Dosije

Koncert velikih sila, verzija 2.0?

Mladen Lišanin, Beograd

Neokonzervativni mislilac i savetnik nekadašnjeg republikanskog predsedničkog kandidata Džona Mekejna, Robert Kejgan, objavio je 2008. godinu neveliku ali sadržajnu knjigu pod naslovom Povratak istorije i kraj snova. Aludirajući na Fukujamin „kraj istorije“, Kejgan je hteo da, nakon dva neuspešna mandata Džordža V. Buša, trgne zapadni svet iz letargije u koju je, smatralo se, upao: izazivači Sjedinjenih Država su ne samo vojno i ekonomski jačali, već su  osporavali same temelje posthladnoratovskog međunarodnog sistema, dovodeći njegovu legitimnost u pitanje.

Fukujama je u međuvremenu i sam priznao da se preigrao proglašavajući propast Sovjetskog Saveza nedvosmislenim trijumfom liberalne demokratije pa otuda i, hegelovski rečeno, završetkom razvoja ljudske istorije. Nakon napada Al Kaide na SAD u septembru 2001. godine i sloma Liman Bradersa sedam godina kasnije, te arapskog proleća 2011. i ukrajinske krize 2014. godine, postalo je jasno da surova stvarnost uporno podseća na činjenicu da je američki „unipolarni momenat“ definitivno prošao. Zapadne elite su deklarativno prihvatile činjenicu da se istorija ipak nije okončala i, povremeno, otvoreno lamentirale nad slomom poretka koji su gradile nakon Drugog svetskog, a zatim i Hladnog rata. Ovo, međutim, nije bilo iskreno; elite su zapravo izabrale da veruju da, ma koliko ozbiljni, ovi događaji predstavljaju tek sporadične turbulencije na putu ka konačnom uspostavljanju međunarodnog sistema po njihovoj meri. Upozorenja autora poput Kejgana i sličnih nisu mnogo vredela dok se istorija nije sa treskom vratila na scenu u preplanulom liku bučnog i ljutitog novoizabranog predsednika Sjedinjenih Država, Donalda Dž. Trampa, inaugurisanog na svečanoj ceremoniji 20. januara.

Da li će ovaj „povratak istorije“, čije je oličenje novi američki predsednik, doneti i povratak nekih istorijskih koncepata kada je reč o prirodi i perspektivama savremenog međunarodnog sistema? Tramp je izašao kao pobednik iz verovatno najduže i najbizarnije predsedničke kampanje u istoriji Amerike. Mada spoljnopolitičke teme po pravilu nisu u glavnom fokusu američkih birača, ovog puta je situacija bila nešto drugačija: s jedne strane, nasuprot Trampu stajala je Hilari Klinton, bivša državna sekretarka, prekaljena u poslovima spoljne politike i bezbednosti. Istovremeno, sam Tramp je kampanju postavio tako da je rešavanje (ili napuštanje) međunarodnih problema smatrao nužnim preduslovom američkog okretanja sebi i sopstvenoj ekonomiji. S obzirom na potpuno odsustvo iskustva u oblasti politike, optuživan je za nekompetentnost i nestručnost – a tome su doprinele i povremene Trampove konfuzne i kontradiktorne izjave o nekim važnim spoljnopolitičkim pitanjima.

Postoje, ipak, pitanja na koja je Tramp davao konkretne i dosledne odgovore. Da bi se napravile pretpostavke o spoljnoj politici koju će voditi nova administracija, neophodno je osvrnuti se na te stavove, kao i na tim ljudi koje je predložio da upravljaju spoljnopolitičkim i bezbednosnim sistemom Sjedinjenih Država. Tada bi, uprkos nepredvidivosti koja u velikoj meri karakteriše Trampa kao politički fenomen, bilo moguće iyneti razumna očekivanja u pogledu budućnosti američke spoljne politike, i, posledično, međunarodnopolitičkog sistema.

