Досије

Мегалополис

Рецепт за обојене револуције

Слободан Владушић

После дуго времена, срео сам једног пријатеља геополитичке провенијенције. Нисмо имали пуно времена за дружење, па смо сркнули једну кратку (виљамовку, а не espresso), размењујући за то ограничено време само најактуелније вести. Њега су мучиле – демонстрације у Румунији. Чудило га је како се и зашто у земљи која се већ налази у атлантском блоку појављује обојена револуција (=процес рушења демократски изабране владе уличним демонстрацијама). То и јесте изненађење. Досадашње обојене револуције углавном су биле активиране против влада које су одбијале да приступе том блоку. Румунске демонстрације постављају питање како је уопште могуће на улицу извући људе који већ, да се послужим иронијом, ,,живе као сав нормалан свет”?

Шта је потребно да би се зготовила обојена револуција? Први састојак је потрошачки менталитет. Идеја да вреди живети шопинга ради, проузрокује перманентно незадовољство већине, будући да (обично неограничене) жеље скоро увек премашују (обично ограничене) могућности. Потрошач је дакле, пре свега, незадовољан човек. Његово незадовољство се може каналисати или дефанзивно – наркотицима (зато се они полако легализују) – или офанзивно, медијским таргетирањем циља а то је корумпирана власт. У потрошачком друштву велеиздаја се опрашта – јер потрошач ионако нема своју државу – али не и корумпираност.

Други састојак је карактер окренут другима. Термин сам позајмио од познатог америчког социолога Дејвида Рисмана: човек који има карактер окренут другима, своје ставове формира подражавањем својих савременика (у преводу: медија). За разлику од њега, човек чији је карактер окренут изнутра, свој склоп вредности у извесној мери наслеђује од ауторитета у детињству. На њега медији немају одлучујући утицај. Рисман запажа да негде од шездесетих година прошлог века тип карактера окренутог другима почиње да доминира у америчким мегалополисима. Шта то значи?

То значи да је за обојену револуцију потребан још један састојак, а то је медијска доминација на територији предвиђеној за револуцију. Као што је артиљеријска припрема претходила јуришима пешадије у Првом светском рату, тако медијска припрема извлачи на улице мегалополиса критичну масу људи чији је карактер окренут другима. Донедавно, она је могла да обезбеди већину на изборима, а сада јој то све теже полази за руком, будући да је реалност све више удаљена од политичке коректности на којој инсистирају медији. Зато се може очекивати низање обојених револуција и тамо где су до сада били довољни демократски избори. У преводу: критична маса ће заменити већину, а политичка коректност ће појести демократију или ће бар настојати да то учини.

Најзад, за обојену револуцију (ово не важи у случају Америке) потребно је да критична маса људи буде десуверенизована. Шта то значи? Па, када људи изађу на улицу да демонстрирају, они се излажу полицијском апарату којим располаже државна власт. Да би се тај полицијски апарат отупео, нужно је да демонстранти добију подршку споља, а та подршка је прећутна претња силом према ономе ко буде употребио силу против демонстраната. Тако демонстранти, неки свесно, а неки несвесно, утичу на десуверенизацију своје земље, тако што јој онемогућују да одржи демократски изабрани поредак. Зато са губитком суверенитета нестају и народ али и демократија. Остаје само маса, која подједнако мрзи и суверенитет и демократију.

Како знамо да су баш ово састојци успешне обојене револуције? Па једноставно: анализом једне обојене револуције која није успела. (После ње је уследио неуспели пуч). Ради се о Турској. Демонстрације у Истанбулу, уперене против Ердогана, 2013. године, нису успеле зато што ниједан од састојака неопходних за рецепт није био доминантно присутан. Анализе показују да је Истанбул велики град, али да се његови становници и даље разликују од становника мегалополиса. То значи да они нису доминантно окренути потрошњи, већ неким другим вредностима, те да је већини популације и даље стало до суверености коју види као услов за личну срећу. (У преводу: Ердоган је успео да инкорпорира олигархе у државу, тако што им је омогућио да профитирају од уговора са државом). Далеко сам од жеље да идеализујем Турску, али морам да приметим, да у њој, таквој каква јесте, још увек постоји неки народ, а не тек (критична) маса.

Обојене револуције понављају две велике светске револуције: Француску и Октобарску. Обе су сањале слободу, а будиле су се у крви. Поред тога, оне су историјски догађаји првог реда. Са обојеним револуцијама је другачије, иако су и оне понекад крваве. За њих важи Марксова примедба на почетку списа 18. бример Луја Бонапарте: оно што се у историји прво појављује као трагедија, понавља се као фарса.

Текст је објављен у штампаном издању магазина Печат, 17. фебруара 2017.