Dosije

Mišljenje

Čita li iko knjige o razvoju?

Miloš Knežević, Novi Sad

Biblioteka iz fusnote.

Sociološki udžbenici imaju manje ili više ustaljenu formu. Uvek postoji deo o strukturi (šta je društvo i od čega je sastavljeno), a posle  dolazi  i deo o promeni (kako se društvo razvija ili raspada). U fusnotama koje prate temu razvoja navedena je šira literatura. Njena je sudbina - sudeći po naučnoj i političkoj praksi - da se odatle, kao iz neke prašnjave fioke, ne vadi. Pomenutih knjiga je veliki broj i one se razvojnom problematikom  bave sa više ključnih aspekata. Široko postavljeno misaono oruđe koje sadrže bogato je odredbama i moderno uobličeno. Tu su teorije, analitički okviri, pojmovi, pokazatelji i metodska uputstva. Sve ovo ne bi trebalo da je kvalifikacija za marginu interesovanja, ali izgleda da je upravo tako.

Radi se o platformi koja omogućava istraživanje u dva međusobno komplementarna pravca:

- Ispitivanje inovacija, tih promena u društvu, orijentisano je ka uslovima njihovog stvaranja i širenja. Zbog utilitarnog karaktera koji se pridaje inoviranju, bavljenje njime obično se smešta u domen različitih struka, tj. u područje rada i ekonomije. 

- Drugi pravac istraživanja za predmet ima promene samog društva, što podrazumeva globalnu (celina društvenog sistema) i istorijsku perspektivu. Kompleksi odnosa među velikim grupama ljudi, makar implicitno, dovode do razmišljanja o tome kakva nam je zajednica i kakva bi trebalo da bude. Odgovori na ta pitanja obrazuju se u vidu političkih orijentacija.

Sasvim pojednostavljenjno: proučavanje razvoja bi u prvom slučaju moglo pomoći podizanju životnog standarda (u najširem smislu, ne samo ekonomskom), a u drugom slučaju razboritijem odlučivanju u političkoj sferi.

Bukvar razvoja.

Nema knjige koja kao bukvar istovremeno donosi osnove nečega i radikalno menja pogled na stvari. Radi ponovnog „otkrića razvoja“, poželjna je slična kompilacija razvojno važnih momenata. Već kod samog pojma mora se obratiti pažnja na jednu elementarnu dvojnost. Razvoj se ne može izjednačavati sa napretkom, dakle on nije nešto što bi „po difoltu“ bilo dobro. Ali, tačno je i da predstavlja odvijanje ljudskih mogućnosti radi zadovoljavanja čovekovih potreba. U tom smislu on jeste vrednost po sebi, bar u meri u kojoj je to i sama ljudskost[1]. Društveni život se zasniva na akcijama ljudi, na stalnom činjenju kroz koje se oni  međusobno povezuju. To znači da pokret, čak i kada je ponavljajući, ima bazični prioritet nad mirovanjem. Isto tako, društveno stanje uvek sadrži dvostruku tendenciju: onu koja teži njegovom održanju i onu koja teži promeni. Uprkos povremenim predstavama o neizmenjivoj situaciji, nauk je da nema apsolutne konzervativnosti[2].

Razvoj podrazumeva čitavu nisku inovacija. On je svojevrstan totalitet, zaokružena celina koja uključuje razvojne elemente i relacije među njima, smer i rasprostranjenost promena. Složenost je uslov bez koga razvoja nema i zato su velika očekivanja od parcijalnih mera uvek samo zabluda. Dovoljno značajan inovacioni sindrom, koji se isprva javlja kao devijacija, da bi se kasnije pokazao kao prototip novih rešenja, naziva se razvojnim jezgrom. U njegovoj je prirodi da se širi. Pored jezgra, postoje i drugi segmenti. Njih je potrebno pobrojati, utvrditi im specifičnosti, a zatim registrovati i objasniti njihovu međuzavisnost, kao i način strukturisanja u  jedinstven sistem.

Faze razvoja uključuju spajanje i standardizovanje promena, a zatim i korake kao što su nastanak, prečišćavanje, stabilizovanje, upoznavanje i prihvatanje neke inovacije. Što znači da je u  tok koji izgleda kao slepa stihija moguće uneti neke momente prozirnosti. Osobenost razvojnih ciklusa zavisi od društvene sredine i vremenskog okvira u kojima se zbivaju. Objašnjenje konkretnog procesa se ne može držati samo knjiških faktora, već mora obuhvatiti i empirijske (sada - i – ovde) činioce. Naime, postoje teorije razvoja, ali ne i detaljni recepti za njega.

Kako napredovati: pribiranje, otpori, htenja.

Nasuprot svoj priči o ravnomenom razvoju – on je po svojoj suštini upravo suprotnog karaktera. Više je razloga za to. Delovi društva imaju različitu prirodu pa se zato na različite načine i menjaju. Usled odnosa moći teret razvoja biva nejednako raspodeljen. Resursi su uvek ograničeni, i budući da društveno delovanje zahteva korišćenje energije šireg sistema, njih je neophodno koncentrisati na jednoj tački, što, sa druge strane, znači zanamarivanje ostalih polja. Stvar je u tome da razvoj ima svoju cenu koja se ogleda u zaostajanju, stagnaciji pa čak i  regresiji. Upravo je zato realističko sagledavanje neravnomernosti koja ga prati – određen doprinos njegovoj ravnoteži.

Faktori koji opstruiraju ekonomski razvoj su zatvorenost društvenih (klasnih) odnosa i tradicionalni način mišljenja i ponašanja. Na primer, varijante predmodernog, srednjovekovnog ekonomskog mentaliteta su mentaliteti egzinstencijalnog minimuma, neobuzadne potrošnje, ograničene proizvodnje i trgovine. Oni proishode iz društvenog položaja svojih nosilaca. Takođe, odnosi u proizvodnji mogu imati protivrečan uticaj,  istovremeno oslobađati i kočiti razvoj. Institucionalna nerazdvojenost kulture, politike i ekonomije, a zatim i nestabilnost sistema društvenoekonomskih odnosa i nezaštićenost vladajućih ekonomskih interesa jesu faktori koji politički sistem čine manje izgrađenim ali i manje podložnim promeni. Poznavati navedene uslove, pa makar i u formi labave hipoteze ili nagađanja, korisno je. Od nečega se mora krenuti. Upućenost u genezu datog stanja nije od presudnog značaja. Važnije je da  se ima relevantna pretpostavka o onome što ga održava i zamisao o načinu na koji se ta potpora može neutralisati.

Svest o procesu i  njegovom cilju, organizovanje i kontrola od strane društvenih snaga – takođe su elementi razvoja. Reč je o  percepciji društvene promene i o izborima koji se u vezi sa njom prave. Odnos ideja i razvoja podrazumeva nekoliko važnih problema: da li su ideje u konkretnom slučaju posledica ili pokretač razvoja, u kojoj meri različite ideologije podrazumevaju zapravo isti program političkih mera, o kakvoj se ideologiji faktički radi – tj. šta je u njoj rečeno a šta prećutano, koliki je raskorak između proklamovanog usmerenja i stvarnog delovanja, da li ideološki stavovi zaista objašnjavaju realnost na koju se odnose.

Vetrovi i talasi svetskog okeana.

Da bi se utvrdilo vlastito mesto u svetskim odnosima, zgodno je posegnuti za indikatorima društvenog razvoja. Postoje mnogobrojni gotovi sistemi ovih pokazatelja, za sva bitna područja: tehnologiju, demografiju, ekonomiju, politiku i kulturu. Štaviše, oni su i specifikovani – posebni indikatori za razvoj razvijenih i nerazvijenih, indikatori prilagođeni regionalnim, nacionalnim i istorijskim prilikama. Neki indikatori (npr. dohodak po glavi stanovnika, obim proizvodnje) su očekivani i kada se povežu sa onima iz iste vrste, dobija se egzaktan, iscrpan i složen pregled neke oblasti. Drugi (ideologija promene, zdravstveno stanje nacije, kulturni integritet, komunikacija između elite i mase) su opet manje uobičajeni i zato pružaju jedan izmešteniji, dodatni ugao gledanja.

Od drveća se ne vidi šuma. Stoga su uporedni pregledi različitih društava korisni jer se tako lakše uočavaju makro elementi socijalne stvarnosti. U pitanju su njena infrastruktura (najviše vrednosti i institucionalni poredak), relacije između značajnih skupina (zemljišni aristokrati, industrijalci, državna birokratija, radništvo, seljaštvo, kler...) i njihove veze sa  centralnom vlašću (kruna, vlada)[3].

