Kultura

Tiananmen square i druge priče

Autor: Miloš Jocić

Slobodan Reljić, Kriza medija i mediji krize

Uprkos direktnom naslovu i jasnoj nameri istaknutoj na zadnjim koricama – nameri, naime, da se objasni moderna uloga medija kao propagatorske, a ne prosvetljujuće sile – studija Kriza medija i mediji krize Slobodana Reljića zapravo je opširan tekst o globalnom kulturološkom stanju uopšte, metikulozno napisan kroz prizmu politike, sociologije, ekonomske filozofije i, na kraju, ideologije. Štaviše, o samim medijima i (de)evoluciji novinarskog zanata Reljić progovara, u brutalnom finišu svog dela, tek na kraju, u poslednja dva poglavlja, onda kada svoje istraživanje postavi na čvrste noge detaljno objašnjenih društveno-istorijskih okolnosti. Jer, jedna od osnovnih činjenica koju Reljić pokušava da komunicira sa publikom jeste da su mediji tek jedna šara u paternu moderne kulture, i tek jedan od mnogobrojnih alata u rukama moderne vlasti, kako ekonomske tako i političke. Kako je sam u jednom pasažu napisao: „Država je (...) oslonac za korporacije, korporacije su kičma društva, vojni establišment je čuvar centara ravnoteže i zaštitnici od spoljne agresije na sistem, a mediji su žreci i zabavljači“.

Da je Reljićevo delo roman, rekli bismo da počinje negde od kraja priče, od čina već svršenog, ili makar od njegove sredine. U prologu, pisac evocira sliku „predanja“ o masakru na Trgu Tjenanmen, o pokolju koji je Kineska narodna armija počinila nad sopstvenim narodom (koji je delovao u svojstvu prodemokratskih demonstranata) 1989. godine. U glavi nam se tada javlja ona fotografija Neznanog demonstranta koji stoji ispred kineskih tenkova, prečeći im put. Veoma simbolička star: eto, jedan pogrbljen, prosečan muškarac, naspram nekoliko titanskih ratnih mašina, na širokom putu. Kako tenkovi krenu da ga obilaze, tako se i on kreće da ih blokira. Tu filmsku priču, datu bez titlova, zapadni mediji (jer beše to fotografija Džefa Vajdenera, iz Associated Pressa) predočavali su kao pripovest o Malom protiv Velikih – o bezimenom i hrabrom kineskom demonstrantu koji pasivnim, gandijevskim otporom blokira prilaz nasilnoj mašineriji terora, sinegdohi totalitarne kineske vlasti koja ne preza da na ulice svoje prestonice, na svoj narod, pošalje vojsku u punoj borbenoj spremnosti. Nekoliko decenija kasnije, upućuje Reljić, čini se da je takvoj priči istekao rok trajanja. Sa Vikiliksom, info-terorističkim projektom Džulijana Asanža, došla je fusnota vezana za Trg Tjenanmen koja je kazala: masakra, zapravo, nikada nije bilo. Niko ga nikada nije potvrdio, a američki zvaničnici u Pekingu čak su i svojim očima videli mirno raštrkavanje demonstranata, gotovo bez ispaljenog balističkog metka. Pokolj na Tjenanmenu stvoren je, dakle, u novinarskim redakcijama, uglavnom zapadnim, a ne na tom znamenitom pekinškom trgu.

U Reljićevoj knjizi, dakle, pratimo udaljavanje medija od objektivnog prenošenja istine (u svrhu društvene angažovanosti, altruističkog upućivanja javnog mnjenja) u pravcu pravljenja priča. Istina se više ne prenosi u čistom obliku, nego se prema potrebi filtrira, a paradigma se jasno udaljava od dokumentarnosti sadržaja prema njegovoj svesnoj manipulaciji. Ovakvu promenu Slobodan Reljić ne posmatra izdvojenu u vakuumu, već je povezuje sa izuzetno širokim društveno-političkim okolnostima. U srži arhitektonskog proučavanja Krize medija i medija krize nalazi se, zapravo, jedno ideološko promatranje. Kao središnje mesto svog tumačenja Reljić uzima, prvo i pre svega, analizu razvoja kapitalizma: isprva njegovo učvršćivanje u zapadnoj civilizaciji, a potom i njegovo razviće u takozvani „korporativni“ kapitalizam: sistem nepoznatih, birokratski skrivenih izvora moći. U okruženju korporativnog kapitalizma, sa „demografijom“ i „potrošačkom masom“ se postupa nešto drugačije nego u sada anahronom „preduzetničkom“ kapitalizmu. Kupci, tako, više nisu oni koji oblikuju proizvodnu politiku određene kompanije; naprotiv, kompanije su one koje manipulišu njima, oblikujući njihov ukus i usmerevajući ih da ga podrede politici kompanije. (Sećamo se, u tom smislu, izjave Stiva Džobsa o tome kako „kupcima nije posao da znaju šta žele“. Ovaj citat, uz ime njegovog autora, samog sebe interpretira.)

