Kultura

Duhovna hibernacija

Autor: Ivan Bazrđan

Zimski san, Nuri Bilge Džejlan

,,Zimski san“ je film turskog reditelja Nurija Bilgea Džejlana, koji je u proteklih petnaestak godina sigurno jedan od najznačajnih savremenih filmskih stvaralaca. Njegovi filmovi ,,Hladan“, ,,Podneblja“, ,,Tri majmuna“ i ,,Bilo jednom u Anatoliji“ su svi zasluženo višestruko nagrađivani, a Zlatna palma u Kanu za najbolji film, kojom je ovenčan ,,Zimski san“, predstavlja vrhunac ovog nevelikog, ali zaista sjajnog filmskog opusa. Kada se povede reč o Džejlanu svakako je najzanimljivija činjenica da je on samouki reditelj (njegovo primarno zanimanje je fotograf) koji se filmski obrazovao čitajući kinematografsku literaturu i biografije poznatih reditelja – najviše ga je oduševila i inspirisala autobiografija Romana Polanskog, koji je prešao put od nacističkog logora do Holivuda. Iako je Džejlan rođen, sada već davne, 1959. godine, on svoj prvi kratki film snima tek 1995. uz pomoć čitave svoje porodice, koja je, usled nedostatka materijalnih sredstava, bila prinuđena da glumi u filmu. Nurija Bilgea Džejlana smo mogli videti na ,,Kustendorfu“ pre 3 godine kada je, uprkos zahtevu Udruženja ,,Srebreničke majke“, koje je isticalo da bi bilo poželjno i veoma bitno da turski reditelji ne dolaze na ,,Kustendorf“, rekao da su sve to besmislice i odazvao se pozivu Emira Kusturice.

,,Zimski san“, uz film ,,Bilo jednom u Anatoliji“, svakako predstavlja Džejlanov najambiciozniji i najsmeliji poduhvat. Pre pojave ,,Zimskog sna“ bilo je teško zamislivo da jedan ovako kompleksan i zahtevan scenario, čiji je Džejlan autor (sam je napisao scenarije za sve svoje filmove), bude savršeno pretočen u pokretne slike. Tekst koji čini scenario, zasnovan na pojedinim kratkim pričama A. P. Čehova (nepresušni Džejlanov izvor inspiracije), pre bismo mogli očekivati u nekom ozbiljnom romanu ili drami. Kao kod Čehova, i u Džejlanovom filmu nema heroja i junaka, nema tradicionalnog zapleta i raspleta, već je samo prisutna učmala i nezdrava setno – melanholična atmosfera koju stvaraju duboko nezadovoljni i nesrećni ljudi.

Čehov tešku atmosferu ističe lirskim delovima teksta, dok Džejlan za to koristi snimanje i fotografisanje zapanjujućih pejzaža predivne Kapadokije (Centralna Anatolija), koji su postavljeni kao potpuna antiteza ljudima i njihovim osećanjima – najbolji primer za kontrast između prirode i prostora gde obitavaju junaci filma je pokušaj da se ukroti divlji konj koga će dresura i život u hotelskoj štali potpuno upropastiti. Odabiranjem mirnog mesta u Kapadokiji za snimanje Džejlan uz pomoć okruženja i okoline retardira radnju, koja je, kao u filmovima Mikelanđela Antonionija, svedena na minimum, ali i dovodi film do estetskog i vizuelnog savršenstva, koje je Džejlanu, kao fotografu, vrlo važno. Džejlana ne zanima brza smena kadrova koja bi filmu ,,Zimski san“ udahnula dinamiku, već on obilnim korišćenjem tehnike produženog kadra i statičnim scenama umrtvljuje dešavanja kako bi do izražaja mogli doći dugački, ali izuzetno zaumni i smisleni razgovori koji čine najvažniji deo filma.

