Dosije

Zašto će borba protiv militantnog islamizma biti duga i iscrpljujuća

Poreklo terora

Mladen Lišanin, Beograd

Kada su, pre pet godina, najpre nemačka kancelarka Angela Merkel a zatim i britanski premijer Dejvid Kameron, svako iz svojih razloga, objavili kraj politike multikulturalizma, sasvim sigurno nisu mogli u punoj meri da naslute razvoj događaja u narednih pola decenije. U to vreme, Arapsko proleće još uvek nije stiglo u Siriju – gde ovo godišnje doba sada već neobično dugo traje i kraj mu se još uvek ne nazire – a od poslednjih velikih terorističkih udara na Evropu (Madrid 2004. i London 2005.) prošlo je više od 5 godina – koliko i od velikih etničkih i socijalnih nemira na ulicama francuskih gradova.

U međuvremenu, u Siriji se razbuktao surovi građanski rat, praćen međunarodnim intervencijama, proizvevši milione izbeglica od kojih se veliki broj preko Turske, Grčke, Makedonije i Srbije uputio prema zapadu Evrope. Socijalni status i položaj velikog dela domaćeg, evropskog, stanovništva imigrantskog porekla – sada već i u drugoj ili trećoj generaciji – uprkos izdašnim socijalnim davanjima države, nije poboljšan, dok je sukob između tradicionalnih islamskih vrednosti i zapadne liberalne demokratije nastavio da tinja.  Upravo ovaj sukob je u Francuskoj na najbrutalniji način eskalirao početkom 2015. godine, napadom na redakciju pariskog satiričnog magazina Šarli Ebdo. Evropa, ostatak sveta, a posebno francuska obaveštajna zajednica, nakon tog događaja bili su na nogama – delovalo je kao da je reč o okidaču koji će dramatično i trajno promeniti sredstva i metode borbe protiv militantnog islamizma.

U stvarnosti, osim na površini, promenilo se malo toga. Serija simultanih napada u Parizu 13. novembra 2015. godine, kada je stradalo 129 ljudi, a ranjeno – teže ili lakše – još gotovo tri stotine, pokazala je da francuski bezbednosni sistem ne funkcioniše na neophodnom nivou. Međutim, stanje u francuskoj obaveštajno-bezbednosnoj zajednici biće daleko lakše popraviti od stanja u francuskom društvu ili globalnih odnosa koji idu naruku razvoju transnacionalnog terorizma.

Mada je pasoš, koji je evidentno prošao takozvanu balkansku izbegličku rutu, pronađen kod jednog od ubijenih terorista, donekle dao za pravo glasovima onih koji zahtevaju rigidniju kontrolu prijema migranata, za Francusku je daleko veći problem u tome što su većinu počinilaca, po svemu sudeći, činili lokalni mladići, rođeni u Evropskoj uniji, na teritoriji Francuske i Belgije. U ovom slučaju, reč je samo o nastavku evropskog trenda: Muhamed Bujeri, ubica holandskog reditelja Tea van Goga, rođen je u Amsterdamu; Muhamed Mera, napadač na francuske vojnike i stanovnike jevrejskog porekla u Tuluzu i Montobanu 2012, rođen je u Tuluzu, teroristi koji su odsekli glavu britanskom vojniku u Londonu 2013. godine, rođeni su i odrasli u Engleskoj, u hrišćanskim porodicama, pre nego što su se preobratili u islam; braća Kuaši, Said i Šerif, napadači na Šarli Ebdo, kao i njihov saučesnik, Amedi Kulibali, redom su bili rođeni Parižani. Francuska prednjači među evropskim državama kada je reč o broju stranih boraca u Siriji – procene su da se na strani takozvane Islamske države bori više od 1500 francuskih državljana. Uzgred, kada se računa broj stranih boraca po glavi stanovnika, Balkan jedva da zaostaje za Bliskim istokom i Magrebom: od boraca sa Kosova, iz Bosne i Albanije, više je samo onih iz Tunisa, Saudijske Arabije i Jordana. Prema izveštaju Brukings institucije, 2014. godine u evropskom vrhu, sa oko stotinu boraca, nalazila se i Srbija bez Kosova.

