom filmu. Takođe, Injaritu neće propustiti da svoje satirično oko usmeri na vampirski krvoločnu pozorišnu kritiku, koju jedino može da zadovolji ako prava krv natopi ,,daske koje život znače“.

,,Čovek-ptica“ zasluženo preti da sa devet nominacija za Oskara bude najuspešniji film u Holivudu za proteklu godinu, a pravo čudo treba da se desi, ili prevara, koja nije tako retka kada je u pitanju američka Akademija filmskih umetnosti, da Majkl Kiton ne odnese nagradu za najbolju mušku ulogu.