Mada je američka predsednička kampanja trajala neobično dugo, Donald Tramp je u izbornoj godini održao samo dva veća spoljnopolitička govora: u aprilu, u istorijskom Getisbergu u Pensilvaniji (državi koju je, na opšte iznenađenje, osvojio na novembarskim izvorima) i u avgustu, u Jangstaunu u Ohaju (gde je takođe trijumfovao nasuprot većini prognoza). U ovim govorima, Tramp je izlagao svoje planove za buduću spoljnu politiku Amerike kroz veliki broj teza i tačaka; međutim, iz njih se jasno vide dve ili tri oblasti koje se smatraju prioritetima. To su: borba protiv radikalnog islama kao apsolutni prioritet, uspostavljanje boljih ali nužno uzajamno korisnih odnosa sa Rusijom i Kinom (sa prvom, posebno u pogledu borbe protiv terorizma a sa drugom u pogledu međunarodne trgovine), kao i obustavljanje propale politike izvoza demokratije, izgradnje nacija (nation-building) i redefinisanje odnosa sa evropskim i azijskim saveznicima povodom troškova za očuvanje njihove bezbednosti.

U odnosu na sva ova pitanja, a posebno pitanje otvaranja prema Rusiji, Tramp je trpeo bespoštedne kritike političkog establišmenta kako sa demokratske, tako i sa republikanske strane. Biračko telo je, međutim, bilo nešto drugačije raspoloženo. Krajem 2016. godine, pozitivan stav prema Vladimiru Putinu imalo je čak 37 procenata republikanskih glasača. Više nego dvostruko, uzgred, u odnosu na stavove prema odlazećem predsedniku Baraku Obami, o kome se pozitivno izjasnilo tek 17 procenata republikanaca.

I pre nego što je počeo da govori o spoljnoj politici na političkim skupovima u okviru predsedničke kampanje, Tramp je skicirao svoje poglede na ova pitanja u knjizi Obogaljena Amerika, objavljenoj krajem 2015. godine. Poglavlje ove knjige-programa posvećeno spoljnoj politici nazvano je „Borba za mir“ i, na konsternaciju američkog političkog establišmenta, za razliku od saveznika poput Nemačke ili Saudijske Arabije i protvinika/rivala poput Irana ili Kine, Rusija se u njemu ni jednom rečju ne pominje. Istovremeno, Tramp govori o dvostrukoj, „dobroj“ i „lošoj“ Kini, sa kojom je spreman da zaoštri odnose u cilju smanjenja američkog zaostatka u trgovniskom nadmetanju. U ovom ključu, čini se, treba tumačiti i njegovo „talasanje“ američko-kineskih odnosa sa funkcije izabranog predsednika.

Trampova retorika i spoljna politika Amerike verovatno neće izgledati onako ekstremno kao što je to na trenutke delovalo tokom predizborne kampanje. Međutim, sve one koji su očekivali da novoizabrani predsednik, jednom kada osvoji vlast, napusti gotovo sve pozicije na kojima je pre izbora insistirao, Tramp je u dobroj meri razuverio samim inauguracionim govorom. Za mejnstrim medije, ovaj nastup je, razume se, bio „skandalozan“ i „ekstremno nacionalistički“, mada je, od strane samog predsednika i njegovog tima, najavljivan kao prilično apstraktan i „filozofski“ govor. U njemu je ponovo potcrtana namera da se odustane od uloge svetskog policajca i da se fokus drži na sopstvenom ekonomskom razvoju, uz zaštitu američkih bezbednosnih interesa samo tamo gde su zaista vitalno ugroženi. Eksplicitno pominjanje „islamističkog terorizma“, po prvi put u istoriji inauguralnih govora, svedoči o tome da borba protiv tzv. Islamske države za Trampa po svemu sudeći nije samo bila sredstvo za izazivanje straha u izbornoj kampanji, već da će ovo zaista biti jedan od prioriteta nove administracije.