Istovremeno, mnogi teroristi koji su učestvovali u dosadašnjim napadima, i još više onih koji imaju nameru da to čine u budućnosti, nikada nisu posetili Siriju, Irak, Avganistan, Jemen, niti bilo koju državu u kojoj bi ostvarili direktne kontakte sa rukovodstvom neke od terorističkih organizacija ili prošli neku vrstu borbene obuke. Naprotiv, regrutovani su u svojim gradovima putem medija, kroz kontakte sa radikalnim imamima u pojedinim evropskim džamijama,i posebno, kako je za NIN potvrdio predstavnik srpskih Anonimusa, globalnih sajber neprijatelja Islamske države, putem društvenih mreža.

Tako smo, nakon poslednjih pariskih napada, doznali da se u Molenbeku, predgrađu Brisela, sedišta Evropske unije, nalazi jedan od glavnih regrutnih pogona ISIS-a. Osim što predstavlja kulturološki i socijalni problem, ovo je okolnost koja značajno komplikuje i posao bezbednosnih službi: po definiciji, organizaciju ili njenu ćeliju lakše je držati na radaru i pod nekom vrstom obaveštajne obrade, nego pojedinca koji ne mora imati nikakvu kriminalnu prošlost niti prethodnog kontakta sa organima gonjenja – što, istini za volju, u slučaju braće Kuaši i Kulibalija nije vredelo, kao ni kada je reč o glavnim osumnjičenima za seriju napada u Parizu, Abdelhamidu Abaudu i Salahu Abdeslamu. Evropom, u tom smislu, pored terorista „odranije poznatih policiji“ mogu hodati na desetine lokalnih državljana, „usamljenih vukova“, poput norveškog masovnog ubice Brejvika, spremnih na najgora zlodela a potpuno nevidljivih.

Poznati teoretičar demokratije, Arend Lajphart, uverljivo je, pomoću kvantifikovanih empirijskih pokazatelja, dokazivao da je mogućnost fatalnih terorističkih napada obrnuto proporcionalna stepenu otvorenosti i konsenzualne demokratičnosti političkog sistema zemlje. Hoće li lekcije Molenbeka dovesti do temeljnog redefinisanja kako teorijskih koncepata, tako i političko-bezbednosnih praksi, kada je reč o suočavanju sa terorističkom pošašću? Kada integracija većine muslimanskih zajednica i njihovih pripadnika u zapadna društva nije ni na pomolu, dok se ekstremisti iz njihovih redova ogrću plaštom religije i vršeći nasilje nastupaju kao samoproglašeni zaštitnici islama, tada ne čude rezultati istraživanja, prema kojima stanovnici evropskih država smatraju da je broj njihovih sugrađana muslimanske veroispovesti tri do pet puta veći nego što ih zaista ima.  Istovremeno, prema analizama položaja domaćih muslimana u 11 zapadnoevropskih gradova, koje je izvršio Institut za otvoreno društvo, dok većina ovih stanovnika želi da se integriše u zapadna društva, kod njih ipak još uvek postoji visok nivo nepoverenja u institucije sistema. Najniži stepen poverenja prisutan je kada je reč o policiji, posebno kod mlađe, muške populacije muslimanskog porekla. A od podozrenja do mržnje i otvorenog, po pravilu brutalnog sukoba, istorija nas uči, samo je jedan zastrašujuće mali korak.