Ajdin (Haluk Bilginer), nesrećno oženjen bivši glumac, živi u svom hotelu sa svojom puno mlađom ženom Nihal (Melisa Sozen) i sveže razvedenom sestrom Neklom (Demet Akbag). On će često pokretati razgovore, ili biti učesnik u njima, koji za temu imaju egzistencijalna pitanja ljudskog bivstvovanja. Neke od tema će biti potpuno filozofskog tipa, kao na primer Neklina teorija ,,neodupiranja zlu“, koja se hipotetički zasniva na pretpostavci da ćemo probuditi savest u zločincu i odvratiti ga od činjenja nedela tako što ćemo mu dopustiti da radi sve što zaželi. U filmu ćemo sresti i vekovnu netrpeljivost između viših i nižih klasa društva koja se ispoljava u Ajdinovom hladnom i snobovskom preziru prema siromašnima, koju su nezgrapni i neugledni, ali i u besnom bacanju kamena na prozor Ajdinovih kola od strane najmlađeg člana podstanarske porodice koja živi u nekoj od mnogobrojnih Ajdinovih kuća. ,,Zimski san“ prikazuje i ludački gord ponos Ismaila (Nehat Isler), koji će čitavu poklonjenu i blistavu budućnost svoje porodice baciti u vatru rušeći na taj način Nihalin pokušaj da se ostvari kao koristan čovek. Svi likovi zasnovani su na dubokim šekspirovskim protivrečnostima, te je gledaocu nemoguće da zavoli nekog od njih. Džejlan u filmu ,,Zimski san“ posmatra ljudsku egzistenciju iskosa i na taj način objektivno prikazuje obične ljude koji su razoreni svojim licemerstvom, egom, zahtevima, željama, požudama, snovima. Reditelj nedokučivost likova i nepredvidivost njihovih postupaka pojačava čestim i dugim snimanjem s leđa, koje za funkciju ima da tajanstvenim ostavi izraz na licu glumca, ali i da uključi gledaoca u tok raznih misli koje na ovakav način ostaju potencijalno moguće.

Nuri Bilge Džejlan nije poznat kao reditelj koji često koristi muziku u svojim filmovima – muzika koja se čuje u njegovim filmovima je obično muzika iz neke kafane, taksija, ili sa radija, ali film ,,Zimski san“ je i po tom pitanju izuzetak. Odlučivši se za setnu i melanholičnu Šubertovu ,,Sonatu u A duru D959“, koja će biti glavna muzička tema filma, Džejlan se trudi da pojača tamno raspoloženje koje vlada u filmu, ali i da auditivno razbudi naša čula i potakne ih na promišljanje o sopstvenoj egzistenciji, jer film ,,Zimski san“ nije samo film o Ajdinu, Nihal i Nekli, već je film o životu uopšte. Ipak, kada je reč o auditivnom aspektu filma, treba istaći povlašćenu upotrebu reprodukcije zvukova iz prirode i njenog okruženja, kao što je zvuk vetra ili automobila, koja je karakteristična za njegov raniji opus, a koja je prisutna i u ovom ostvarenju. Treba napomenuti još jedan bitan elemenat filma koji nosi veliko simboličko značenje. U pitanju je sneg koji provejava i u Džejlanovom filmu ,,Hladan“, gde za funkciju ima, kao i u filmu ,,Zimski san“, da stvori kontemplativnu atmosferu.

Dobro bi bilo uporediti likove Mahmuta, glavnog junaka filma ,,Hladan“, i Ajdina. Obojica su intelektualci od kojih se mnogo više očekivalo i želelo u životu, ali su i osobe koje, razjedene svojim neuspehom, nikada neće propustiti da omalovaže i iskritikuju stavove ljudi koji su na nižoj lestvici od njih. To ne znači da su Mahmut i Ajdin loši ljudi, već da su osobe koje ne mogu da odole svojim prizemnim strastima, koje su deo psihe svakog čoveka. Sneg u filmu ,,Zimski san“, koji na turskom doslovno nosi naslov hibernacija, služi i kao izolator koji će odvojiti Ajdina, Nihal i Neklu od ostatka sveta i na taj način još više pobuditi netrpeljivost i animozitet među njima. Interesantno je što u jednom tamnom i sivom filmu kakav je ,,Zimski san“ nema fizičke smrti. Odsustvom biološke smrti Džejlan još više pojačava duhovno mrtvilo i karakterno klonuće svojih junaka. Na kraju, treba reći da bi čitav film ,,Zimski san“ ispao smešan da nije bilo odličnih glumaca koji su uspeli da iznesu neverovatno težak scenario, ali i da besprekorno odglume razna karakterna prelamanja koja je Džejlan od njih zahtevao.

Danas su sve ređi filmovi poput Džejlanovog ,,Zimskog sna“. Dugo sam se trudio da nađem neku zamerku ovom filmu, ali nisam u tome uspeo. ,,Zimski san“ predstavlja istinsko remek–delo sedme umetnosti, a Džejlan se polako, ali sigurno, približava filmskim veličinama koje su mu uzori, a to su Breson, Antonioni, Tarkovski i Bergman.