Intervju

Živimo u kentaur epohi

Autor: Pavle Živković

Marko Krstić, intervju

Marko Krstić je pisac mlađe generacije koji je u književnost ušao romanom Viktorija (nagrada Branko Ćopić 2012. godine). Prvi put se javlja kao scenarista na najnovijem srpskom filmu Off (debitantski film Predraga Stojića, sa Nikolom Đuričkom u glavnoj ulozi). Teme kojima se bavi usko su povezane sa današnjicom i večitim preispitivanjem međuljudskih odnosa u savremenom društvu. U prvom periodu njegovog stvaralaštva uočavaju se posebni okviri koji njegovo delu povezuju u jednu poetičku celinu.

Ako govorimo o tvom odnosu prema filmu, bio si jedan od koautora knjige Novi kadrovi, bavio si se Mićom Popovićem...

Fascinacija Mićom Popovićem počinje kada sam odgledao dva njegova filma – Čovek iz hrastove šume i Delije. Posebno Delije, koje su ušle u istoriju kinematografije kao film koji je bio strašno subverzivan. Trebao je da ide na Kanski festival, ali zbog odnosa prema kontrarevoluciji cenzurisan je. Mića Popović je uspeo na zanimljiv način da spoji slikarstvo sa filmom. U Delijama vidimo korenspodenciju sa Godarovim Karabinjerima i tom vrstom obraćanja glumca u kameru. Mića Popović je stvorio lik Gvozdena, kojeg je preneo i u svoje slikarstvo. Paralela u određenom nivou može da se napravi i sa likom Gvozdena u Đosićevom romanu Daleko je Sunce, to je bitna kopča, jer su dva pisca bili bliski prijatelji. Bila je ideja da se piše knjiga o Crnom talasu, pošto nije bilo takvih knjiga (osim knjige Tirnanića, koji se referirao više na informativnom nivou), hteli smo da na estetičkom planu analiziramo ceo Crni talas.

Mića Popović, kao neobično svestran umetnik, bio je uspešan slikar, kritičar, pisac i režiser. Koliko je tebi bilo teško kao piscu da se prilagodiš formi pisanja scenarija?

Moja potreba za filmom ima dva nivoa. Prvi je to što me pisanje scenarija spasava od samačke umetnosti pisanja knjige. Odgovaralo mi je da pišem sa fidbekom i da se podredim rediteljima, glumcima, pišući mnogo praktičnije nego u samoj literaturi. Treba razlikovati ta dva načina pisanja – scenario nije umetnički tekst. On van snimanja ničemu ne služi, za razliku od dramskog teksta. Drugi nivo je što nas film tera u jednu vrstu vizualizacije. Ako je film prvih pedeset godina krao formu i strukturu od literature, sada se dešava obrnuti proces, film i scenaristički pristup utiču na pisce i literarne predloške. To je zanimljiva kombinacija koja pokazuje da postoje ta dva različita umetnička medija, sa jedne strane, a sa druge strane pokazuje da film je još uvek na koledžu – sto godina filma je ništa u odnosu na 5000 godina književnosti.

I u tvojoj knjizi Viktorija i u filmu Off junaci nose ista imena. Iako možemo povući određenu paralelu između njih, dve priče su logički nespojive. Zašto si se odlučio za tu vrstu identifikacije svojih likova?

Tu ima i nekog slučaja, biću iskren. Ja sam paralelno pisao scenario i roman Viktorija. Motiv brata, koji je ključni pokretač obe priče, je nešto što me fascinira i nešto što me je poprilično traumatizovalo, ima veze sa jednom životnom pričom. Viktorija u sebi sadrži autobiografski momenat, stilizovan, naravno. Nakon filma i romana, motiv brata ću skloniti iz nekog glavnog vidokruga, sada ulazim u potpuno drugu fazu pisanja bližu jednom intimističkom svetu junaka. Što se tiče istih imena junaka romana i filma, kao prvo, ja veoma poštujem delo Petra Lubarde. Želeo sam da napravim jednu vrstu mini omaža, ali hteo sam i da nađem neko prezime koje se ne završava na –ić, koje bi bilo univerzalno. Hteo sam napravim takav spoj imena koji bi postojao nezavisno od mog romana i filma, nije slučajno što na kraju filma postoji citat koji govori Mihailo Lubarda – film se poziva na sopstvenog glavnog junaka.

I kroz roman Viktorija i kroz film Off centralno mesto zauzimaju porodični odnosi. To su porodice koje još uvek baštine neke tradicionalne vrednosti. Misliš li da u 21. veku nema više mesta za takav koncept porodice?

U filmu vidimo na koji način se glavni junak suprostavlja tradiciji paternizma i način na koji pokušava da razbije taj segment zaostalog sistema u kojem je pozicija oca dominantna toliko da određuje sudbinu dva brata. Prvi sin se tek na pola života odluči da razbije tu opnu i ubija se, shvatio je da nije sazreo na vreme da se odupre figuri oca, a mali brat je imao tu “sreću” da otac nije bio živ kroz njegovo odrastanje. Ali, silina te tradicionalne priče vraća i mlađeg sina u te okvire, on završava fakultet i postaje isto doktor, plativši cenu samoubistva ili ubistva svog brata. Ni u Viktoriji ni u filmu Off nisam želeo da napravim neku vrstu apoteoze tradicionalne porodice, naprotiv, ovo su porodice na početku 21. veka u koje se sumnja, od koje pokušavamo da se otrgnemo. Trudio sam se da u tom postupku izbegnem američki način prikazivanja dece koja su bezobrazna prema svojim roditeljima, smestivši priču u okvire bliže našoj tradiciji.