Dramatično pišući o „krvavim granicama islama“, tvorac teze o sukobu civilizacija, Semjuel Hantington, imao je na umu nešto drugačije: njegove civilizacije jesu kulturno ali i geografski omeđene jedinice, koje se, sledstveno, sukobljavaju na vrednosnom nivou, kao i tamo gde postoji međucivilizacijski spor oko određene teritorije. Obrazac leopardove kože evropske demografije – a sama Francuska je jedan od najupečatljivijih primera za to – predstavlja značajno drugačiju okolnost. 

To nas dovodi do nesrećne činjenice da metode poput napada na ciljeve takozvane Islamske države u Iraku i Siriji, iako mogu doneti značajan uspeh u otklanjanju simptoma, neće dovesti do eliminacije uzroka bolesti. Amerikanac libanskog porekla Nasim Taleb, autor uticajne knjige Crni labud, pozvao je (uz katonovski poklič Delenda est Salafi-stan!)  na sasecanje izvora terorizma, koje vidi u širenju agresivne saudijske salafističko-vehabijske ideologije i finansiranju terorističkih organizacija novcem iz Katara i Saudijske Arabije. Uz nužno presecanje finansijskih tokova kada je reč o sponzorisanju terorističkih aktivnosti, moraju se, međutim, uzeti u obzir i strukturne okolnosti na koje se ne može lako i brzo uticati.

Reč je, na globalnom nivou, o onome što Dominik Mojsi u svojoj sjajnoj studiji Geopolitika emocija naziva kulturom poniženja, koja preovlađuje u najvećem delu islamskog i arapskog sveta. U korenu kulture poniženja jeste opadanje istorijskog značaja, odnosno osećanje nemoći usled svesti o tome da vašu budućnost kontroliše Drugi. U korenu svih „geopolitičkih emocija“ (to su, za Mojsija, strah, nada i poniženje), jeste pitanje poverenja – a ono je na relaciji islamski-zapadni svet duboko narušeno. Kada kultura poniženja počne da preovlađuje unutar jedne grupe, ona nužno vodi u „čistu iracionalnost“, a odatle, prečesto, i u otvoreno nasilje. Nakon napada na Njujork i Vašington u septembru 2001. godine, slično je, u članku „Zašto nas mrze?“ u časopisu Njuzvik, pisao Farid Zakarija, nekada viđen za prvog muslimanskog državnog sekretara SAD. Po njemu, uzroci savremenog, militantnog muslimanskog radikalizma ne nalaze se makar gde u islamskom svetu, već pre svega na Bliskom istoku, gde među autohtonim muslimanskim stanovništvom vlada višedecenijska ogorčenost zapadnom politikom: u najmanju ruku od podrške stvaranju Izraela 1947-1948. godine, pa do danas.

To je, međutim, samo jedna dimenzija priče. Zapadne zemlje (a Zapad je, i iz sopstvene ali i iz islamističke perspektive, fundamentalni antipod islamskom ekstremizmu) morale bi, posebno u okolnostima „kraja multikulturalizma“, da pronađu odgovore na pitanja sopstvenog identiteta – uključujući probleme građanstva, nacije, socijalne uloge države, postkolonijalnog nasleđa, ali posebno: mesta i uloge islama u sopstvenim društvima, ali i u sistemu globalne politike. Vodeći američki teoretičar realizma u međunarodnim odnosima i saradnik uglednog časopisa Foreign Policy, Stiven Volt, tragajući za odgovorom na isto pitanje kao i Farid Zakarija, pokušao je da pronikne u poreklo preovlađujućeg antizapadnog (a posebno antiameričkog) narativa u islamskom svetu. Uočio je dva ključna elementa – ne oslobađajući pri tome lokalna društva i političke elite njihovog dela odgovornosti: broj muslimanskih žrtava kao posledicu zapadnih spoljnopolitičkih angažovanja u islamskom svetu, kao i dugu istoriju okupacija muslimanskih zemalja od strane zapada – od Britanaca u Iraku i Palestini nakon Prvog svetskog rata, do Amerikanaca i njihove „koalicije voljnih“ u Iraku od 2003. godine.

I dok su brojne žrtve izazivale očiglednu želju za osvetom, dugotrajne i često brutalne okupacije indukovale su osećaj nemoći i poniženja, stvarajući neugasivi antizapadni resantiman za dolazeće godine i decenije. Da stvar bude još gora, okupacije su – a Irak 2003. je odlična ilustracija – po pravilu sprovođene bez jasnog krajnjeg cilja i formulisane izlazne strategije.  Svaki sukob, kako u knjizi Kako se ratovi završavaju: zašto uvek bijemo poslednju bitku piše Gideon Rouz, urednik magazina Foreign Affairs, pre ili kasnije ulazi u fazu „završne igre“: tada treba ustanoviti da li su i u kojoj meri ciljevi sukoba ostvareni, kako da se neprijateljstvo zaista okonča nakon što razmena vatre prestane, i kako da se trupe izvuku sa terena ne ostavljajući lokalnu zemlju u besperspektvinijem položaju nego što je to bio slučaj na početku rata.

„Dobar plan danas bolji je nego odličan plan sutra“, kaže Robert de Niro u ulozi harizmatičnog majstora političke manipulacije i propagande, Konrada Brina, u sjajnom filmu Berija Levinsona, Wag the Dog(u Srbiji distribuiranom pod ne baš najsrećnijim naslovom, Ratom protiv istine). Ni Amerika, niti ostatak zapadnog sveta, međutim, ne samo da nemaju dobar plan za dan posle, već ni kratkoročni plan za efikasno suzbijanje militantnog islamizma. Dok deo establišmenta smatra da je dovoljno ponoviti metode i tehnike koje su se pokazale uspešnim u borbi protiv Al Kaide, mnogi, poput Džudit Kurt Kronin sa univerziteta Džordž Mejson iz Virdžinije, upozoravaju da to ne bi bilo produktivno: ISIS, uprkos svim sličnostima, ne samo da nije Al Kaida, već uopšte i nije teroristička organizacija. To je paradržavni entitet, koji kontroliše teritoriju, ima vojsku, zdravstvene, sudske i administrativne službe, kao i značajne, svakodnevne prihode – makar oni poticali od ilegalne trgovine naftom, oružjem, ljudima ili delovima antikviteta iz razorene Palmire.

Po inerciji, odgovor na problem savremenog islamskog terorizma, traži se na Zapadu: opšti diskurs u debatama o militantnom islamizmu i međunarodnom terorizmu, po običaju je pretežno okcidentalistički – u fokusu su do juče bile Sjedinjene Države, danas je to Francuska, a već sutra može biti neka treća, ponovo zapadna, država. O tome diskursu svedoče i sporadični pozivi na jednak tretman žrtava u Parizu i, recimo, Libanu, ili žrtava obaranja ruskog aviona nad Sinajem dve sedmice ranije. Uostalom, u periodu evropskog mira (2005-2011), teroristički napadi sa velikim brojevima žrtava događali su se na dnevnom nivou širom sveta, ponajviše u južnoj Aziji – mahom bez značajnije reakcije globalnih medijskih i političkih elita.

Na strani samog islama, međutim, potrebno je tragati za najvećim brojem odgovora. U okolnostima višedecenijskog nasleđa nasilja i brutalnosti, kao i višegodišnjeg političkog vakuuma u kome se izrodio novi oblik ekstremizma, islamski svet je, suvišno je naglašavati, milje u kome islamski radikalizam nastaje i buja. Njegovi unutrašnji rascepi i podele, barem u jednakoj meri kao i zapadno mešanje, doprinose rastućim razmerama verskog fundamentalizma i njegovog nasilnog izraza; Zoran Ćirjaković je u NIN-u ispravno primetio da mržnja na relaciji suniti-šiiti neretko prevazilazi intenzitet njihove zajedničke mržnje prema Zapadu. Dakle, značajan deo odgovornosti krije se i unutar samog islamskog sveta.

