Dosije

TK sistem i Srbija (2): Politika i sloboda

Slobodan Vladušić

Hani Arent

,,Hrabrost u političkom smislu potrebna je da bi se uopšte stupilo u taj svet javnog koji nas nadživljava, ne zbog toga što bi u njemu vrebale neke posebne opasnosti, već zbog toga što je u njemu briga za život izgubila svoju važnost.”[1]

Nedavno sam uhvatio sebe da u razgovoru sa koleginicom na fakultetu kažem da nisam član ni jedne partije, iako me niko ništa nije pitao. Doduše, i ona mi je u tome pomogla tako što je, takođe, kazala da nije član ni jedne partije (iako je ni ja ništa nisam pitao). Tako smo valjda želeli da kažemo jedno drugome kako se ne bavimo politikom.

Na prvi pogled, ko nam to može zameriti: ljude u Srbiji boli glava od politike. Voleli bi da je nema. Koliko ste puta rekli ili pomislili da su svi političari isti? Kako svi lažu i svi kradu? Ako vas baš prinude da nešto kažete o politici, kažete kako su ovi na vlasti loši, ali i to da opozicija ne postoji. Napustili smo prostor javnosti, okrenuli smo se privatnom životu, hvaleći sebe tako što mislimo ili čak pišemo da bi svet bio puno bolji da su svi ljudi poput nas. Internet je pun finih, umivenih sajtova – diskretno sponzorisanih od strane stranih ambasada ili fondacija – koji se ne bave politikom, već ,,kulturom”, zabavom, lajfstajlom, bilo čim, samo što nema veze sa politikom. Ljudi maštaju o normalnom životu u kome neće ni znati da postoje političke partije, kao što maštaju o slobodi, koju definišu kao slobodu od politike.

Negde u sebi, međutim, svi depolitizovani ljudi veruju da se svojom odricanjem od politike nekome svete: recimo, političarima ili državi za koju intimno osećaju da im sve manje pripada.

To verovanje je međutim, pogrešno. Depolitizacija nije spontani izbor već rezultat dresure.

Depolitizovanost većine građana Srbije jeste rezultat ozbiljne, dugotrajne akcije sistema Transnacionalnog kapitala (TK sistem) kojem je politička pacifikacija građana Srbije upravo i bila cilj. Ako nam se politika gadi i ako smo se usled tog gađenja depolitizovali, mi smo zapravo učinili ono što su pravi vladari Srbije i želeli da uradimo: pristali smo da živimo u totalitarnoj državi.

Hana Arent je u svom tekstu Sloboda i politika pokazala da totalitarne režime ne odlikuje samo sveopšta politizacija života, kakva je bila na delu u SSSR-u, već i apsolutna depolitizacija života. Ukoliko je većina stanovništva depolitizovana, onda to znači da se u političkom polju nalaze samo oni koji od politike neposredno žive, tj. ološ koji politiku shvata kao instrument za sticanje lične koristi, a ne kao polje borbe za opšti interes, nacionalni i građanski, podjednako. Dakle, to je ona klasa koja se da potplatiti da moć koju im omogućava upravljanje državnim mehanizmom – moć da svojim odlukama uređuju, menjaju, preobražavaju živote onih depolitizovanih – saobrazi interesima onih koji ih plaćaju: a to je Transnacionalni kapital. Da li se neko buni protiv takve prodaje države? Ne, jer depolitizovana masa, baš zato što je depolitizovana, nema nikakav svoj interes, osim ličnog: da živi svoje lične, tzv. ,,normalne” živote u kojima nema mesta za politiku. Depolitizovani ljudi se dakle, osećaju slobodni, slobodni od politike, dok politička klasa, služeći interesima TK sistema, isto tako slobodno, ničim ometana, preobražava, transformiše, otežava te ,,slobodne” živote, koji nemaju nikakav drugi značaj osim da posluže povećanju profita TK sistema i koji, sami po sebi, tom izrabljivanju ne pružaju nikakav otpor.

To je pejsaž totalitarnog sistema zasnovanog na depolitizaciji: TK sistem plaća političku klasu, politička klasa oblikuje državu prema interesima TK sistema, a depolitizovana masa živi svoje ,,normalne živote”, ne baveći se politikom. Samim tim, ona garantuje nepromenjivost političkoj vertikali koju čini depolitizovana masa, na dnu, politička klasa, na sredini, i TK sistem na vrhu.