Dok najavljuje „detant“ sa Rusijom i potencijalnu eskalaciju tenzija sa Kinom, Tramp radi na okupljanju tima ljudi koji će u njegovoj administraciji biti zaduženi za spoljnu politiku i bezbednost – mada proces njihovog odobravanja u Senatu ide neuobičajeno sporo, zbog snažnog otpora Demokratske stranke. U simptomatično velikom broju slučajeva, reč je o osobama koje važe za bliske Rusiji ili Kini. General Majkl Flin, kandidat za savetnika predsednika za nacionalnu bezbednost, često je u američkoj javnosti optuživan da sa Kremljom gaji odnose koji prevazilaze granicu patriotizma i političkog dobrog ukusa. Nakon Obamine odluke da protera 35 ruskih diplomata zbog navodnog učešća Rusije u hakerskoj kompromitaciji američkih izbora, Flin je, prema izveštajima, hitno stupio u kontakt sa ruskim ambasadorom u SAD, Sergejem Kisljakom, raymenivši toga dana čak pet telefonskih poziva. Kandidat za državnog sekretara, bivši direktor globalnog energetskog giganta Ekson Mobila, Reks Tilerson (koga su Trampovom timu predložili Kondoliza Rajs i Robert Gejts, potpuno nečujni u periodu predsedničke kampanje) gaji neuobičajeno bliske odnose sa ruskom administracijom, u toj meri da je, po svemu sudeći, stajao iza lobiranja protiv američkih sankcija Rusiji u Kongresu.

Za poziciju američkog ambasadora u Kini Tramp je nominovao višedecenijskog guvernera Ajove, Gerija Brensteda, koji se sa kineskim predsednikom Ši Đinpingom poznaje od 1985. godine, i koga kineski visoki funkcioneri, uključujući Šija, ne propuštaju da nazovu „bliskim prijateljem“. U situaciji kada pred dvema zemljama stoji rešavanje velikog broja ozbiljnih pitanja, nasleđenih od Obamine administracije čiji su rezultati u Aziji bili dramatično loši (trgovinski odnosi, kineska veštačka ostrva i vojne baze u Južnom kineskom moru, pitanje Tibeta, odnosa sa Indijom, Pakistanom, Severnom Korejom itd.) Trampov izbor ambasadora, kao i najava ukidanja ugovora o Trans-pacifičkom partnerstvu, mogu se smatrati neobično važnim indikatorima budućih odnosa.

Gde se ovi Trampovi stavovi i personalna rešenja nalaze u složenom kontekstu savremenog globalnog sistema, odnosno, šta je sa ostalim akterima svetske politike? Velika Britanija je izglasala napuštanje Evropske unije, što, uprkos vapajima pristalica ostanka u EU, ni u kom slučaju ne znači smanjenje njenog uticaja u globalnoj politici i ekonomiji. Glavno pitanje jeste da li će 2017. godina doneti „tvrdi“ ili „meki“ bregzit, i kakvu će ulogu u budućoj britanskoj politici igrati perjanice ovog pokreta poput šefa diplomatije Borisa Džonsona ili Trampovog prijatelja i savetnika Najdžela Faraža, lidera opozicione ali narastajuće Partije nezavisnosti Ujedinjenog Kraljevstva. U drugom krugu predstojećih predsedničkih izbora u Francuskoj, po svemu sudeći, naći će se dva atipična, proruska kandidata: bivši premijer Fransoa Fijon kao kandidat degolističkog desnog centra, i Marin Le Pen kao kandidatkinja populističke desnice. Sa sigurnošću se može tvrditi da će se francuska politika i njen odnos prema EU nakon izbora prilično promeniti, bez obzira na krajnjeg pobednika.

