Iskre

Zašto Novi Polis zaslužuje da bude podržan od nas koji nemamo ništa do naše pravo da učinimo sve što možemo za našu slobodu

Principov princip u Danilovgradu

Slobodan Reljić, Beograd

Kad je ovog 24. marta obeležavana godišnjica NATO bombardovanja i dok je tekao otužni maskembal kompradorskih političkih struktura, odnekud je doleteo papirini aviončić na kome bejaše zapisano „Ne zaboravljamo“ i pesma se začula /Nema veze gde boravim/ kada ću mršati ili postiti/ al' jedno ne mogu da zaboravim/ decu ti neću oprostiti/.

Deca iz Danilograda koja su tek godinu-dve starija od anticivilizacijskog čina nazivanog „Milosrdni anđeo“ su nam unela sveću u kompradorski mrkli mrak. Generacija koja raste! Ima ovaj narod budućnost. Uprkos evroatlanstkim reformatorima, koji su, naravno, javili da će da – kažnjavaju! Jer nečiji napor da bude Čovek, da se drži čojstva, predstavlja uzurpaciju „imovine JU Gimnazija ‘Petar I Petrović Njegoš’ Danilovgrad“ i  „nepoštovanje obrazovnog sistema i obrazovno-vaspitne ustanove“. Neporedak mora nekako pokazati znake poretka. Pa bilo to i karikaturalno.

U stvari, ove blesave i beslovesne reči su tačne. Tačne su u svetu koji, u ime Velikog brata, održava vlada koju zaboli glava kad neko i spomene reč suverenitet. Tačne su i svetu koje okružuju države istih takvih vlada. United States of Compradoria je svet u kome je onaj Andersonov dečak koji vidi da je car go najveći neprijatelj čovečanstva još od postanka sveta.

Ovaj od javnosti sklanjani „incident“ podsetio me je na jedan događaj koji sada već pripada izuzetnim stranicama naše istorije. A u kome su glavni junaci bili „mališani iz sarajevske gimnazije“, tako ih je opisao očevidac.

Evo: iako je Aneksiona kriza (od oktobra 1908.) dodatno podigla temperaturu bolesnom evropskom kontinentu, svakodnevni život u Bosni i Hercegovini održavao se mirnim. Oni koji po logici društvenog položaja „imaju šta da izgube“, pa su u svakom zlu spremni na kompromis, jasno su pokazivali lojalnost Caru a „među najžešćim pristalicama aneksije bila (je) sve uticajnija elita srpskih trgovaca u gradovima, naročito u Sarajevu, ali i u Banjaluci i Mostaru“. I crkveni vrh se držao da je „svaka vlast od Boga“ pa je „Evgenije Letica, mitropolit Srpske pravoslavne crkve u Sarajevu, čak služio blagodarenje u čast aneksije“.

I baš tom prilikom došlo je do „incidenta“ koji je najavio istoriju. Jedan svedok je pisao da kad je „mitropolit Letica sa uzdignutim rukama prizivao blagoslov božji za vladara i vladarski dom austrijski, kleknulo je sve na kolena sem jednog reda mladih ljudi poređanih po godinama i razredima koji je stajao kao ukopan i nem. Bili su to mališani sarajevske gimnazije“.

Britanski pisac „na terenu“ Miša Gleni vek kasnije uočava dvostrani smisao te scene: „Ovo je bio prvi javni protest mladih intelektualaca, iako je ovaj događaj bio podjednako značajan i zbog podrške koju je aneksiji pružila srpska elita. Pripadnici Mlade Bosne osudili su svoje roditelje kao saradnike koje je kupila kolonijalna vlast“. Nedeljko Čabrinović je „bio u naročito nezgodnom položaju jer je njegov otac radio kao profesionalni špijun za austrougarsku policiju“.

Možda je Gleni neprecizan, ali bilo je to u zemlji u kojoj se „znalo“ da su sve kafedžije obavezne da dojavljuju vlasti odmah, jutrom, šta se zanimljivo zbivalo u objektima u kojima se priča najbliže onom šta se misli, a činjenica jeste da je „posle mnogo teškoća u životu, starom Čabrinoviću pošlo za rukom da otovori jednu manju kafanu u Sarajevu“ i da je „malo-pomalo, stekao i izvestan imetak, ali je, kao protivuslugu, lokalnoj policiji s vremena na vreme morao da čini izvesne usluge. Neki su ga čak sumnjičili da je bio policijski konfident“.

Dve decenije kasnije, kad je njegov sin promenio tok istorije, stari Čabrinović je u leto 1925. pokušao da izvrši samoubistvo u Beogradu, zbog, kako je listu „Balkan“ objasnio „nepravdi prema njemu i glasina da je bio austrijski špijun“.

Svaka sličnost sa vremenom današnjim i junacima našeg doba i njihovom budućnošću neizbežna je.  