E sada, neko će svakako primetiti da postoje i tzv. demokratski izbori. Tačno: samo što izbori za depolitizovanu masu nisu nikakav politički čin, već nastavak šopinga drugim sredstvima. Depolitizovana masa na takozvane izbore ide kao što masa potrošača odlazi u novi šoping mol. Glasati postaje isto što i kupovati. Šta bi prosečan depolitizovani čovek želeo da kupi? Brend. Zašto brend? Zato što brend poistovećuje sa posedovanjem moći, a samim tim posedovanje brenda sugeriše savezništvo/prijateljstvo sa onim ko stoji iza brenda. Tako dolazimo do poslednjeg pitanja: po čemu se brend razlikuje od onoga što nije brend? Po tome što se brend češće pojavljuje pred očima kupaca od onoga što nije brend.

Upravo zbog jednačine izbori=kupovina TK sistem može u potpunosti da kontroliše čin izbora depolitizovane mase, budući da preko medija u svom vlasništvu može da određuje stepen prisustva igrača u političkom polju koji se u velikoj meri poklapa sa njihovim prisustvom u budućem parlamentarnom sazivu. Tako TK sistem ima moć da od političkih grupa pravi brendove ili da – sasvim obratno – de-brendira.

Najveća moć TK sistema nad depolitizovanom masom, jeste to što im je on oduzeo slobodu. Šta je uopšte sloboda? Sloboda se, kao što smo videli, shvata kao sloboda od nečega. Najčešće sloboda od politike. Međutim, istovremeno, ta sloboda od politike, čoveka ne čini slobodnim od posledice političkih odluka na koje uopšte ne utiče. Naprotiv. Tako dospevamo do onog tipa slobode koju bismo mogli nazvati negativnom slobodom. To je sloboda da se nešto ne uradi. (Da se ne bavimo politikom, recimo, da ne pevamo ,,druže Tito mi ti se kunemo” ili da ne slavimo kult ličnosti političara na vlasti).

Možda će neko na ovom mestu da primeti kako depolitizovani čovek ipak poseduje slobodu da nešto uradi: to je sloboda (potrošača) da za svoje pare kupi šta želi. Možda upravo nedostatak svake druge slobode objašnjava toliku popularnost šoping molova: to je prostor koji se percepira kao prostor apsolutne slobode, prostor u kome potrošač pokazuje da je apsolutno slobodan da izabere šta god želi.

Hana Arent na jednom mestu Slobode i politike kaže, međutim, kako je sloboda suštinski politički fenomen koji se ,,primarno ne doživljava ni u htenju ni u mišljenju, nego u delanju i da je time upućena na prostor koji je naročito stvoren za to delanje, na upravo politički prostor.”

Ključna reč u ovom citatu je reč delanje.

Šta je delanje? Delanje se razlikuje od prostog činjena po tome što je ono povezano sa početkom nečeg novog. Biti slobodan znači biti u stanju da započneš nešto novo. Sada se vidi da sloboda kupovanja u šoping molu nije nikakvo delanje, jer onaj ko kupuje nešto što već postoji, ne započinje ništa novo. On se nastavlja na ono što postoji, on svojom kupovinom samo potvrđuje ono što već jeste – moć kompanija koje poseduju brendove.

Biti slobodan znači biti u stanju da se politički dela, odnosno da se započne nešto novo. To je upravo ono što TK sistem želi da uništi u Srbiji: ideju da nešto novo može da počne, ideju da postoji mogućnost da politika postane nešto više od zabrana profesionalnog ološa koji će raditi za TK sistem, ideju da će se u Srbiji pojaviti neko ko zaslužuje poverenje a samim tim i mogućnost da se tom nekom pridružimo, ne kao njegovi robovi, već kao jednaki ljudi, sa istom željom: da budemo slobodni.

Na kraju krajeva: TK sistem želi da uništi ideju da postoji alternativa.

Sloboda nije nikakva apstraktna vrednost: vera u slobodu, nada u slobodu, prvi je i nužni korak da se nešto ovde započne. Recimo, da započnemo da se, kao narod, bogatimo, a ne siromašimo, da započnemo sami sebe da poštujemo, a ne autošovinistički mrzimo, da prekinemo sa raspadanjem i počnemo da se gradimo. A da bi sve to počeli, moramo imati prvo veru u slobodu, što znači potrebu za političkim delanjem, za onim delanjem kojim se nešto započinje.

