Dosije

Mišljenje

Lekcije crnogorskog scenarija – opozicija, Rusija i NATO

Nikola Kosović

Prošlo je gotovo nedelju dana otkako je Crna Gora dobila zvaničan poziv za pristupanje NATO-u. Za poznavaoce prilika u regionu ova odluka nije bila nimalo iznenađujuća. Aktivna kampanja na koju je crnogorska vlast sa svojim zapadnim partnerima potrošila nekoliko miliona evra, kontrola gotovo svih sredstava javnog informisanja, a pogotovu Radio televizije Crne Gore, kao i gušenje – pa čak i nasilno – bilo kakvih glasova koji bi se ovom članstvu protivili, potpuno očekivano je dalo ovakav rezultat. Odluka o nesprovođenju referenduma, kog, po svoj prilici, neće biti ni u budućnosti, predstavlja samo vrh ledenog brega. Koreni problema koji su doveli – ili, za one koji i dalje naivno veruju da do toga neće doći, će dovesti – do gotovo nasilnog uvlačenja Crne Gore u NATO, iako se, prema svim istraživanjima, pa čak i onim plaćenim od strane zapadnih zemalja, većina stanovništva protivi ovom članstvu, mnogo su dublji od toga. Ovaj tekst analizira te probleme i pouke koje se iz njih mogu izvući sa dva politička aspekta, unutrašnjeg i spoljašnjeg, i istovremeno implicira i skreće pažnju na buduće izazove sa kojima će se, izvesno je, i Srbija susresti u budućnosti.

Pod potonjim upozorenjem podrazumeva se teza koja već neko vreme lebdi u javnom, ali još uvek nezvaničnom, diskursu u Srbiji. Ipak, odnedavno, nakon formiranja novog bloka na srpskoj političkoj sceni, koji čine stranke Čedomira Jovanovića, Borisa Tadića i Nenada Čanka, ova ideja se seli i u polje zvanične, parlamentarne politike. Najjednostavnije rečeno, ta teza glasi: Nakon ulaska Crne Gore u NATO, sledeća na redu za ulazak u ovu organizaciju je Srbija. S tim ciljem, vlast će uz pomoć svojih „prijatelja sa zapada“ (a njih, uz ovakvu vlast, naravno, imamo u izobilju) preduzimati mere koje će voditi Srbiju ka članstvu. U početku će funkciju zagovaranja ove ideje obavljati novoformirani blok, dok će kasnije, možda već nakon sledećih izbora kroz nekoliko meseci, takva politika sve više postajati i zvanična politika Srpske napredne stranke. Verujući u izvesno ostvarenje ove teze, ovaj tekst se bavi lekcijama koje patriotski orijentisana javnost u Srbiji, uključujući tu i gotovo 80% onih koji se protive članstvu Srbije u NATO-u, treba da nauči iz slučaja Crne Gore. Dve su vrste tih lekcija – unutrašnje i spoljnopolitičke.

Jedan od osnovnih razloga, ako ne i pojedinačno najvažniji, zbog kog oponenti pristupanja Crne Gore NATO-u nisu bili (ili, opet za one naivne – neće biti) uspešni u sprečavanju ovog koraka, jeste unutrašnja rascepkanost opozicije i njeno zastupanje isključivo partikularnih partijskih interesa, bez dovoljnog razumevanja ozbiljnosti situacije. Upravo usled toga što vodeće opozicione stranke i nekoliko većih pokreta nisu mogli da se dogovore da zajednički spreče ovaj korak, za šta bi, sudeći prema već pomenutim istraživanjima, dobili dovoljnu narodnu podršku, vlast Crne Gore i njen večiti vođa, Gospodar Đukanović, imali su pred sobom relativno lak zadatak. Sebičnost takozvane opozicije dovela je do tačke bez povratka na ovom putu.

Ukoliko se ranije objašnjena teza uzme kao tačna, koje lekcije srpsko društvo, a pogotovu nacionalno orijentisane političke partije, mogu da izvuku iz ovog iskustva? Pre svega, kako bi bilo moguće suprotstaviti se državnoj mašineriji, koja je pred sobom bacila na kolena čitav medijski aparat (aluzija na ministra Gašića je namerna), neophodno je ostvariti konsenzus o najvažnijim pitanjima, pa makar to iziskivalo i činjenje ustupaka u „manje važnim“ stvarima. Zar bi Koštunica mogao da pobedi Miloševića 2000. godine da Đinđić nije shvatio da je zarad opšteg dobra neophodno makar na kratko zaboraviti da je DS najveća partija u DOS-u, te da bi, kao takva, ona trebalo da bude ta koja će izaći sa svojim kandidatom?

