Kultura

Memljivi bluz

Autor: Filip Vukotić

Vladica Radojević, intervju

Bluz rezervata je nastao 2003. godine u Kruševcu. Čine ga Dušan Milutinović (gitara), Nemanja Vidojević (bubnjevi) i Vladica Radojević tekstopisac, pevač i gitarista sa kojim smo vodili razgovor o rokenrolu danas, načinu na koji jedan bend može da se izbori za svoje mesto na sceni, i planovima za budućnost posle albuma Kamen, duša, žica, objavljenog prošle godine pod etiketom Slušaj najglasnije iz Zagreba, za koje je bend dobio odlične kritike.

Bend je dobio ime po romanu Bluz rezervata Indijanca Šermana Aleksija. U kom smislu je ta knjiga uticala na bend, i gde je sve danas rezervat, a šta je sve danas bluz?

Knjiga je uticala na bend u tom smislu što smo uzeli njen naslov za naše ime. Paralela je i u tome da se i u knjizi radi o bendu koji je nastao u jednoj izolovanoj sredini i nastoji da poruši čvrste mentalne i fizičke granice svirajući rokenrol. Rezervat je svako mesto u kome svoje prirodne moći, želje, težnje, te stečene veštine, ne možeš da razvijaš, zbog različitih vrsta skrivene ili neskrivene represije. Nekoga ovo saznanje tera u depresiju, ali Bluz Rezervata je bend borbe. Što se tiče bluza, on je stanje duha. Osećanje da te Bog nije zaboravio i kad je najgore. Saznanje da život čine i kišni i sunčani dani, da sve ima svoje vreme, i da ako prevariš drugoga u nečemu, zapravo varaš sebe. Bluz nije samo muzička forma sa pentatonskim skalama. To je osećaj kada zasviraš i imaš utisak da si, dok ritam melje, iz najgoreg blata uskočio u vodopad koji te, čistog, vodi pravo ka Suncu.

Nešto o muzičkim uticajima...

Mnogi su i raznorodni. Američki garažni rok, delta bluz, amerikana, rok s kraja 60-tih i početka 70-tih, po zrno-dva iz različitih alternativnih pravaca... Pomešani, ali i prerađeni i nadvladani, dali su, uz ogromnu primesu ličnog iskustva, nešto sasvim novo u zvuku, tekstovima i stavu ovog benda.

Bluz rezervata nema standardnu ritam sekciju, tj. bas i bubanj, već dve gitare i bubanj. Kako se ta postava odrazila na zvuk benda?

Mislim da smo ovde uspeli da napravimo veliku inovaciju, čak i u odnosu na Džona Spensera, čiji bend smatramo jednim od najoriginalnijih ikada. Tu mislim i na zvuk, i na aranžmanska rešenja. U zvuku našeg benda bas fali samo basistima, i to nakon 40-tak minuta odslušanog koncerta, kada primete da basista fizički ne postoji. Uostalom, treba li Disciplini kičme gitara?

Gde je po tebi danas rokenrol scena u Srbiji i regionu? Pre svega tu mislim na bendove koji sviraju muziku sličnu vašoj. Da li ih ima i kakva je saradnja među vama?

Ima mnogo bendova kod kojih se vide inovacije. Rokenrol, dakle, ide napred. Mi smo u odličnim odnosima sa svim garažnim rok bendovima u regionu. Tu je mnogo pomogao Timebomb LDN Records, koji ovakav zvuk afirmiše na svaki mogući način. Evokersi iz Varaždina, Vrane Kamene iz Beograda, Nou ruls iz Tuzle, Šejtansi iz Županje, Garaž in Džulaj iz Osijeka, Big Čarmin Men iz Svilajnca, Superoperater iz Zagreba, i u životu, a ne samo na internetu, istinski su nam prijatelji. Sa većinom smo već svirali, a planiramo i mnoge zajedničke nastupe u budućnosti.

Kada bi trebalo napraviti paralelu između rokenrola 90-ih, 2000-ih koji bi tvoj zaključak bio? Da li se oštrica rokenrola istupila ili je samo manje vidljiva danas nego, recimo, 90-ih?

I jedno i drugo. Okolnosti su se mnogo promenile. Nesumljivo je daleko lakše svirati (mada ne i nastupati), ali si devedesetih u moru bio ostrvo, a sad si zrno peska. Za razliku od devedesetih, sada je svaki bend žanr za sebe, a to baš i nije dobro. Takođe, izgovorena reč, ali i svaka akcija je, pojavom interneta, u velikoj meri devalvirala. Zato treba tragati za rešenjima koja će to promeniti. Eto, mi svoje pesme nećemo više stavljati na fri daunloud. Deluje suludo, ali ćemo bar znati realno gde smo, i čuće nas oni koji zaista treba da nas čuju, a mi sa istim žarom sviramo za 5 i 500 duša.