Prvi gest takve vere u slobodu, jeste repolitizacija. Da, tačno tako: ponovo treba da počnemo da mislimo politički. Šta to uopšte znači? To znači da treba da donosimo političke sudove na osnovu kriterijuma da li neko ili nešto, jeste početak nečeg novog u Srbiji ili je samo nastavak starog, odnosno sadašnjeg. Naravno, biće ljudi koji će vas uveravati da nema šanse da se nešto novo dogodi u Srbiji; biće ljudi koji će ismejavati svaki pokušaj da se nešto novo započne. Ali to što govore nema veze ni sa nama ni sa Srbijom, već sa njima samima: to nam kazuje da su ili plaćeni da govore to što govore, pa zaslužuju prezir kao i svi drugi plaćenici, ili nam te njihove reči prosto otkrivaju ljude koji su izgubili poslednje zrno hrabrosti i želje za slobodom, pa im zato ne treba pridavati nikakvu pažnju, osim što treba sačuvati mrvicu tihe žalosti za nesreću koja im se dogodila.

Kakav odnos repolitizovani čovek treba da ima prema političkim partijama u Srbiji? Odgovor na to pitanje je otvoren. On će zavisiti od toga da li u srpskim političkim partijama postoji snaga da se nešto novo započne: da se u prvi plan isture ne samo novi ljudi, već nov način shvatanja politike u kome će ljudi osetiti da se od njih traži da u toj politici učestvuju, a ne samo da za nju glasaju. Misliti politički danas u Srbiji znači upravo dati mogućnost političkim partijama da shvate kako njihov opstanak zavisi od toga da li su u stanju da započnu nešto novo. To znači: ne cinično okretati glavu od njih i govoriti kako su svi političari isti, što je mantra koju godinama TK sistem ugrađuje u naše glave, već sasvim suprotno, procenjivati postupke partija i njihovih lidera upravo uz pomoć ovog političkog merila: da li su u stanu da nešto novo započnu. Pa ako jesu, ili ako izgleda da jesu, treba im pokloniti poverenje, a ne tek dati ili prodati glas onome ko je najmoćniji, kako to radi depolitizovana masa.

Dakle, misliti politički, ponovo, znači biti spreman verovati u nekoga. Ali to znači, sa druge strane, da će i političke partije, posebno one koje su trenutno izvan parlamenta, morati da počnu ispočetka.

Najzad, repolitizacija je nužna ako želimo da iznova stvorimo Srbiju: ovlašni pogled na našu istoriju pokazuje da je sunovrat Srbije počeo sa Jugoslavijom, ali ne zbog same Jugoslavije, već zato što je sa Jugoslavijom nestala moć srpskog naroda da nešto započne. Tu moć smo imali početkom XIX veka kada smo dizali ustanke protiv Turaka; tu moć smo imali početkom XX veka, kada smo počeli da stvaramo Jugoslaviju. Izgubili smo je, međutim, između dva rata, kada više nismo znali šta ćemo sa sobom, kao što to nismo znali ni u ratovima '90 koje smo vodili ne iz želje da nešto započnemo, već sasvim suprotno: da održimo u životu nešto što od 1974. godine, više nije ni postojalo.

Zato je ovaj trenutak, ma kako to zvučalo čudno, idealan za re-politizaciju Srbije i za izgradnju novog građanskog, nacionalnog i demokratskog kapaciteta da se počne nešto novo. Opšta apatija koja vlada u Srbiji nije samo apatija ljudi koji nemaju novac, ali imaju želje, već apatija robova koje su uspeli da uvere da ništa ne mogu da započnu i da njihova sudbina, ovakva kakva je, nema alternativu. U tom smislu, apatija koju osećaju građani Srbije zaista je slična apatiji koju oseća većina građana Evrope, koji odavno žive u post-demokratskim društvima.[2] Energija, radost i vedrina života ne započinje od standarda, kako se to čini akutnoj sirotinji koja je siromašna pre svega u glavama, a onda i u novčanicima, već upravo od osećanja slobode, od toga da svaki čovek ima moć da nešto započne, da učini nešto što je izvan lanca programiranih događaja, što će reći, da napravi čudo. Skup onih koji bi da nešto započnu u Srbiji uprkos svemu – uprkos TK-u, uprkos kompradorima, autošovinistima, i u onim nesretnim našim ljudima koji su postali belo roblje u svojoj nekadašnjoj državi – čini jednu malu, elitnu zajednicu jednakih, koji zajedno započinju nešto za šta ne znamo u šta će da se vremenom pretvori.  Ali već sada jeste čudo, kao što je čudo i sam život. Ili kako bi to kazala Hana Arent: ,,već je nastanak Zemlje jedna 'beskrajna neverovatnoća' kako kažu oni koji se bave prirodnim naukama – čudo, naime, kako bismo mi rekli.”

Naš život doslovce zavisi od tog čuda.

[1] Hana Arent, ,,Sloboda i politika” (tekst se može naći u Antologiji nemačkog eseja, Službeni glasnik, Beograd, 2009)

[2] Zainteresovane čitaoce upućujem na knjigu Kolina Krauča: Postdemokratija, Karpos, Loznica, 2014.