Nije tajna da i Trampovo, kao i Putinovo okruženje održava kontakte sa velikim brojem desničarskih lidera iz centralne i zapadne Evrope. Trampov redovni sagovornik iz Italije je Mateo Salvini, predsednik radikalno desne Severne lige (na naslovnoj slici Salvinijevog tviter naloga nalaze se likovi Trampa, Putina, Marin Le Pen, samog Salvinija, kao i predsednika Slobodarske partije Austrije Hajnc-Kristijana Štrahea, Alternative za Nemačku Frauke Petri i holandske Partije slobode Gerta Vildersa, uz poruku da nova 2017. godina donosi „vetar promena“).  U Aziji, premijeri Indije Narendra Modi i Japana Šinzo Abe, već neko vreme su prepoznati kao značajan deo globalnog talasa narastajućeg populizma. Abe je, inače, bio i prvi svetski lider sa kojim se Tramp sastao nakon izborne pobede.

To da Salvinijev „vetar promena“ verovatno neće popraviti stanje ljudskih prava i demokratije širom sveta, opšte je mesto. Birači, čini se, to i ne očekuju. Ono za šta po pravilu glasaju, jesu obećanja o ekonomskom prosperitetu i globalnom vojnom dezangažovanju. Da li ovo znači da će svetski poredak, na kraju, ipak imati neke koristi od političkih promena nad kojima se dobar deo planete i dalje zgražava? Poznati teoretičar međunarodnih odnosa i Trampov veliki i oštar kritičar, Stiven Volt sa Harvarda, zapitao se u skorašnjem članku za Forin Polisi da li postoji mogućnost uspostavljanja „Trampfalskog mira“ – aludirajući na Vestfalski mir kojim je 1648. godine okončan brutalni Tridesetogodišnji rat i koji je, takođe ponekad nauštrb demokratije, doneo moderni koncept suverenosti kao legitimizujuće osnove međunarodnog poretka.

Poredak zasnovan na dogovoru najjačih doneo je, kasnije, Bečki kongres kojim su okončani Napoleonovi ratovi i koji je uspostavio upravu takozvanog evropskog koncerta (Austrija, Pruska i Rusija, a zatim i Britanija i Francuska). Mada je bečki sistem u institucionalnom smislu faktički propao nakon Kongresa u Veroni 1822. godine, princip ravnoteže snaga ostao je kao rukovodeće pravilo evropske politike, i doneo Evropi realtivno miran, stabilan i prospertetan „dugi devetnaesti vek“ – uprkos suzbijanju revolucionarnih i nacionalno-oslobodilačkih pokreta poput onog u srednjoj Evropi 1848 godine.

Princip vestfalske suverenosti podrazumeva isključivu odgovornost država za sopstveno stanovništvo i teritoriju, uz minimalnu toleranciju na mešanje spolja. Čini se da globalne političke promene zaista idu upravo u ovom smeru; Trampov slogan „Amerika na prvom mestu“ (America first) odražava ovu tendenciju, vraćajući, posle jednog veka, izloacionističku agendu u glavne tokove američke politike. Na konkretnom planu, ovo bi značilo da postoje sve šanse da Tramp uvaži savet Henrija Kisindžera i prihvati rusku aneksiju Krima, u zamenu za kooperativnost na Bliskom istoku, pre svega u Siriji, partnerstvo u obuzdavanju Kine (slično triangularnoj diplomatiji kakvu su Nikson i Kisindžer vodili sedamdesetih godina XX veka) i dodatno smanjenje ruskog nuklearnog arsenala. Takođe, po svoj prilici bi bilo definitivno zaustavljeno istočno širenje NATO-a, za koji je Tramp i u najnovijem intervjuu nemačkom Bildu i londonskom Tajmsu ponovio da predstavlja „prevaziđenu“ strukturu.