Šta učiniti da stvari krenu na bolje?

Tu svako od nas mora da nađe sopstveni odgovor. U svakom slučaju, što više povezivanja onih koji su slični, na ravnopravnoj osnovi, i što više akcije. Problem scene generalno je nepotizam. Isti sastavi na istim festivalima, dok mnogi sastavi koji ako nisu bolji bar nisu lošiji, nemaju nikakvu šansu. Nedavno sam pitao možda najpoznatijeg menadžera kod nas kakve bi bile šanse benda koji bi svirao i izgledao isto kao Škrtice, a čine ga Pere Perići i Mike Mitići iz Lapova. Čovek je iz mesta odgovorio: nikakve. Ali to nije razlog da se padne, već jače zagrize.

Šta je sa kruševačkom scenom danas?

Ne postoji scena, već nekoliko veoma ozbiljnih bendova iz različitih žanrova. Oni rade vredno i iskreno, uprkos tome što je perspektiva nikakva. Kao i u gotovo svim sličnim mestima u regionu, najveći problem je taj što publike više nema.

Koje su poruke rokenrola danas? Gde se tu Bluz rezervata nalazi?

Poruke su iste kao i uvek: borba protiv nepravde, pružena ruka onome ko želi mir, napredak, istina kao oružje protiv licemerja, koga je progresivno sve više. Za stare poruke, Bluz Rezervata donosi nove forme, neke koje možda tek treba otkriti. Muzika i tekst su kod nas uvek u skladu, bez bilo čijeg prvenstva, neodvojivi.

Šta je Memljivi bluz iz vaše pesme?

To je osećanje praznine koje se javlja kada se neka ljubav završi. Deluje izlizano, pohabano, otrcano, kao nešto čemu je prošao rok upotrebe, nešto o čemu znamo sve, ali nas uvek iznenadi koliko može da zaboli i koliko je teško naći lek.

Pripremate novi album. Koji su planovi za budućnost i koliko su oni vezani za Timebomb LDN Records?

Pesme za novi album su spremne, i ovih dana počinje snimanje. Imamo svu potrebnu opremu i znanje da to uradimo. Produkciju će raditi Nemanja, bubnjar benda, koji je ujedno zadužen i za zvuk. Sviraćemo svuda gde budu postojali elementarni uslovi za to. Verujem da će album koji ćemo uraditi biti orijentir budućim generacijama za to gde je i šta je garažni rok sa jakom bluz osnovom danas, te da smo u ponečemu otišli i korak dalje od svetskih bendova koji su žanrovski slični. U Timebomb LDN Records, čije je sedište u Londonu, prepoznali su naše ideje i mislim da ćemo u budućnosti mnogo toga uraditi zajedno, ma kakve nam prepreke bile na putu. A mnogo ih je. Inače, reč je da kažem i ponešto o ovoj izdavačkoj kući. Reč je o izdavaču koji želi da okupi oko sebe najkvalitetnije andergraund izvođače, ne samo iz oblasti garažnog roka, i pruži im šansu koju im ovdašnje nepotističke strukture svakako neće dati. Zato pozivamo bendove koji u masi istih izvođača, i pored nesumnjivog kvaliteta, ne uspevaju da nastupe na nekom festivalu ili u „renomiranim“ klubovima, da se jave na ovu londonsku adresu. Možda ne mogu da zasviraju u Novom Sadu, ali će moći u Londonu ili Amsterdamu. Goribor je najbolji primer, a upravo je Timebomb, iako pod drugim imenom, organizovao njihove nastupe u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Pre nego što čujemo vaš novi album, koji su po tebi najbolji albumi 2014. godine na našoj i svetskoj sceni?

Džek Vajt nas uvek iznenadi koliko uspeva da iznova bude nov. Što se tiče domaće scene, nikog posebno ne bih izdvojio, jer je ovo godina u kojoj se započinju mnoge velike stvari, koje će se do kraja realizovati tek u narednoj.

Nešto za kraj...

Rešenje svakog problema je u čoveku, ne van. Ne postoji nesavladiva prepreka, već samo loše napadana. Zato pamet u glavu, a pesme BR su tu da vam daju poneku dobru ideju kako da nađete snagu tamo gde pomislite da je više nema.