Kultura

Sa ostrva muzike

Autor: Filip Vukotić

Eyot, Similarity

Nasukan. Izolovan. Prepušten. Biti ostavljen (na) pustom ostrvu. Savladati i pobiti sve formule jedne nepregledne rombinzonijade motiva i simbola instrumentalne Marooned Pink Floyd-a, moguće je ukoliko odbacimo tiraniju definicije i nužnost svrstavanja slika i asocijacija u pojmove. Jedna je stvar slušati matematiku tonova, a sasvim druga ostvariti sinestezijski doživljaj u konekciji matematike, iskustva, psihe i osećanja sjedenjenih u naročitu umetničku predstavu. Taj amalgam umetnosti nepostojan je, promenljiv, iz čega potiče ona neutaživa žeđ za ispijanjem njegovih sokova, jer mogućnosti onoga što nudi su beskonačne. Tako će Gilmor i društvo u Marooned pustiti da kroz kulise morskih ptica i talasa probije bilo jednog „usamljeničkog“ života čiji će se ritam nakon dva i po minuta pripovesti pretvoriti u otkucaje suživota dva međusobno prepoznata sveta, čoveka i ostrva kao otkrića sopstvene podsvesti. To je nasukanost o sopstvo koje se ostvaruje kao puna jedra.

Jedno drugačije ostrvo od ovog, ostrva podvesti, izniklo je (neko bi rekao niotkud) u rečnoj matici ili među jezerskim strujama srpske muzičke scene kao svojevrsni incident. Reč je o niškom instrumentalnom sastavu Eyot čijim se prvim albumom Horizon iz 2010. godine unela značajna promena u diskografskoj topografiji i van granica u kojima Eyot stvaraju. Čest opis nekog albuma ili nekih muzičara koji sviraju zajedno, a stvaraju pod različitim uticajima jedna od najizraženijih neobičnosti upravo njihovog albuma prvenca. Kao da zaista čujete četiri istrumenta koji dolaze iz četiri različita muzička žanra. Gitara često zvuči kao obuzdana hevi-metal eksplozija, dok npr. klavir svira džez koji plovi na motivima balkanske etno muzike ili, čak i, muzike za film. Iako u pojedinim kompozicijama zvuci instrumenata pored isuviše prisutne žanrovske i izvedbene baze muzičara kao da ne komuniciraju jedni sa drugima, uspevaju, međutim, da stvore atmosferu koja uz vanrednu kompozitorsku umešnost benda predstavlja njegov glavni adut. A nije li to sve što je potrebno jednom bendu? Hemija je prvim albumom uspostavljena. Među muzičarima sigurno, ali i između benda i publike.

Da pobede na Umbria Jazz Balkanic Windows competition 2009. godine i u Kanu na MIDEM OFF Showcase 2012, kao i prvi album nisu bili samo bljesak trenutnog nadahnuća i sticaja okolnosti Eyot to potvrđuju narednim izdanjem iz 2013. godine, albumom Drifters (objavljen pod etiketom Neuklang) kojim su svoje stvaralačke i izvođačke kvalitete doveli do maksimuma. Sve je na ovom albumu iznijansirano savršeno. Usaglašenost više nije problem. Kompozicije mahom imaju taj duboko elegični molski ton i album otvara, možda emocijom najteža, She is dreaming of a better day, što u mnogome govori o načinu na koji se stvara identitet benda.Za naslovnu numeru bend je snimio spot, a teško je reći da se neka numera izdvaja, jer sve su poravnate istim/visokim kvalitetom. Ali ako bi se morala odabrati neka „na prvu loptu“ onda bi to bila Firebird. Ovim albumom bend je definitivno kupio ulaznicu za mnoge klubove i muzičke pozornice na kojima već nastupa širom planete.

Treće Eyot čudo Similarity pojavilo se početkom avgusta ove godine, kao i njihov prvi album, u izdanju Ninety and Nine Records-a. Najveća sličnost sa drugim albumom je ta da je kao i on bolji od svog prethodnika. Problem je u tome što jednostavno pomislite da ste iscrpeli sve pohvala za jedan bend. Eyot je postao bend sa jasno prepoznatljivim izrazom, zapravo atmosferom koja omogućava fleksibilnost izrazu u granicama u kojima sam bend to želi. Najbolji primer je numera Nirvana, žestoka, prog-rok svirka koja svojim imenom prvo asocira na Kobejnov bend, koji, ako ćemo pravo, i nema mnogo veze sa filosofijom onoga što pojam sa istoka označava. Ali ova numera možda i ima, obzirom da se između „refrena“ gitarskih rifova čuju neparni jug i istok. Album otvaraju, ritam sekcija, Miloš Vojvodić na bubnjevima i Marko Stojiljković na basu u How shall the dust storm start koja se dalje razvija u pijanističkim pasažima lidera benda Dejana Ilijića. Druids je odsvirana u kapsuli viole Dejane Sekulić. Stiče se utisak sinhronog prisustva i nepostojanja ovog instrumenta tokom trajanja kompozicije, ali je na njemu stavljen nekakav nadakcenat kao onda kada na kraju ponovo izroni da bi dao završnu reč i odjavio se. Činela kao iz ritam mašine, Ilijićev svet za sebe, razgovor basa sa melodijom klavira i gitara Slađana Milenovića koji je na ovom albumu bio apsolutni vladar svog instrumenta. Similarity je kolaž repeticije, nekoliko „sporednih“ puteva i promene dinamike. Klavir nekoliko puta počinje i prekida monolog, bivajući svaki put sve ubedljiviji i raspričaniji. Dok bubnjevi omeđuju prostor, bas se sporadično javlja kao povik nekoga iz auditorijuma, a gitara kao osećanje koje provejava čitavim mestom (ili ostrvom). Pools of purple light je manifest Eyot podvojenosti. Kao dva u jednom. Fantastičan je hod na koji nas bend navodi idući iz jednog u drugo raspoloženje. Pre pomenute Nirvane, sledi New passover najviše oslobođena tišine. Pretposlednja je numera najpoetičnijeg naziva na albumu Walking on thin ice with iron shoes. Tako je i odsvirana. Čim bi se neki tonovi separtisali u svojoj jačini, drugi bi ih utišali kako negde nešto ne bi prslo. Poslednja Blessing je u neku ruku zahvalnica dvojici muzičara iz benda Get the blessing Jake McMurchie-u na saksofonu i Pete Judge-u na trubi koji gostuju na pomenutoj numeri. Gitara uspostavlja noseću temu, ostavljajući duvačima i klaviru da se izbore za svoje. Kada kažu sve što imaju gitara ih ponovo usmerava ka sebi nakon čega se album završava kako je i počeo – ritam sekcijom. U trenutku najvišeg uzleta pomislite kako se u proširenom sastavu odnekud pojavio bend Marka Sendmena i da bi upravo ovako zvučao. Kada se sve završi ili ste prikovani ili oslobođeni.

Ipak, o ovakvoj vrsti muzike najbolje je govoriti muzikom, ili poezijom, ili ma čime drugim što sadrži harmoniju u sebi. Ili je najbolje ništa ne govoriti, nego je jednostavno pustiti da radi svoje.