Досије

Рат против менталитета (други део)

Зоран Ћирјаковић, Београд

Држава без блама

Ако у "Гугл" претраживачу откуцате "крив сам", добићете пар иронично интонираних признања наших моћника, текстове неколико популарних песама и гомилу превдених изјава западних политичара, тренера и спортиста. Када погрешимо или урадимо нешто лоше, ми обично не осећамо кривицу већ срамоту – уместо да кажемо "крив сам", обично само промрмљамо "блам" или "брука". Када изговарају "Не могу да верујем да сам (ја) то урадио!", становници Балкана ће, по правилу, нагласак ставити на "ја" или "сам", срамоту што се то десило "мени". Западњаци ће га ставити на "то", што изржава осећај кривице због тога што су урадили нешто лоше или погрешно. У троуглу личне кривице, срамоте и страха, који учествује у зауздавању неприхватљивих и ружних поступака и понашања, ми живимо на простору где царује брука, асистира јој страх, а кривица има најмање важно место.

Како истичу психолози, срамота је везана за очекивања других, саму могућност да ће нас оценити негативно. Карактеристична је за колективистичка друштва и обично се појави само онда када нисмо сами. Кривица је осећање које првенствено настаје као последица тога да људи сами себе негативно оцењују. Израженија је у  индивидуалистичким друштвима, у којима се људи више равнају према сопственим, унутрашњим стандардима. Нажлост, ни многе модерне институције, ни све оно што обично називамо "правна држава", нису културално неутралне. Оне одражавају чинилац вредносног система који уједињује западни свет, у коме су се појавиле и развиле. У великој мери, производ су "културе кривице", а не "културе бруке и части", која и у Србија успешно одолева модернизацијским таласима.Корени два културална обрасца сежу дубоко у прошлост. Без њих, није могуће разумети ни поделу хришћанства на источно и западно ни неке од невидљивих, менталних зидова које деле савремени свет. Штавише, католички, протестантски и, све бројнији, јеванђелистички мисионари одавно су забележили да им је било јако тешко да "откључају врата душа" свуда тамо где брука има примат над кривицом.

И срамота и кривица имају важно место у Библији, а част је представљена као једна од највреднијих ствари која се може поседовати. Страдање Исусово истиче важност оба осећања – на крсту, Христос трпи срамоту и носи грехе људи. Али, две велике гране хришћанства су вековима нагласак стављале на различите делове светог текста или различите аспекте истог чина. Неке новозаветне параболе су или незанимљиве верницима на Западу или их уопште не дирају. Добар пример је прича о два сина из Јеванђеља по Матеју, од којих је један јавно рекао да оцу неће помоћи у винограду, али је то касније учинио, а други је јавно обећао да хоће, али није учинио ништа. Питање "Који је од ове двојице испунио вољу очеву?" сасвим ће разумети само људи који долазе из култура бруке и части. Још пре Христа, фокус на кривицу, на појединца, пратио је рађање Римске републике и кодификовање римског права, које је постало основа западних правних система. Та логика никада није сасвим прихваћена у источним друштвима, где нагласак није на појединцу, већ на међузависној личности која се не може свести на индивидуу.

Да би овде, на југоистоку Европе, правна држава стварно "профункционисала", потребно је прескочити једну високу културалну баријеру – чињеницу да не страхујемо толико од тога да ћемо бити криви колико нас плаши да можемо да будемо одбачени, да нам људи до којих нам је стало неће дати потврду која нам је потребна да би веровали у себе. Оно што често делује као сукоб (лоше) традиције и (добре) модерности у ствари представља сукоб два тешко помирљива "културална програма" – једног, који овде царује вековима, и другог, чију логику више није могуће избећи. Зато, да би једног дана постала правна држава какву многи прижељкују, да би "увезене" институције почеле да функционишу онако "како треба", овде је неопходно постићи нешто много теже од промене менталитета – потребно је да Србија постане држава без блама.