Takva vrsta mudrosti je nedostajala opoziciji u Crnoj Gori, a biće neophodna i ovoj u Srbiji. Neophodno je da se stranke koje nisu samo deklarativno „nacionalno orijentisane“, „patriotske“, „desne“ i „konzervativne“, a tu mislim, pre svega, na DSS, Dveri, Treću Srbiju, Srpsku ligu, Narodnu mrežu, pokreti poput „Zavetnika“, „Obraza“, „SNP 1389“, „1389“, organizacije slične „Srpskom kodu“, politički angažovani intelektualci poput Đorđa Vukadinovića, Miše Đurkovića i Dejana Mirovića, pa i oni koji nisu aktivni u toj sferi društvenog života, poput Miloša Kovića i Mila Lopmara, ujedine oko opšte ideje sprečavanja ulaska Srbije u NATO. Bez obzira na razmimoilaženja u stavovima po nekim drugim pitanjima, razlike u gledištima na odnose u društvu i prema spoljnopolitičkim partnerima, ukoliko je moguće postići konsenzus oko nužnosti prevencije članstva Srbije u ovoj organizaciji, to se što pre mora i učiniti. Srbiji nedostaje politička snaga koja će kroz zvanične kanale, parlament i uticaj na vlast, ostvarivati interes većine stanovništva, a ovo je jedan od načina da se ta snaga oformi.

S druge strane, spoljnopolitička lekcija, kojoj nas uči crnogorski slučaj, jeste da Rusija može da reaguje, ali da to često, kao što je ovde bio slučaj, čini kada je već prekasno. Osim pojedinih ljudi, upućenih u zbivanja na Balkanu, kao što je to general Leonid Rešetnjikov, direktor Ruskog instituta za strateška istraživanja, koji je još pre nekoliko godina ukazivao javnosti u Rusiji na karakter režima Mila Đukanovića i put kojim Gospodar vodi Crnu Goru, sve do nekoliko nedelja pred zvaničan poziv NATO-a da mu se priključi, niko u Rusiji nije reagovao na zbivanja u zemlji Svetog Petra Cetinjskog. Postavlja se pitanje ko je ovde zakazao: ruska ambasada, ministarstvo spoljnih poslova, ruske državne agencije (obaveštajne i one zadužene za promociju i upotrebu meke moći Rusije), lokalno rusko stanovništvo, crnogorska opozicija, nevladin sektor…? Odgovor je – svi. Ipak, izdvaja se poražavajući utisak o stepenu neodgovornosti Rusije u ovom slučaju.

Sve do pre nekoliko nedelja nije se mogao čuti glas Kremlja, a kada je to učinjeno, ništa se više nije moglo promeniti. Na mnogobrojne posete visokih zvaničnika NATO-a Crnoj Gori i poruke zapadnih zemalja o „dobrom putu“ kojim ova zemlja ide, ali i upozorenja lokalnog crnogorskog stanovništva, vlast u Moskvi je godinama ćutala. Mlako, slabo, sporo, nezainteresovano, neodgovorno, nedostojno pozicije u međunarodnim odnosima koju drži, ali nadasve prekasno – tako se može opisati ponašanje Rusije u ovom slučaju. Stoga crnogorski scenario treba da predstavlja opomenu kako srpskoj, tako i ruskoj zainteresovanoj strani. Prva treba da nauči da je u odnosima sa Rusijom potrebno mnogo strpljenja i rada, gotovo uvek nesrazmernog ostvarenim rezultatima. Treba se voditi razumom u očekivanjima, znati da je Rusija ogromna zemlja sa mnogobrojnim (i rastućim) unutrašnjim i spoljnim problemima, kojoj ni Balkan kao region, a kamoli Srbija i Crna Gora, nisu baš pri vrhu spoljnopolitičkih interesa (kao što to, naravno, nisu ni za Evropsku uniju i sam NATO). Sve ovo donekle objašnjava i rusku poziciju tokom proteklih meseci.

Sa druge strane, ukoliko je Rusiji iole potreban saveznik na Balkanu, sada je poslednji trenutak da reaguje, inače će, kao u Crnoj Gori, biti prekasno. Ova zemlja može biti ključni faktor koji će uticati na ujedinjenje opozicionih snaga, objašnjenog u prvom delu teksta. Za tako nešto nije potreban novac, već je neophodno staviti do znanja patriotskim snagama u Srbiji da imaju podršku Kremlja, da ono što rade vredi i da je to jedini pravi put. Jedino tako biće moguće sprečavanje skorog ulaska Srbije u NATO, ka kom će je, u to nemam sumnje, trenutna vlast uskoro povesti.

Obe ove lekcije su podjednako važne i jedna bez druge ne mogu. Kao što je opoziciji u Srbiji potrebna Rusija da je ujedini u borbi protiv članstva Srbije u NATO-u, tako je i Rusija nemoćna bez onih ljudi u Srbiji, čiji se interesi poklapaju sa njenim. Zajedničkim aktivnim delovanjem ove dve snage mogu se suprotstaviti svetskom hegemonu. Jedino što zasad nedostaje jeste obostrana politička mudrost i ozbiljan odnos prema trenutnoj situaciji i samo ukoliko se ova dva uslova ostvare, Srbija će moći da očuva svoju poziciju neutralne zemlje.

Autor je diplomirani politikolog za međunarodne odnose i student master studija političkih nauka na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti