Agora

Ulazak Crne Gore u NATO će biti ozbiljan udarac po Rusiju

Jevgenij Krutikov, Polytika.ru

Skupština Crne Gore oformljena je, prema evropskim standardima, krajnje neobično. U njoj trenutno ne sedi onaj broj poslanika koji je definisan u ustavu, a od jednih izbora do drugih njihov broj samo raste. Sve to stoga što u ovoj zemlji poslanik ne predstavlja iscrtane na karti izborne jedinice, već 6000 birača. Na taj način se čuva sklonost Crnogoraca prema životu u zajednici, koja je često zasnovana na klanovima i srodstvu. To je veoma važan detalj.

Kako javlja rusko-srpski medija-centar „Ruski ekspres“, na skupu u kom je učestvovao i mitropolit Crnogorski i Primorski Srpske pravoslavne crkve Amfilohije, predsednik Demokratske narodne partije Milan Knežević predložio je stvaranje koalicije sa Socijalističkom narodnom partijom (SNP), Novom srpskom demokratijom, Demokratskom Crnom Gorom i DEMOS-om. Sam inicijator ove nove parlamentarne unije je već član koalicije „Demokratski front“, čije se sedište simbolično nalazi u Moskovskoj ulici u Podgorici. Prema najoptimističnijim procenama, Knežević može da pod anti-NATO parole da okupi najviše 40 poslanika (a, realno, manje) od 81, koliko ih ima u parlamentu (broj stanovnika Crne Gore ubrzano raste, nakon prošlih izbora ih je bilo 74). Drugim rečima, veoma je teško zamisliti da bi za svega nedelju dana posla jedna anti-NATO koalicija mogla da dobije parlamentarnu većinu.

Pored toga, gotovo nasilno pristupanje Crne Gore NATO-u (a u perspektivi i Srbije i Makedonije, kojoj je zasad prepreka stari spor s Grčkom) jasno izlazi iz okvira zadataka i ciljeva koje je pred sebe postavio Brisel. Već to je, u suštini, „blokovska agresija“, uvlačenje u Alijansu država i teritorija, koje ni istorijski, ni mentalno, ni praktično s njom nisu povezane. Stoga se u vezi s tim u Crnoj Gori nazire ozbiljna unutrašnja kriza. Pripajanje države sankcijama protiv Rusije na krilima obećanja o pristupanju EU, dovelo je do praktičnog kolapsa ekonomije.

Industrija je, u suštini, već uništena: njen značajan deo, uključujući i neke od najvažnijih kompanija (pogotovu fabrike za proizvodnju aluminijuma), pripadao je ruskom kapitalu, koji je sa različitih strana već nekoliko godina podvrgnut napadima. Ista je priča i sa energetskim sistemom, benzinskim pumpama i gasom. A sve ovo je samo deo koji se tiče industrijske Podgorice. Smanjenje broja turista (pre svega, opet, iz Rusije) dovelo je do značajnog pada životnog standarda celokupnog stanovništva – ne samo na primorju i u dolini reke Tare. Bez stabilne, pa makar i sezonske, zarade ostali su ne samo Crnogorci koji su neposredno povezani s turizmom, već i radnici u uslužnim delatnostima, između ostalih i Albanci, koji su radili kao gastarbajteri. Životni standard je naglo opao, što je dovelo do problema socijalne prirode sa kojima se ova država ranije nije susretala.

Vlast u Crnoj Gori je praktično nesmenjiva. Milo Đukanović je na ovaj ili onaj način upravlja državom od 1991. godine – od trenutka raspada „stare“ Jugoslavije. I nebitno je koje mesto zvanično zauzima – predsednika ili, kao sada, premijera u mandatu predsednika Filipa Vujanovića – suština ostaje nepromenjena: Đukanović sa različitim stepenom sigurnosti strogo kontroliše sve procese u Crnoj Gori – od ekonomskih do spoljnopolitičkih. Nema sada potrebe ponovo se upuštati u objašnjavanje procesa sticanja nezavisnosti Crne Gore, u čijem su centru bili šverc cigareta, „fabrike odeće“, falsifikovanje, „barže“ i slična mala zadovoljstva dostupna graničnoj republici. Crna Gora Mila Đukanovića je država koja nije po prirodi polukriminalna, već je voljom sudbine početkom devedesetih ugurana u ovakve poslove, pre svega usled sankcija nametnutih na Jugoslaviju, koje su je pretvorile (a sa njom i Grčku i Bugarsku) u raj za švercere. Stoga je njeno skretanje prema NATO-u i EU bio prirodni proces. Druga je stvar to što su postojale šanse (kojih i danas ima) da se ovo skretanje uspori.

Pristupanje Crne Gore NATO-u se u ovoj zemlji ne smatra obaveznim ishodom spoljne politike. Većina stanovništva je, prema različitim istraživanjima, protiv ovog koraka, iako u sadašnjoj skupštini opozicione snage ne mogu da kontrolišu više od 35% glasova. To je povezano upravo sa osobenostima nacionalnog karaktera i izbornog sistema: na svakodnevnom, životnom nivou, Crnogorac može biti protiv NATO-a i EU, ali glasanje po principima „zajednice“, kao i pritisak sa strane lidera menja situaciju, sada već na nivou parlamenta. Međutim, i pored toga, u republici ima dovoljno snaga koje bi mogle da se suprotstave puzanju Crne Gore do NATO-a. Aktivno protiv ovog koraka istupaju: međunarodna mreža NVO „Ne u rat – Ne u NATO“, „Matica srpska“, „Pokret za neutralnost Crne Gore“, informacioni portal IN4S, novine DAN i drugi.

Dodatnu napetost stvara i konflikt oko tradicionalno uticajne u crnogorskom društvu Srpske pravoslavne crkve i mitropolita Crnogorskog i Primorskog Amfilohija lično. Uz uticaj EU se preko Skupštine lobira za novu verziju zakona o religijama iz kog je izbrisana i sama reč „crkva“ i zamenjena apstraktnim pojmom „religiozne zajednice“, koje, pored toga, treba da se ponovo registruju. Na taj način se iz crnogorskog nacionalnog karaktera postepeno izbacuje njegova osnova – Srpska pravoslavna crkva, a mitropolit Amfilohije, koji na tako nešto ne pristaje, uvlači se u mnoštvo malih optužbi. Drugim rečima, ovo je direktan pokušaj depopularizacije Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori – jednog od najjačih instrumenata za suprotstavljanje procesu pristupanja NATO-u.

Gubitak Crne Gore za Rusiju neće biti samo epizoda. Gutanjem Srbije, Makedonije i Crne Gore NATO će zakucati i poslednji ekser u kovčeg i u potpunosti potčiniti teritoriju Evrope. Nakon toga biće moguće ubrzano se posvetiti uključivanju u Alijansu moldavsko-pridnjestrovskog regiona, a za njim i starih „pristalica“ – Ukrajine i Gruzije, dok će, zasada još uvek slab, pritisak na Jermeniju i Azerbejdžan postati i do nekoliko puta jači. Stoga bi gubitak Crne Gore za Rusiju bio ozbiljan poraz ne samo na Balkanu, već i u okviru celokupnog delovanja na suprotstavljanju NATO-u.

Nažalost, doskora se Rusija prema politici u Crnoj Gori odnosila kao prema nečemu od tercijarnog značaja. Ambasada (zajedno sa „Rossotrudničestvom“) gotovo da nije radila. U donedavno komfornoj i jeftinoj republici masovno su se naseljavali ruski opozicionari i obični ljudi sa sumnjivim biografijama i kapitalom. Takozvano „rusko selo“ se pretvorilo u lobistički projekat, progutan od strane ljudi iz Jeljcinove i, delimično, epohe Medvedeva. A krupni projekti, uključujući i one turističke, išle su u ruke ličnosti poput Polonskog, koji je, uzgred, uništio i jedan prelep projekat, potrošivši na gostovanje Madone prilikom otvaranja gotovo istu količinu novca, kao i na samu modernizaciju zdanja na kom je radio.

Novi ruski ambasador Sergej Gricaj otpočeo je svoj rad susretom sa Predsednikom skupštine Rankom Krivokapićem. Naravno, ovaj događaj nije bio samo protokolarne prirode, već je predstavljao i pokazatelj u pravcu aktivizacije rada u Crnoj Gori. Kao naročito perspektivan pravac može se smatrati i ideja stvaranja takozvane „Balkanske Švajcarske“ – pojasa država koje bi tradicionalno bile van bilo kakvih blokova. To ne bi bio samo omaž „starom dobrom vremenu“ Tita, kada je upravo Jugoslavija bila lider Pokreta nesvrstanih, grupe država „podjednako udaljenih“ i od NATO-a i od Varšavskog ugovora. Prednost takve ideologije mogle bi da budu garancije nezavisnosti i teritorijalne nedeljivosti malih država od strane Rusije i, potencijalno, NATO-a. Ovo je krajnje aktuelno i za Srbiju, i za Makedoniju, i za Crnu Goru – države koje se permanentno nalaze u opasnosti od podele, pre svega, od strane albanske manjine. Ustavno propisan status neutralnosti, potvrđen međunarodnim garancijama uz učešće Rusije, mogao bi da otklone takve pretnje.

