Dosije

Rat protiv mentaliteta (prvi deo)

Zoran Ćirjaković, Beograd

Niko nije zadovoljan Srbijom. Ni građani, ni vlada, ni stranci koji već godinama određuju  našu sudbinu. Mnogi se žale na vlast, još je više onih koji krive strani faktor, ali najveći broj glavni uzrok različitih problema vidi u nama samima. Jedni govore o mentalitetu, drugi pominju svest, a treći jednostavno kažu – "takvi smo". U suštini, nezadovoljstvo je vezano za našu kulturu, onaj njen deo koji se ne vidi lako, koji nije direktno vezan za običaje, religiju ili tradiciju, ali koji upravlja našim vrednosnim sistemom, mnogim uverenjima, postupcima i odlukama koje smatramo ličnim. Promena mentaliteta je postala i lajtmotiv javnih nastupa Aleksandra Vučića, koji stalno ističe da će promena svesti biti najteži posao i najveća prepreka na putu napretka koji obećava. "Plašim se našeg mentaliteta, naših navika – to je naš pravi problem ". Ovakve izjave su Vučiću donele brojne pohvale, ne samo na Zapadu. Štaviše, sa negativnim sudom o našem mentalitetu se uglavnom slažu i neki njegovi najveći kritičari. Mada, mnogi ističu da svemoćni premijer predstavlja otelotvorenje takvog mentaliteta i da je svest mnogo teže promeniti nego političke stavove i ideologiju.

Građani često pominju pljačkaški i izelički "mentalitet vlasti" i podsećaju da se današnja opozicija, dok je vladala, nije ponašala mnogo drugačije. Ali, kako ističu istraživači uticaja kulture, "autoritet opstaje samo tamo gde je uparen sa poslušnošću". Neki naši vladari nisu bili ljudi kakve zaslužujemo, ali su nam svi mnogo sličniji nego što volimo da verujemo. Vršenje vlasti u jednoj zemlji "ima tendenciju da bude ukorenjeno u verovanjima velikog dela populacije o tome koji su ispravni načini ponašanja vladara", piše Hert Hofštede, jedan od vodećih istraživača "nacionalnom kulturom" uslovljenih obrazaca ponašanja. I stavovi nekih naših javnih intelektualaca odražavaju ovo shvatanje. Vesna Pešić izdvaja "patologiju interesnog ponašanja" političke elite spojenu sa logikom "hajde da se prikažem vođi kao lojalan". Ratko Božović ističe da "dominira mentalitet podaništva i autokratske frustracije".

Pišući o Josipu Brozu, kao "surogatu boga, kralja i domaćina", Todor Kuljić je rekao da se "u mitu o vođi-spasitelju ogledaju vrednosti i mentalitet širokih delova stanovništva, ugroženog različitim krizama, koje je težilo socijalnoj pravdi". Latinka Perović smatra da su nas mentalitet i srpski nacionalizam, koji traju "ne mareći za pravne i istorijske činjenice", smestili na uzavrelu i "arhaičnu istorijsku marginu koja je, zaista, u suprotnosti s vremenom". Nažalost, veliki deo kritike našeg mentaliteta prožet je shvatanjem da je on nepromenjiv, patološki i nespojiv sa zapadnim shvatanjima i obrascima ponašanja, koji nam se sugerišu ne samo kao univerzalni, već i kao superiorni u odnosu na partikularne, naše. Ovakvi stavovi otežavaju kritičko sagledavanje i, uvek trnovitu, promenu mentaliteta na nekoliko načina. Prvo, neki od njih nisu samo netačni već su i uvredljivi. Drugo, ne samo da se nemački i španski mentalitet jako razlikuju, već kulturalne razlike predstavljaju prepreku u saradnji aktera iz Belgije i Holandije, dva malena suseda. Kada govorimo o mentalitetima, malo toga je stvarno evropski ili zapadno.

Treće, jedan od razloga zašto na jednom prostoru postoji određena svest je što neki od njenih činilaca predstavljaju optimalan odgovor na specifičan kontekst, različite okolnosti i uticaje koje su ga oblikovali i koji ga održavaju. Konačno, mentalitet se uvek menja. Sam od sebe polako, nešto brže pod uticajem velikih, traumatičnih događaja ili sveobuhvatnih, totalizujućih ideologija – ali uvek sporije nego što bi voleli oni koji u njemu vide neprijatelja.