Менталитет у колевци

Разлике између култура су јасно препознатљиве већ при подизању деце. Све оно што обично зовемо менталитет и свест почиње да се обликује буквално у колевци. То представља један од разлога зашто је толико тешко мењати навике и културом условљена понашања и уверења. Истраживања међукултуралних психолога показују да мајке у источним културама раније реагују на плач и узнемиреност деце него мајке у западним културама. С друге стране, мајке на Истоку обично много спорије и ређе реагују на позитивне сигнале својих беба. Штавише, мајке из источних култура се чешће труде да делују проактивно, да антиципирају узнемиреност и плач, него мајке из западних култура, које обично чекају да дете постане снажно узнемирено и тек тада реагују. По правилу, проактивне мајке подижу децу која ће живети у колективистичким културама, а реактивне у индивидуалистичким.

Културални раскорак наставља да расте на дечијем игралишту. Ту деца уче да разликују чисто и прљаво, опасно и безбедно. У културама каква је наша, док се играју у песку, навикавају се да буду презаштићена и ригиднија од вршњака у западним културама. Док упијамо превише широка и апсолутна схватања прљавог и опасног, почиње да се развија наша склоност да различитости схватамо као контаминирајуће и неприхватљиве. Касније, у школи, наставаник је у центру свега, а од ученика се очекује да га слушају, и углавном бивају обесхрабрени да показују иницијативу. Циљ је да научимо да дајемо јасне, "праве одговоре". Наравно, иако има важних личних, класних и сталешких разлика, и родитељи и наставници деле многе заједничке вредности и, по правилу, труде се да подижу децу у складу са обрасцима понашања и профилом личности који високо вреднују.

Наша култура је једна од оних где се од деце, како пишу Вивијан Карлсон и Робин Харвуд, професори студија породице, очекују да буду "послушна, мирна и да се лепо понашају". То је много теже постићи и захтевније је него подизање деце у западним културама, где се очекује да постану "асертивна и самоуверена", истичу Карлсонова и Харвуд, који су истраживали разлике у подизању деце у англоамеричким и порториканским породицама из средње класе у САД. Њихови закључци су у складу са резултатима истраживањима у другим деловима света. Професори Фред Ротбаум и Гилда Морели, стручњаци за дечији развој, истичу да ова истраживања истичу да су потребне "културално специчичне дефиниције брижног родитељства". Како родитељи разумеју циљеве социјализације утиче на избор метода које сматрају оправданим или потребним. То чини да широм света припадници многих културалних и етничких заједница, пишу Ротбаум и Морели, високо вреднују "родитељску контролу, наредбодавни тон и строгоћу".

Ово у великој мери објашњава огромну популарност ставова Зорана Миловојевића, који се противи забрани телесног кажњавања деце. Овај отпор нема везе са наводно високим степеном толеранције према насиљу у српском друштву, што је неистина коју редовно наводе неки Миливојевићеви критичари, већ представља последицу широко прихваћених схватања о томе какав човек треба да постане и како треба да се понаша један "добар" припадник наше културе. "Децу је све могуће научити ненасилним путем", изјавила је психоаналитичарка Весна Брзев Ћурчић, критикујући подршку коју Миливојевић даје родитељским батинама. Она је сасвим у праву. Али, свако ко стварно жели да сломи отпор прихватању овог става, мора прво да прихвати да се култура и психологија не могу раздвајати, да много тога није ни универзално ни лично.

Србија спада у једну од бројних култура у којима је пожељан профил личности тешко обликовати без неких елемената "физичке контроле". Овде многи јако брижни и потпуно посвећени родитељи верују да су понека ћушка, па и шамар, не само у најбољем интересу деце коју обожавају, већ и апсолутно неопходни. Наравно, лако је судити о оваквој пракси и криминализовати је. Али, увек када је реч о културом условљеним понашањима, строги закони, драконске казне и позивање на наводно универзалне вредности и науку, имаће крајње ограничене домете. Нажалост, психологија је наука која је упорније од многих других покушавала да игнорише важност културе, првенствено у тумачењу различитих пракси и понашања. У Србији је прва озбиљна студија на тему међукултуралне психологије објављена тек 2011. године.