Trenutak koji predstavlja Reljićev oslonac pomoću koga će „pomeriti svet“ jeste čin infiltracije takve poetike potrošačke, visokokorporativne kulture kasnog kapitalizma u poetiku demokratske vlasti. Drugim rečima, onaj momenat kada Vladalac svojim podanicima više ne vlada, već manipuliše, onako kako to rade kompanije svojim kupcima. Kriza medija i mediji krize detaljno opisuju, kao jednu od osnovnih postavki knjige, upravo pojavu udruživanja koncepta Konzumerizma i koncepta Vlasti, taj fenomen potrošačko-demokratske kulture u svetu tehnosfere i inflacije informacionih tehnologija. U tom okruženju, kako upućuje Reljić, mediji, kao oruđa vlastodržaca, postaju istovetni advertajzing agencijama. Oba prodaju (podvlačimo – prodaju) ne proizvod, već poetiku proizvoda; jer proizvod može biti uvek isti, „objektivan“ (Najk uvek prodaje iste patike, Koka-Kola uvek pića istog ukusa), ali način na koji se on predstavlja „potrošačima“ sasvim je u rukama momaka sa avenije Medison. Mediji koje Reljić proučava jesu pisci na najam, ghost writeri naručenih narativa, čiji su nalogodavci ili oglašivači, ili parlamenti. U takvom oblikovanju gubi se, razumno, ono što je u idealnoj osnovi novinarskog poziva – težnja ka istini, i težnja ka kritičkom odnosu prema instrumentima moći. Reljićeva knjiga, iako ne prati čisto linearni razvitak koncepta „medija“ kroz istoriju (a Reljićev istorijski zamah je zaista velik, prostirući se na nekoliko vekova evroameričke istorije, uzimajući u obzir čak i skorašnje događaje poput Velike ekonomske krize, posttranzicione Srbije, skorašnjih američkih predsedničkih izbora), ipak pažljivo prati razliven, ali jednosmeran sunovrat ideja Istinitosti i Služenja narodu, koje su makar deklarativno bile povezane sa novinarskim zanatom, odnsono današnjim novinarskim biznisom.

I upravo je takva iskrenost, Reljićeva oštra iskrenost u Krizi medija i medijskoj krizi, ono čime ova studija donosi duhovnu, intelektualnu radost čitanja. Kriza medija i mediji krize je salonska knjiga, odnosno knjiga inteligentnog dijaloga. U njoj se govori o stvarima koje su inače na pameti čak i prosečnom pripadniku one konzumerno-demokratske „demografije“ („Novine nas lažu“, „Demokratija je iluzija“); odnosno, u knjizi se ne priča o apstrakcijama moderne kulture, već o stvarima istinitim i životnim. Ono o čemu se govori u kafanama, Reljić, kao učenjak, obrazlaže i razlaže putem visokorazvijenog kritičkog diskursa. Njegov gust vitraž citata i referenci, gde se poziva na sve između Adorna i Čomskog, a koji nalikuje akademskom toku svesti, možda bi bio težak za probijanje da nije one prepoznatljive novinarske britkosti stila, koju Reljić izrazito neguje. Onda kada u tekstu budemo, u moru tih rečitih navoda, čuli glas samog autora, slušaćemo glas veoma samosvojan, pritajeno emotivan, nesumnjivo lično vezan za temu o kojoj se raspravlja. Slobodan Reljić ovu knjigu i piše kao pripadnik subverzivne inteligencije, smeštene, za razliku od brojnih sličnih autora (Bernejza, pa čak i pomenutih Adorna, Čomskog) ne u Centru, već na ono što i sam autor naziva Periferijom ili Poluperiferijom. Njegova blaga ironičnost u izlaganju, praćena još neprimetnijim plemenitim besom, upućena je onima kojima je i Emil Zola govorio „Optužujem!“. Takav ton, uostalom, izdvaja Reljića od onih hladnih, možda bismo rekli i zloćudno emotivno nevezanih Bambridge scholars, birokratske i anonimne grupe moćnih učenjaka, kako su bili nazivani u jednom šaljivom, avanturističkom holivudskom filmu.

Slobodan Reljić, Kriza medija i mediji krize. Službeni glasnik, 2013.