Sa ruske strane su ovakvi predlozi već pripremljeni u pismenom obliku. U njihovoj razradi učestvovao je i moskovski Balkanski centar za međunarodnu saradnju na čelu sa bivšim ambasadorom Rusije u Beogradu Aleksandrom Konuzinom. Druga je stvar što je već mnogo vremena potrošeno, a potencijal različitih oblika delovanja „meke moći“ (kao, uostalom, u „tvrde“) na Balkanu drastično smanjen. Rezerve istorijskog uticaja Rusije na Balkanu bile su dovoljne da se očuvaju pozicije dosta dugo, ali još prošle godine je SAD usmerio značajne snage na države koje tradicionalno naginju prema Rusiji. Ovaj snažni pritisak došao je istovremeno kada i „san“ onih snaga i institucija u Moskvi, koji je trebalo da budu odgovorni za ovaj region. Tek u poslednjih nekoliko meseci je došlo do ponovnog buđenja aktivnog rada na Balkanu, nekad uz inicijativu države, a još više privatnih lica, „vezanih“ za region. Balkanski centar, naravno, nije konkurent osnovnim diplomatskim kanalima ili „Rossotrudničestvu“, iako potencijal struktura ovakvog tipa nikada u Rusiji nije bio iskorišćen u potpunosti, dok SAD i NATO posredstvom ovakvih organizacija obezbeđuju gotovo dve trećine svoje „meke moći“.

Konflikt oko ulaska Crne Gore u NATO dolazi gotovo u vreme predizborne kampanje. Sledeći izbori za Parlament su zakazani za 2016. godinu, ali ukoliko predlog zakona, koji bi mogao da naruši čitav poredak, bude prihvaćen ili propraćen nekim skandalom, nisu nemogući ni prevremeni. Međutim, mogućnosti novih izbora da nešto promene ne bi trebalo preceniti. Tokom mnogih godina vladavine Mila Đukanovića stvoren je u potpunosti „samoodrživ“ sistem korupcije, a gotovo zvaničan status Crne Gore kao „glavnog švercera“ Evrope (gde joj je glavni konkurent Albanija) garantuje nekim slojevima stanovništva relativno miran život. Trenutno bez posla i dohotka ostaju oni koji su na neki način povezani sa turizmom i teškom industrijom. Međutim, i oni su umnogome bilo povezani sa švercom, ako nikako drugačije, a ono usled isporuke različitih proizvoda i sirovina. Ta grupa stanovništva izjednačava sebe sa sudbinom države, a pristupanje EU i NATO shvata kao dodatnu mogućnost za razvoj svog biznisa. Dešavanja oko fudbalskog meča između Crne Gore i Rusije, anti-ruski komentari štampe i učestali napadi na ruske turiste dodatni su dokaz za ovakve tvrdnje.

U ovakvim uslovima Rusija posebnu pažnju treba da posveti propagandnoj delatnosti i ponovnom uspostavljanju odgovarajućih odeljenja ambasada u Podgorici i Beogradu. Prema mnogim dostupnim podacima, već se obnavlja i pojačava i saradnja sa Republikom Srpskom, između ostalog i po pitanju teorijskih razmatranja njenog mogućeg izlaska iz Bosne i Hercegovine i njenom budućem priznanju kao nezavisne države od strane Rusije. Jačanje propagandne delatnosti i rada preko NVO (istog onog Balkanskog centra za saradnju) je već fakat, iako je sve to urađeno uz veliko zakašnjenje i u vreme, koje nikako nije pogodno za Moskvu.

Ova situacija u ruskoj spoljnoj politici je već uobičajena: posao otpočinje nakon što je višegodišnja uspavanost dovela do krize i tada dolazi do momentalne mobilizacije svih resursa. Takvi pravci u spoljnoj politici, poput Crne Gore, mogu se samo na prvi pogled učiniti nevažnim, ali kada evroatlantski pas ugrize, već će biti kasno.

Prevod: Nikola Kosović       Izvor: polytika.ru