Зато не чуди да је помињање "културе, традиције и сродних идентитетских питања" у бројним осудама Миливојевићевих ставова углавном било ограничено на баналне, реторске или ироничне аргументе. Ксенија Крстић и Алекснадар Бауцал су тако истакли да "примена физичког кажњавања никада није била дефинисана као део колективног идентитета људи који живе у Србији".

Овде не треба губити из вида да у случају односа према подизању деце моћне културалне силнице упоредо делују на неколико нивоа. Њихова синергија производи много снажнији отпор, који се огледа и у изузетно емотивној подршци Миливојевићевим контраверзним ставовима. Наиме, није реч само о промени свести родитеља, што није лако, већ о стварима које је још теже променити. Ту, између осталог, спадају схватање како деца треба да се понашају, начин како окружење тумачи њихово "лоше" или "непримерено" понашање и, што није безначајно, како сталне критике и судови о њиховој деци делују на родитеље. Зато, ако закон буде донет, можемо очекивати да ће многи родитељи радије ризиковати да "постану" криминалци него што ће дозволити да деца брукају и њих и себе. Мада, сви они имају разлога да верују да ће и најављени закон, слично забрани пушења и употребе мобилног телефона током вожње, углавном остати мртво слово на папиру.

По чему су слични Срби и Немци

Многи од актера који би да мењају свест грађана Србије не крију да би желели да постанемо Немци. Они опрезнији кажу да треба да учимо од сународника великог Макса Вебера. Александар Вучић је недавно слику пожељне будућности везао за то да "бар у понечему можемо да се упоредимо са Немцима и са немачком државом". Међу грађани има оптимиста, али и скептика који верују да је "Србија ближа по менталитету Ирану и Сомалији" него Немачкој. Колико смо стварно далеко? Шта нас зближава и шта делимо?

Немачка етика и однос према раду и одговорности ослањају се на културни образац и менталитет који са српским има само једну додирну тачку. Као и Немци, грађани Србије не воле неизвесност и обликују своје институције и понашања тако да амбиваленцију сведу на минимум и лакше избегну оно што им је непознато. Од релевантних одредница менталитета, које су у последње три деценије широм света пажљиво мерене, анализиране и поређене, однос према неизвесности се најтеже мења. Оно што је још важније, припадници култура које жуде за познатим и предвидивим теже од других мењају вредносни систем и све друге обрасце понашања.

Истраживања показују да је од свих европских нација само две теже променити од Срба – Грке и Португалце. Зато ће промене менталитета овде бити изузетно споре и могуће су само уз пуно уважавање моћне културалне силе која има бројне последице у свим сферама наших јавних и приватних живота. Опсесија избегавањем ризика одговорна је за бројне одлике нашег менталитета и неке од најгорих навика. Због ње смо склони да све што је различито посматрамо као опасност, не волимо да "пустимо да нам се ствари десе" и тешко се одлучујемо на "корак у непознато". Песимисти смо по питању могућности да утичемо на доношење одлука и у политику се углавном укључују људи који очекују личну корист. Иако, наравно, постоје немале разлике између појединаца, обично размишљамо у апсолутним категоријама и бојимо свет у црно-бело, повлачимо оштру линију између доброг и лошег, дозвољеног и забрањеног, пријатеља и непријатеља... Неслагање обично бива схваћено као израз непријатељства, а чак и највећа пријатељства тешко преживе политичко размимоилажење. И наши владари су "деца исте културе" и не подносе неизвесност. Херт Хофштеде истиче да се у културама као што су наша и немачка вође често мешају у сасвим непотребне, свакодневне послове и проблеме, док у културама које не наводе своје припаднике да се плаше непознатог, лидери много лакше остају фокусирани на важна, стратешка питања.