Borba protiv međunarodnog terorizma, prema ovom scenariju, postala bi jedan od najvažnijih zadataka i oblasti saradnje velikih sila – kao nuspojava, verovatno bi došlo do radikalnih promena u imigracionim politikama većine država, kao i globalnoj slobodi kretanja uopšte. Istovremeno, američka promocija demokratije bila bi ili potpuno napuštena (oružana komponenta), ili svedena na minimum (finansijska komponenta). Američki bezbednosni savezi će biti preispitani, mada, najčešće, ne i raskidani, dok će partneri i saveznici biti prinuđeni da ulažu više finansijskih i materijalnih resursa u svoju odbranu. Na Bliskom istoku, saradnja SAD i Rusije ići će u pravcu pacifikovanja odnosa Irana i Izraela predstavljanjem Islamske države kao zajedničkog protivnika; Saudijska Arabija, iako i dalje američki saveznik, već je na putu da od regionalnog hegemona postane samo jedan od relativno ravnopravnih regionalnih igrača. Erdoganova sve autoritarnija Turska, nekada odani američki saveznik u okviru tzv. južnog krila NATO-a, danas je jedna od država koje sa najvećim nestrpljenjem dočekuju smenu vlasti u Vašingtonu.

Ono što je u ovakvoj međunarodnoj slici predstavlja kuriozitet, to je da bi jedna važna država – kao nekada Francuska ili Britanija – ostala izvan „koncerta“. Nemačka se, u velikom broju zapadnih medija, već uveliko naziva „jedinim preostalim liderom slobodnog sveta“ i poslednjom branom nadolazećem globalnom talasu populizma. Međutim, Nemačka, uprkos izvanredno snažnoj ekonomiji, nema kapacitet za ulogu koja joj se dodeljuje. Najpre, ona je u vojno-strateškom smislu u ozbiljnom zaostatku u odnosu na većinu drugih globalnih igrača. Vojna vežba sa početka 2015. godine, kada su pripadnici Bundesvera koristili ofarbane metle u nedostatku pušaka, još uvek se prepričava kao jedan od bizarnijih momenata savremene odbrambene prakse. Isto tako, politička budućnost Angele Merkel koja se, s razlogom, percipira kao pokretač nemačkog razvoja i narastajuće međunarodne uloge, daleko je od izvesne pred savezne izbore u jesen 2017. godine.

Evropski projekat kakav poznajemo, dakle, nesumnjivo će nastaviti da erodira. Pitanje je, međutim, da li će dolazeće turbulencije biti prepoznate od strane ključnih aktera – uključujući i liberalne elite i još uvek vladajući establišment – kao prilika za korenite reforme, ili će „talas populizma“, kada jednom bude prošao, za sobom ostaviti vakuum koji će dovesti do potpune erozije evropskog sistema. Konstrukcija EU je očigledno bila osmišljena tako da funkcioniše samo u mirnim vremenima: dolazak jedne krize, a naročito sticaj  nekoliko njih u samo jednoj deceniji, ogolio je sve manjkavosti. Predstojeće godine biće prilika da se Unija korenito institucionalno reformiše, ili definitvno popuca po šavovima.

Stenli Kjubrik je, kažu, za potrebe filma „Doktor Strejndžlav: Kako sam naučio da prestanem da brinem i zavoleo bombu“ iz 1964. godine, lik bizarnog Strejndžlava izgradio na osnovu biografije, pa i fizionomije Henrija Kisindžera. Doajen američke diplomatije, jedini Amerikanac koji se redovno, i u četiri oka, sastaje sa Vladimirom Putinom, bio je upadljivo uzdržan u vreme američke izborne kampanje. Francuski politikolog Dominik Mojsi nedavno je napisao da je Kisindžer „prestao da brine i zavoleo Trampa“, budući da je bivši državni sekretar već održao nekoliko sastanaka sa novoizabranim predsednikom. Na januarskoj konferenciji za novinare, prvoj takvoj još od leta 2016. godine, Donald Tramp je izjavio da „ako se Putinu dopada Tramp, to je prednost a ne hendikep“. Kakve god da su perspektive američko-ruskog partnerstva u nastanku, ono će, po svemu sudeći, biti okosnica nove verzije koncerta velikih sila, koji će rukovoditi međunarodnim sistemom narednih godina. Posledice, loše ili dobre, nesumnjivo će biti dalekosežne i upečatljivo obeležiti sledećih nekoliko decenija svetske politike.

Autor je istraživač saradnik u Institutu za političke studije