To su činjenice života koje mladog čoveka nepovratno  teraju „da spere ljagu“ pred društvom u kome je „moj rod“ iznad cene moje glave. „Tokom ispitivanja posle atentata, Čabrinović je otkrio da njegova grupa nije nameravala da se zaustavi kod ubistva Franca Ferdinanda i generala Oskara Poćoreka, vojnog zapovednika u Bosni. Zaverenici su bili osudili na smrt i mitropolita Leticu i tri vodeća srpska trgovca i političara iz Sarajeva“, zabeležio je Gleni.

Posebna osetljivost mladih generacija na nepodnošljivu nepravdu i sužavanje sloboda fenomen je odavno registrovan u „civilizaciji kapitalizma“. Još od „Jada mladog Vertera“ (1774) društvo koje sve procese gleda kroz trgovinu i sve pretvara u robu, pa i čoveka, proizvodi „svetski bol“ (Weltschmerz) zbog „nesuglasica sa okolnim svetom i građanskim poretkom“. „Suvišni čovek“ tada može da potone u  „kolektivni osećaj žalosti i bespomoćnosti“ ili da se upusti u obračun sa tim svetom.

Deca iz Danilovgrada su glas buntovnika u dugom nizu a kojima je mučno da gledaju kako jedan sistem i njegove „domaće sluge“ jedan slobodni narod pretvara u roblje a ljude ostavlja bez najelementarnijih sloboda, i sve u ime ljudskih prava „Milosrdnog anđela“. Oni, ta „generacija koja raste“, više su od onog što kažu. Kao što su bila i ona deca koja nisu htela da poslušaju mitropolita Letici i kleknu.

Ne znam šta o „deci iz Danilovgrada“ misle NATO komesari, ali nešto svakako misle. Kao što je i posle aneksije odjelni predstojnik u Zemaljskoj vladi u Sarajevu baron Kolas govorio „da u zvaničnoj politici postoji strah od dece (Angst vor Kinder)“. Opservacija činovnika Velikog carstva bila je tačna. Manifest otpora tog mladog pismenog sveta već je mogao da stane u četiri stiha: /Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,/No strah nam neće zalediti grudi,/Volovi jaram trpe a ne ljudi - /Bog je slobodu dao za čovjeka./ (Aleksa Šantić, 1907). Svako vreme ima svoju pesmu. Ovo je doba ocvalog rokenrola, pa je dobro i kad se nešto otpeva: / Zašto su tvoji meci/ išli ka mojoj deci/ o njima sanjam i maštam/ decu ne mogu da praštam/.

Ovaj narod više ništa ne očekuje od generacije koja „izvodi reforme“. Kad bi „reformatori“ jednog jutra otišli sa svojim „prijateljima“ svi bi osetili olakšanje. Pa i oni sami. Ali pošto „prijatelji“ „reformatore“ smatraju samo „korisnim idiotima“ (useful idiots), tog događaja neće biti. Nove generacije će, kao i uvek u istoriji, morati da umarširaju u javni život i da kompradorima i njihovim „prijateljima“ bez milosti reknu kako nama više njihove usluge nisu potrebne. Tako se uvek osvajala sloboda.

Lepo je to i jasno napisano na onom papirnom aviončiću koji je aterirao na patos danilovgradske gimnazije: „Ne zaboravljamo“ Samo kompradori zaboravljaju. Oni znaju i da se njima to neće zaboraviti. Ne može. Jer posle toga nestaje te zajednice.

I zato, sve što duva u krila „generacije koja raste“ zaslužuje da bude podržano od građanina koji sanja o „novom polisu“. To je iskonski dug. On je u arhetipu svake ljudske jedinke i kolektivnoj svesti svake zajednice.

I, ne, ne mislite kako je „novi polis“ daleko, pa je zato svaki racionalan otpor uzaludan. Pa, izračunajte koliko je proteklo od onog trena kad je „mitropolit Letica sa uzdignutim rukama prizivao blagoslov božji za vladara i vladarski dom austrijski“ i kad je „kleknulo je sve na kolena sem jednog reda mladih ljudi poređanih po godinama i razredima koji je stajao kao ukopan i nem“ - do dana kada je na zidu u mračnoj ćeliji u Terezinu ruka jednog od najčuvenijih sužanja pravednika u prošlom veku ispisala opelo Carstvu s kojim je otišlo i jedno doba: /Naše će seni hodati po Beču/lutati po dvoru, plašiti gospodu./ Nepuna decenija. 

Ali dotad mora se čuti i „naša reč“. Ako sami ne brinemo kako da se i ona čuje, drugi će sigurno samo brinuti da se ona ne čuje. Nemajte iluzija. U svetu u kome živimo niko vam neće dati šansu bez beskompromisne borbe. „Civilizacija kapitalizma“ je, setite se, prvo ismejala vitezove i fer-plej. A onda trošila beskrajnu energiju da sebe predstavi kao „ljude od integriteta“. I ona licemerno propoveda mir, a priznaje samo otpor. Kao što je govorio stari Lok: “Revolt is the right of the people”.

Autor je predavač na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, bivši urednik nedeljnika NIN

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)