Grejem Vud je bio naširoko kritikovan što je u članku „Šta ISIS zaista želi?“ u magazinu Atlantik (inače, globalno najčitanijem članku na ovu temu, sa više od milion pregleda i podela na društvenim mrežama) u martu 2015. godine, tvrdio da takozvana Islamska država predstavlja otelotvorenje autentičnih, ranoislamskih radikalnih učenja. Težnja velikog dela javnosti, posebno političkih elita na Zapadu da se svaka veza između islama i terorizma ospori, može se lako razumeti: većina muslimanskog stanovništva, zaista, ne podržava terorizam, dok bi sklonost ljudske prirode ka manihejskim podelama, posebno u uslovima krize, lako mogla da posluži neumoljivoj perpetuaciji nasilja i mržnje, čineći sve muslimane potencijalnim teroristima a time i legitimnim metama.  Dva dana nakon najnovije serije napada u Parizu, kolumnista magazina The Spectator, Daglas Marej, ponovio je pitanje koje je prvi put postavio nakon napada na Šarli Ebdo: „Hoće li političari konačno priznati da su pariski napadi imali neke veze sa islamom?“.

Formulacija „imati neke veze“ čini se ispravnom: iako je odgovor očigledan, ne implicira se da su teroristički napadi autentično otelotvorenje islama kao takvog. Ipak, u meri u kojoj ovi fenomeni „imaju veze“, bilo bi neophodno da se, osim Zapadnog sveta, i islam samodefiniše. To bi možda bilo moguće kroz traganje za odgovorima na pitanja koja, u svojoj knjizi Islam vs. islamizam: dilema islamskog sveta, otvara Peter Demant: odnos islama prema muslimanskim sakralnim izvorima; prema sopstvenim unutrašnjim (religijskim, pa sledstveno i društveno-političkim) podelama; prema naučnom razumu (odnosno, zapadnom racionalizmu koji, čak i kada to nije očigledno, duboko prožima gotovo sve sfere društvenog života na Zapadu); prema demokratiji; te poslednje, ali ne i najmanje bitno – odnos islama prema „zapadnom islamu“ kao novom i potpuno jedinstvenom fenomenu u gotovo milenijum i po dugoj istoriji ove religije.

Ne čini se, ipak, da će zapadni i islamski svet, i ostatak čovečanstva sa njima, uskoro doći do verodostojnog odgovora na bilo koje od ovih pitanja. Do transformacije kulture poniženja u kulturu nade – još manje. Može se tvrditi, uz svest o različitim zamkama koje takve generalizacije sa sobom donose, da danas, kada valja tragati za teškim rešenjima u nadi da će otvoreni i brutalni sukob civilizacija u poslednji čas biti izbegnut, zapadni svet nema dovoljno mogućnosti, a dobar deo islamskog sveta ni dovoljno volje za takav poduhvat. Postavljanje detektora za metal na ulaze koncertnih dvorana u Francuskoj i ostatku Evrope ili bombardovanje ISIS-ovih skladišta i kampova za obuku predstavljaju deo jednostavnih i nužnih mera u borbi protiv terorizma – odnosno, njegovih posledica. Nažalost, ni one neće biti uvek sprovođene na pravi način , kao što se već previše puta pokazalo. A to, dalje, znači da se kraj borbe, posebno kada je reč o uzrocima terorizma, još uvek ne nazire. Ranije pomenuti izveštaj Brukings institucije nosi naziv Budite malo uplašeni. U meri u kojoj motiviše oprezno ponašanje i proaktivni pristup rešavanju problema, strah može biti konstruktivno osećanje. Ukoliko bi, međutim, osećanje straha dostiglo parališuću snagu, to bi značilo samo jedno: da je terorizam unapred pobedio.

Autor je istraživač na beogradskom Institutu za političke studije