Mnogi intelektualaci, koji veruju da svi problemi "idu direktno iz celog naroda", priželjkuju prozapadnog diktatora koji će čeličnom pesnicom zgromiti oklevetani mentalitet. Diktatura olakšava inženjering mentaliteta, ali obično se brzo pokaže da je veliki broj nametnutih promena neodrživ. Ispod površine onoga što deluje kao novo, obično se kriju stara shvatanja i ponašanja. Todor Kuljić podseća da je "Tito kombinovao politička načela svojih balkanskih prethodnika, skriveno, ispod ideologije marksizma i nesvrstanosti". Često se gubi iz vida da mentaliteti nisu po sebi ni dobri ni loši. Ono što je u jednim okolnostima ogromna mana, u drugim može postati velika prednost. Uostalom, isti elementi nemačkog kulturalnog obrasca pogodovali su brzoj nacifikaciji zemlje tokom tridesetih godina i njenoj, relativno uspešnoj, denacifikaciji par decenija kasnije.

Jedan deo neprijateljstva prema svesti građana Srbije posledica je činjenice da neoliberalizam, ideologija koja upravlja savremenim svetom, nije kulturalno neutralan i da u sebi nosimo jedan nepogodan, anti-kapitalistički mentalitet. Drugi je vezan za dominatno, kultur-rasističko tumačenje zločina počinjenih tokom ratova devedesetih. Promena srpskog mentaliteta je bila velika tema u proleće 1999. godine. U tekstu "Miloševićevi dobrovoljni egzekutori", objavljenom u uticajnom magazinu "Nju ripablik", Stejsi Salivan je zločine vezala za srpski mentalitet i sugerisala da je "centar gravitacije u Jugoslaviji nešto što je mnogo teže uništiti nego jednu armiju ili režim. To je sam mentalitet nacije". Za Salivanovu, "pravi problem je inherentan srpskom društvu i unutrašnji... Mislim da treba da budemo jako obazrivi kada probleme u Srbiji jednostavno pripisujemo jednom čoveku". Istoričar Danijel Goldhagen, profesor na Harvardu, ponudio je rešenje. U tekstu u "Gardijanu" zahtevao je da zapadne sile okupacijom pomognu Srbima da "preoblikuju sebe, da očiste svoju javnu sferu od svojih nacionalističkih, militarističkih i dehumanizujućih verovanja".

Priča o promeni mentaliteta se često vezuje za evropeizaciju i potrebu da Srbija postane "normalna država", što je shvatanje koje ovde ima brojne zagovornike. Ali, činjenica da je neko ljubitelj zapadne kulture i stila života ne znači da u sebi nosi "zapadne vrednosti", kako god da ih definišemo. Subjektivni osećaj evropeizacije obično ne odgovara stvarnoj promeni mentaliteta. Nikada nije bilo lakše ignorisati snagu kulturnih uticaja nego danas, u vremenu kada se sa par poseta tajlandskom restoranu, ili ludovanjem na Mikonosu, može kupiti iluzija kosmopolitizma. Sve manje ljudi svoj mentalitet "nosi na reveru", ali to što je neko promenio garderobu, kola i stavove, što deluje (post)moderno ili što je usvojio poželjne obrasce ponašanja, ne znači da je promenio mentalitet.

Nažalost, mnogi pripadnici naše intelektualne elite vole da veruju da imaju drugačiji mentaltet, da "mi u Beogradu jesmo drugačiji, tolerantniji", ili da pripadaju negde drugde. Kao i ogromna većina političara, ni oni ne mogu biti saveznici u borbi za promenu mentaliteta koji, naravno, proviruje i iza samopravedne zgađenosti i otuđenosti dela "kulturne" elite. U toj borbi, Srbija će imati samo dva saveznika. Vreme, sporu ali moćnu mašinu, i našu potrebu da se, obično samo onoliko koliko moramo, menjamo i prilagođavamo novim okolnostima. Sve drugo je spoj lepih želja, slatkih iluzija i, iznad svega, potrebe da verujemo u čudo i tražimo spasioca, koja je odavano postala verni pratilac, senka našeg mentaliteta.

Autor je predavač na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu

Drugi deo teksta možete pročitati ovde