Čini se da tvoji likove ne dožiljavaju katarzu u klasičnom značenju te reči. Na kraju uvek ostaje jedna vrsta nedovršenosti. Misliš da je ta nedovršenost pečat tvoje generacije? Ili je hronična nedovršenost zla kob ovih naših prostora?

Da, nešto o tome je pisala u svom tekstu o Viktoriji Vesna Trijić. Za razliku od Viktorije u kojoj je promena glavnog lika pokrivena ljubavlju kao vrhunskom iluzijom, u filmu Off je promena samoubistvo glavnog lika, tako da ta promena uopšte nije katarzična, nego antikatarzična. Drugo je pitanje koliko je ta njegova žrtva bila katarzična za mlađeg brata. U filmu je Petar jedina figura koja doživljava pravu katarzu, jer je stavio život u prvi plan. Da li je ona motivisana osećajem krivice, ne znamo, ali svakako ga ta promena odvaja od drugih junaka. Pitanje nedovršenosti u nekom poetičkom smislu pripada nekoj mojoj prvoj fazi pisanja, u kojoj možda i sam imam taj problem pa ga manifestujem na taj način. To je jedna vrsta moje autokatarze, do koje ne bih došao da nisam pisao o toj nedovršenosti. U širem kontekstu, moji likovi pripadaju konceptu jednog nedovršenog modela u kome smo mi narod koji je kulturan ali ne civilizovan. Jer, taman kada uspemo da uspostavimo neke elementarne strukture državnosti, granice i vlasti, dogode se neki rat, ustanak ili revolucija.

Imam osećaj kao da smo u neprekidnom vanrednom stanju, koje nam ne dopušta da se ni temporalno ni prostorno razvijemo civilizacijski, u širem smislu. Civilizacija podrazumeva da jedna država transponuje duh vremena u suživot svojih građana koji žive u balansu između epohe i njenih mogućnosti. Mi živimo u jednom hibridu, ja to zovem kentaur epoha. Za veoma kratak rok mi smo primili negativne zapadne trendove koji, kada se izmešaju sa našom DNK i našim pogledom na svet, kreirajući jednog kentaura. Jednostavno, civilizacijski nismo sposobni da te promene primimo na pravi način. To je pitanje i samog uređenja društva, još uvek funkcionišemo u socijalističkim okvirima, ali suštinski živimo zapadni model života. Najveći stepen tog kentaurstva primećujem u odnosima među ljudima, gde se tradicionalan mit o ljubavi izmešao sa holivudskim, izgleda kao jedna operacija koja nije uspela. Zato smo mi nedovršeni i pitanje je da li ćemo, zbog vremena koje veoma brzo prolazi, spoznati to. Posedujemo i onu dalju, antropološku nedovršenost, koja se kroz različite forme provlači već petsto godina. Moji junaci jesu slika našeg naroda, sa jednod dozom ironičnog otklona.

Veliki broj srpskih pisaca koristi istoriju kao inspirativni faktor svog stvaralaštva, mešajući je sa fikcijom. Ti svoje likove smeštaš u sadašnjicu, u jednu gradsku sredinu, zbog čega te neki karakterišu kao pisca urbane književnosti. Mnogi teoretičari se slažu da je teže pisati o vremenu koje se trenutno događa, zašto si se ti odlučio za tu vrstu izazova?

Istorija jeste jedna od ključnih tema srpske književnosti i to je potpuno legitimno. Mi smo najveće romane imali na temu istorijskog romana. Međutim, ja pripadam jednoj tradiciji savremenog urbanog romana. Na taj način pokušavam da dokumentujem vreme u kojem živimo, možda za neke čitaoce iz budućnosti. Drugo, vrlo je verovatno da ću se pomeriti jednom iz te savremene paradigme, jer smatram da budućnost književnosti leži u anticipatorskim žanrovima. Mislim na antiutopiju i distopiju. To su tendencije na koje nam ukazuju neki romani koji se pojavljuju u Francuskoj i Americi i koji pokušavaju da anticipiraju budućnost. Važno je napomenuti da je srpska književnost već dala neki odgovor na to, evo pomenuću dva naša savremena pisca koja pokušavaju da se uključe u tu veliku reku književnosti – Slobodan Vladušić i Nikola Malović. Njihova dela pokazuju da je srpska književnost veoma savremena i moderna u svetskim tokovima. Problem je što Evropa vrši selektivne prevode srpskih pisaca u kojima dominiraju istorijske teme, ratovi, zločini, potpadajući pod jednu ideološku dimenziju u kojoj nije bitno kako si pisao nego o čemu si pisao.

Ja još uvek nisam ispričao neke priče koje mene interesuje da bih mogao da se prebacim u tu vrstu žanra, što ne znači da neću. Što se tiče gradskog romana u srpskoj književnosti, on suštinski nema veliku tradiciju, ali tu ima veoma kvalitetnih dela. Počevši još od Čedomira Ilića, koji je možda marker tog žanra. Urbani roman nije roman koji se dešava u gradu, to bi bilo suviše banalno etiketiranje. Beograd kroz istoriju srpskih književnosti nema mnogo velikih pisaca koji su rođeni u njemu, ali su zato mnogi došli da u njemu žive. Valja napomenuti da sa urbanitetom dolazi jedna vrsta dekadencije koja nije uvek dobra za književnost. Neki kritičari su u Viktoriji prepoznali jednu vrstu urbaniteta, za kojeg smatram da nije isti kao onaj kod Valjarevića, čije delo izuzetno volim i cenim. Urbanitet dolazi načinom pisanja i posebnim kontekstualizovanjem, a ne samo velikom količinom prostih psovki, kao što je slučaj kod nekih pisaca koje deo javnosti kategoriše kao urbane.