Usporedba zajednica i njihovo sagledavanje iz ptičje perspektive samo su početni momenti u shvatanju načina na koji društvene sile planetarno utiču jedna na drugu. One to čine transverzalno, obrazujući aktuelnu međuuslovljenost u svetskim razmerama, ali i longitudinalno, po vremenskoj dubini, stvarajući i menjajući sisteme globalne međuzavisnosti. Iz ovog kretanja moguće je izvoditi trendove i na osnovu njih davati izvesne pretpostavke o budućnosti. 

Misliti razvoj: idejno – institucionalni sklop.

Društveni razvoj je tema koja nije bez teorijsko – metodološko nasleđa. Prema tome, niti se u izgradnji novih koncepata mora počinjati od nule niti se bilo koja priča  o uslovima (ne)razvijenosti mora uzimati zdravo za gotovo. Ova „nasleđena dobra“ pružaju priliku se malo odmaknemo od besomučnog politics-a i konačno potražimo jednu određeniju i fokusiranu policy[4]. Državna uprava je oblik moći i poluga kojom se život može učiniti boljim. Samo je potrebno znati kako je upotrebiti. Na drugoj strani, umesto mistifikacija i fatalizma koji često dolaze od narativa o silama nepojamnim (juče globalizacija, danas geopolitika), dobro bi bilo da se u sintagmi popularna nauka malo jače podvuče taj naučni deo. Uostalom, ako na dnevni red dođe i angažman, videće se da  trezveni aktivizam  uopšte nije loša opcija.

Smisao svojine je u slobodnom raspolaganju i niko nam ne brani da koristimo šta god imamo, pa ni znanje o razvoju. Ono je već smešteno u ovu kulturu, tj. u pitanju su načini mišljenja koji nam nisu strani. Teorija zasićena marksizmom (ali sređena, prečišćena i jasna)  dobro je polazište - makar  samo za kritiku. Naravno, ona nudi i više od toga, a i data suma znanja se ne svodi samo na marksistički obojene postavke.

Valja štedeti energiju i okrenuti se onome što je na dohvatu ruke, što već postoji u našem društvu: institucijama, organizacijama, kadrovima i finansijama (mada je ovog poslednjeg svakako najmanje). Pored potrebe da se na razvojnom fonu integrišu postojeći instituti, inspirativna je i ideja o osnivanju jednog novog:  instituta za razvoj[5]. Ova zamisao o svestranom pristupu preko koga bi se tražio izlaz iz krize na svim nivoima, vredna je poštovanja. Da li će ona zavrediti i više medijskog prostora? To je već problem koji predstavlja jedan sasvim „drugi par rukava“. Zasad cenimo da su čitaoci knjiga o razvoju – u intelektualnom podzemlju.

[1] Na sličan način, kao uklanjanje društveno -strukturalnih prepreka na putu potpunijeg zadovoljavanja svestranih ljudskih potreba, društveni razvoj određuje i Vera Vratuša-Žunjić u svojoj studiji Razvoj, religija, rat (Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 1995. str. 11-13).

[2] Pokrivajući bitne sastavnice razvoja, knjiga „Teorije i problemi društvenog razvoja“ (Mihailo Popović i Miodrag Ranković, BIGZ, Beograd, 1981.) budi interesovanje za društvenu promenu. To smo probali i da dokažemo nekim opaskama uz ovde (deo našeg teksta od „bukavara“ pa do pokazatelja) prenete stavove. Naročito su korišćene sledeće strane: 252-283, 293-411.
 

[3] Lista ovih socijalnih skupina izvučena je iz knjige Denisa Smita „Uspon istorijske sociologije“( Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2001.). Disciplina iz naslova razume se kao poređenje društava kroz prostor i vreme i objašnjavanje prelaza sa jednog tipa društva na drugi. Za nju je veoma važan empirijski rad, tj. istoriografsko istraživanje (str. 216-217).
 

[4] Todor Kuljić ukazuje da u engleskom jeziku politics označava suprotstavljene interese i borbu za vlast, dok je policy usklađivanje delatnosti od opšteg interesa i zaštita zajedničkog dobra. (odrednica Politika, Sociološki rečnik, urednici Aljoša Mimica i Marija Bogdanović, Zavod za udžbenike, Beograd, 2007.)
 

[5] Ovo se moglo čuti od ekonomiste Mlađana Kovačevića.