Склоност централизацији и доношењу превеликог броја одлука на врху, представља један од разлога зашто у Немачкој нема много великих мултинационалних корпорација. Штавише, један од наскупљих несупеха у историји великог бизниса представља покушај да 1998. године, "под немачком капом", буду спојени Дајмлер, произвођач Мерцедеса, и амерички Крајзлер. Непомирљиве разлике су биле видљиве на сваком нивоу пословања, од дизајнерског стола до упрваног одбора, али и у схватању по чему треба да се истиче и буде привлачан коначни производ. Пре спајања, нове немачке газде су антиципирале само проблеме везане за разлике који су дубоко укорењене у функционисању две велике организације, али не и оне које су културалне. Методични и навикли на послушност, склони централизацији и бирократичности, немачки менаџери су покушали да упрвљају Крајзлером као да је немачка компанија. Али, америчка ефикасност и брзина, плодотворна комбинација смелости и прагматичности која је и привукла Дајмлер, није могла да функционише под ригидним немачким менаџментом.

Пословни дебакл – бачене су милијарде долара – постао је уџбенички пример нерешивости многих проблема који су производ разлика у менталитету. Показало се да људи нису увек "поправљиви", чак и када се променом њихових навика, односа према хијерархији и система вредности бави рационално организована и одлично подмазана немачка машинерија. Немачка је за нас користан пример и због постојаности разлика између истока и запада некада подељене земље. С једне стране, и поред огромних напора, четврт века инжењеринга менталитета и идентитета није дало очекиване резултате – посткомунистички Осији и даље недовољно личе на "типичне Весије". С друге стране, чињеница да се на истоку током четири деценије комунизма развио битно другачији менталитет сведочи о могућности да свест буде промењена.

Али, као и на истоку Немачке, и овдашњи жилави социјалистистички менталитет треба посматрати у контексту чињенице да се савршено уклопио у вековима учвршћивану аверзију према променама, ризику и личној одговорности. Зато и овде носталгија за Титовим временом није везана само за наводно бољи живот – сећање уме да буде варљиво. Она је првенствено израз наше огромне потребе за извесношћу, једне од ствари у којој смо одавно надмашили Немце.

Пусти снови и доброћудни диктатори

Србија није једина земља чији се менталитет многима не свиђа. У Украјини или Русији они који воле да говоре о промени менталитета обично имају у виду отклон од комунизма и "Азије", у коју многи еврофанатици смештају и православље, источно хришћанство. Демонстранти на кијевском Мајдану су тврдили да желе "раскид са азијаштином и совјетским менталитетом". "Лоша" свест и све што не ваља се свуда на истоку и југу Европе често везује за презрени Оријент, оно што је и Зоран Ђинђић волео да зове "пусто турско".

Мало западније, папа Фрања је недавно два пута поменуо потребу промене менталитета католичког клера. Једном, када их је позвао да коначно напусте удобне одаје, "изађу напоље и сретну Бога који у живи у градовима са сиротињом". Други пут, када је подсетио да црква "више није једина која производи културу. Више нисмо ни први ни они које људи највише слушају". Питања као што су "Да ли можемо да променимо менталитет целе земље?" постала су тема и хипстерских "TED конференција", расправа различитих ауторитета који, бавећи се технологијом, забавом и дизајном, покушавају да неолиберализам учине лепшим и шармантнијим.

На врхунцу краткотрајног "Арапског пролећа", велике наде су полагане у "генерацијску промену менталитета" и "организациону генијалност" египатских либералних активиста. Извештавајући из Каира током револуционарне 2011. године, "Економист" је писао да се на Блиском истоку појавила "растућа провалија која дели застарели поглед на свет" владара, тих "мушкараца из каменог доба", и "све софистицираније ставове њихових поданика". Четири године касније, Египтом влада "нека врста доброћудног диктатора" из, следећи логику "Економиста", млађег каменог доба – и више нико не помиње промену менталитета.

Аутор је предавач на Факултету за медије и комуникације у Београду

 

Први део текста можете прочитати овде