Dosije

Zašto mi je žao migranata

Slobodan Vladušić

Ne znam tačno kada sam prvi put video migrante, ali znam da je to bilo mnogo pre nego što su ih primetile tv-kamere i navladine organizacije. Zahvaljujući navici da zauzmem mesto u dnu autobusa, imao sam prilike da često sedim među migrantima, dok je ostatak domicilnog stanovništa bio zadovoljan sedištima u prednjem delu autobusa. Tada bih gledao migrante oko mene, kako spavaju umorni i iscepani, ili kako pričaju na jeziku koji nisam razumeo. Sećam se jednog od njih koji je napravio nekoliko fotografija neke zelene poljane između Beograda i Novog Sada, a onda je zaspao. Uvek kada bih se setio tog rano osedelog mladića, pitao sam se šta ga je na toj zelenoj poljani privuklo.

Baš zato što ih nisam nikada izbegavao, bilo mi je mučno da gledam bilborde koji nas pozivaju da osetimo saosećanje sa njima. Ja na tim bilbordima nisam video nikakvo istinsko saosećanje, ali sam zato video poslovne transakcije: cenu zakupa bilborda, cenu štampe, cenu kreiranja teksta; najzad, neko je to platio, a sasvim sam siguran da taj neko nije poput onog anonimnog radnika koji je dao celu svoju ušteđevinu da bi se štampao Marksov tekst koji sam pomenuo u prethodnoj kolumni. Taj neko ima malo veću ušteđevinu.

Iskreno, ja žalim te migrante i za to mi nisu potrebni bilbord-podsticaji. Žalim ih ne samo zato što im putu do bogatih zapadnih zemalja preči ograda, već i zbog onoga što ih čeka kada tu ogradu pređu. Kada konačno stignu u te zemlje, o kojima sanjaju, videće da ne znaju jezik domicilnog stanovništva, i da su pre svega upućeni na svoje sunarodnike. Živeće sa njima u zajednici koja će biti deo evropskog multikulturalnog pejsaža, ali ne onako kako multikulturalizam zamišlja mali Đokica, već onako kako ga definiše jedan francuski profesor: kao niz zajednica koje žive jedna do druge, bez međusobnog dodira. Uskoro će shvatiti da im šanse na tržištu rada nisu naročito velike i da je neoliberalno društvo sinonim za socijalni darvinizam.

Neki od njih će možda da prihvate pravila igre u kojoj je dobrota anomalija, i u kojoj se, kao i u svakoj nagradnoj igri, jedan dobitak plaća hiljadama gubitaka. Ta manjina će živeti od uloge onih koji su se uspešno integrisali. Bez obzira na isto poreklo, ona će se prema većini svojih sunarodnika odnositi sa prezirom koji ,,uspešna” manjina gaji prema ,,neuspešnoj” većini. Ta prezrena većina će se uporno držati svoje religije i svojih običaja, jer će im samo oni nuditi neku utehu i smisao. Iako će ih Evropa nominalno prihvatati, navodno zbog potreba tržišta radne snage, većina njih nikada neće naći pristojne poslove, već samo one od kojih se može preživljavati. I to neće biti posledica rasizma, već neoliberalne ekonomske logike, koja nije poznata po pravednoj raspodeli društvenog bogatstva. (Zato srednja klasa na Zapadu izumire).

Migranti i njihovi potomci možda nikada neće shvatiti da je njihov pravi i jedini posao na Zapadu ovo: da svojim migrantsko-religioznim identitetom učestvuju u fragmentaciji zapadnih društava koja se pretvaraju u zaraćene socijalne grupe: žene/muškaraci, homoseksualci/heteroseksualci, roditelji/deca i tako dalje, i tako dalje. Tako izdeljenim, balkanizovanim društvom lako se onda može vladati (po principu divide et impera – zavadi pa vladaj). 

Zato će i njihovi sinovi, usled te napetosti koja se kuva na tihoj vatrici, imati potrebu da ponekad izađu na ulice, zapale neka kola, prebiju nekog policajca ili građanina, a možda će nekada i oni dobiti batine, sa ili bez razloga. I onda će se desiti čudo: u oba slučaja će biti tretirani kao ljudi koji pate, kojima nedostaje razumevanje i kao žrtve fobičara svih vrsta (islamofobi, homofobi...). A nakon slikanja sa nekim bilbord-zabrinutim političarem, kamere će se odjednom ugasiti i oni će ostati u svojim getoima. Odatle će sa neprijateljstvom gledati ka drugim delovima grada, koji će ih, takođe, gledati sa istim takvim neprijateljstvom.

U takvoj situaciji, retko ko će se setiti kako je uopšte taj problem nastao. A nastao je ovako: bile su jednom tri sekularne, arapske države. Državama su vladali diktatori. Ali, začudo, vrlo velikodušni diktatori. Oni su svojim sunarodnicima obezbedili socijalne programe o kojima većina stanovnika ,,demokratija” može samo da sanja. Niko iz tih diktatura nije želeo da emigrira. A onda su neki ljudi spolja rešili da te države treba uništiti, pa su ih uništili. I onda su ljudi koji su u njima živeli, ostajući bez svoje države, krenuli na put, koji se završio u tim getoima. U kojima ih tretiraju kao životinje u zoološkom vrtu: hrane ih i slikaju, ali ih ne puštaju napolje.

 

Tekst je objavljen u štampanom izdanju magazina Pečat 3. marta 2017. godine