Dosije

„Pravedni rat“, teorija i svetska politička realnost

Noam Čomski, Zenit

Diskusija o pravednom ratu iznova zaokuplja teoretičare, pa čak i kreatore današnje politike, zahvaljujući, pre svega, invazijama, te izgovorima i opravdanjima koja ove invazije prate. Zanemarivši teoriju, i oslanjajući se isključivo na aktivnosti u današnjem stvarnom svetu, možemo da zaključimo kako je Tukididova maksima: „Jaki rade onako kako mogu, dok slabi pate onoliko koliko moraju“, isuviše često oživljena – što nije samo neosporno nepravedno, već  na sadašnjem stupnju ljudske civilizacije, predstavlja istinsku pretnju opstanku ljudske vrste. U svojoj mnogo hvaljenoj refleksiji o pravednom ratu, Majkl Volcer opisuje invaziju na Avganistan kao „trijumf teorije pravednog rata“, navodeći i primer Kosova kao „pravedan rat“.

Nažalost, u ova dva slučaja, njegovi argumenti se najviše oslanjaju na premise poput: „izgleda mi potpuno opravdano“, ili „verujem“, ili „nema sumnje“. Činjenice se ignorišu, čak i one najočiglednije. Pogledajmo primer Avganistana. Posle početka  bombardovanja, oktobra 2001, predsednik Buš je upozorio Avganistance da će ono biti nastavljeno sve dok ne budu isporučeni ljudi koji su od strane Amerike osumnjičeni za terorizam. Skrećem pažnju na reč „osumnjičeni“, jer, osam meseci docnije, šef FBI-a S. Miler je, nakon po svemu sudeći  najvećeg u istoriji lova na ljude,saopštio urednicima i novinarima Vašington posta: „Mislimo da su ideolozi napada od 11. septembra bili u Avganistanu, i da su mnogi od njih istovremeno vođe Al-Kaide. Sami zaverenici (izvršioci napada) zajedno su stigli u Nemačku ili možda negde drugde“.

Ono što je juna 2002. još uvek bilo nejasno, sigurno da oktobra 2001. nije moglo biti definitivno jasno, mada je malo ko sumnjao da je to bila istina. Nisam ni ja, ali slutnje i dokazi dve su različite stvari. U najmanju ruku, čini se poštenim reći da okolnosti iniciraju pitanje da li je bombardovanje Avganistanaca bio transparentan primer „pravednog rata“. Volcerovi argumenti upućeni su neimenovanim metama – na primer onim rivalskim strujama koje važe za „pacifističke“. Dodaje da je njihov „pacifizam“ loš argument, zato što smatra da je nasilje ponekad legitimno. Možemo se složiti sa tim da je nasilje ponekad legitimno, ali „ja smatram“ nije dovoljno jak argument kada je reč o slučajevima o kojima Volcer raspravlja.

Koristeći se sintagmom „pravedni rat“, ili „protivterorističke aktivnosti“, ili pak nekim drugim načelom, SAD su izuzele sebe iz temeljnih principa svetskog poretka koji su bili polazna osnova prilikom formulisanja i ozakonjenja pojedinih aktivnosti. Novi režim međunarodnog prava ustanovljen je posle Drugog svetskog rata. Njegove klauzule o zakonima rata kodifikovane su  Poveljom Ujedinjenih nacija, Ženevskom konvencijom i Nirnberškim principima. Povelja zabranjuje pretnju ili upotrebu sile ukoliko to nije dozvolio Savet bezbednosti ili, po članu 51, u slučaju samoodbrane od oružanog napada dok Savet bezbednosti ne počne da zaseda.

Porota Ujedinjenih nacija, u čiji je rad, između ostalih, bio uključen i bivši savetnik za nacionalnu bezbednost Brent Skoukroft, zaključila je 2004. da „članu 51 nije potrebno ni proširenje ni ograničavanje okvira [...] U svetu u kome svaka država može da na svoj način doživi potencijalnu pretnju u određenom trenutku, rizik ugrožavanja globalnog poretka i normi neintervencije, na kojima je poredak zasnovan, postaje isuviše veliki ukoliko se da legalitet jednostranoj preventivnoj akciji, kao akciji različitoj od kolektivno usvojene akcije. Dozvoliti jednome da deluje na taj način, znači dozvoliti svima“. Strategija nacionalne bezbednosti usvojena septembra 2002, a u velikoj meri ponovljena u martu 2003, dozvoljava Sjedinjenim Državama pravo da izvrše „preemptivni rat“ (rat da se preduhitri protivnik), što zapravo i ne znači preemptivni, već „preventivni rat“. To je pravo da se izvrši agresija i slično.

U formulaciji Nirnberškog tribunala, agresija je definisana kao „najviši međunarodni zločin koji se razlikuje od drugih ratnih zločina samo u tome što unutar sebe sadrži akumulirano zlo celine“ – na primer sve zlo u mučenoj iračkoj zemlji koje izvire iz američko-britanske invazije. Koncept agresije dovoljno je jasno definisao Vrhovni sud pravde Sjedinjenih Američkih Država. Koncept je ponovo izložen u Rezoluciji Generalne skupštine. Robert Džekson, inače glavni tužilac za Sjedinjene Države u Nirnbergu, predložio je Tribunalu definiciju po kojoj je „agresor država koja prva izvrši akciju kao što je invazija oružanim snagama, sa objavom rata ili bez objave rata, na teritoriju druge države“. Ovo se odnosi na invaziju na Irak.

Takođe, relevantne mogu da budu i sledeće Džeksonove reči izrečene u Nirnbergu: „Ako su izvesni akti kršenja ugovora zločini, oni su zločini bez obzira na to da li ih čine SAD ili Nemačka, i mi nismo spremni da propisujemo pravila protiv zločinačkog ponašanja drugih koja nismo voljni da primenjujemo protiv nas samih“. On dalje ističe: „Ne smemo zaboraviti da je protokol na osnovu koga danas sudimo optuženima, protokol na osnovu koga će istorija sutra suditi nama. Dati ovim optuženima čašu otrova, isto je što i staviti je na naše usne“. Za političko vođstvo, pretnja i imperativ da se slede ovi principi svakako su ozbiljni. Ili bi takvi bili ako se iko usudi da prkosi „usamljenoj nemilosrdnoj supersili čije vođstvo namerava da oblikuje svet u skladu sa svojim sopstvenim nasilnim pogledom na svet“, kao što Ruven Pedacur piše u Harecu prošlog maja.
Navešću samo nekoliko prostih istina. Prva jeste da se akcije procenjuju na osnovu verovatnih posledica. Druga je princip univerzalnosti; primenjujemo na sebe iste standarde koje primenjujemo na druge, ako ne i strože. Pored toga što je reč o čistim  istinama, ovi principi su takođe temelji teorije pravednog rata, makar one verzije koja zaslužuje da bude uzeta za ozbiljno.

Prevod: Batrić Stanišić     Izvor: Zenit