Досије

Рат против менталитета (први део)

Зоран Ћирјаковић, Београд

Нико није задовољан Србијом. Ни грађани, ни влада, ни странци који већ годинама одређују  нашу судбину. Многи се жале на власт, још је више оних који криве страни фактор, али највећи број главни узрок различитих проблема види у нама самима. Једни говоре о менталитету, други помињу свест, а трећи једноставно кажу – "такви смо". У суштини, незадовољство је везано за нашу културу, онај њен део који се не види лако, који није директно везан за обичаје, религију или традицију, али који управља нашим вредносним системом, многим уверењима, поступцима и одлукама које сматрамо личним. Промена менталитета је постала и лајтмотив јавних наступа Александра Вучића, који стално истиче да ће промена свести бити најтежи посао и највећа препрека на путу напретка који обећава. "Плашим се нашег менталитета, наших навика – то је наш прави проблем ". Овакве изјаве су Вучићу донеле бројне похвале, не само на Западу. Штавише, са негативним судом о нашем менталитету се углавном слажу и неки његови највећи критичари. Мада, многи истичу да свемоћни премијер представља отелотворење таквог менталитета и да је свест много теже променити него политичке ставове и идеологију.

Грађани често помињу пљачкашки и изелички "менталитет власти" и подсећају да се данашња опозиција, док је владала, није понашала много другачије. Али, како истичу истраживачи утицаја културе, "ауторитет опстаје само тамо где је упарен са послушношћу". Неки наши владари нису били људи какве заслужујемо, али су нам сви много сличнији него што волимо да верујемо. Вршење власти у једној земљи "има тенденцију да буде укорењено у веровањима великог дела популације о томе који су исправни начини понашања владара", пише Херт Хофштеде, један од водећих истраживача "националном културом" условљених образаца понашања. И ставови неких наших јавних интелектуалаца одражавају ово схватање. Весна Пешић издваја "патологију интересног понашања" политичке елите спојену са логиком "хајде да се прикажем вођи као лојалан". Ратко Божовић истиче да "доминира менталитет подаништва и аутократске фрустрације".

Пишући о Јосипу Брозу, као "сурогату бога, краља и домаћина", Тодор Куљић је рекао да се "у миту о вођи-спаситељу огледају вредности и менталитет широких делова становништва, угроженог различитим кризама, које је тежило социјалној правди". Латинка Перовић сматра да су нас менталитет и српски национализам, који трају "не марећи за правне и историјске чињенице", сместили на узаврелу и "архаичну историјску маргину која је, заиста, у супротности с временом". Нажалост, велики део критике нашег менталитета прожет је схватањем да је он непромењив, патолошки и неспојив са западним схватањима и обрасцима понашања, који нам се сугеришу не само као универзални, већ и као супериорни у односу на партикуларне, наше. Овакви ставови отежавају критичко сагледавање и, увек трновиту, промену менталитета на неколико начина. Прво, неки од њих нису само нетачни већ су и увредљиви. Друго, не само да се немачки и шпански менталитет јако разликују, већ културалне разлике представљају препреку у сарадњи актера из Белгије и Холандије, два малена суседа. Када говоримо о менталитетима, мало тога је стварно европски или западно.

Треће, један од разлога зашто на једном простору постоји одређена свест је што неки од њених чинилаца представљају оптималан одговор на специфичан контекст, различите околности и утицаје које су га обликовали и који га одржавају. Коначно, менталитет се увек мења. Сам од себе полако, нешто брже под утицајем великих, трауматичних догађаја или свеобухватних, тотализујућих идеологија – али увек спорије него што би волели они који у њему виде непријатеља.

Многи интелектуалаци, који верују да сви проблеми "иду директно из целог народа", прижељкују прозападног диктатора који ће челичном песницом згромити оклеветани менталитет. Диктатура олакшава инжењеринг менталитета, али обично се брзо покаже да је велики број наметнутих промена неодржив. Испод површине онога што делује као ново, обично се крију стара схватања и понашања. Тодор Куљић подсећа да је "Тито комбиновао политичка начела својих балканских претходника, скривено, испод идеологије марксизма и несврстаности". Често се губи из вида да менталитети нису по себи ни добри ни лоши. Оно што је у једним околностима огромна мана, у другим може постати велика предност. Уосталом, исти елементи немачког културалног обрасца погодовали су брзој нацификацији земље током тридесетих година и њеној, релативно успешној, денацификацији пар деценија касније.

Један део непријатељства према свести грађана Србије последица је чињенице да неолиберализам, идеологија која управља савременим светом, није културално неутралан и да у себи носимо један непогодан, анти-капиталистички менталитет. Други је везан за доминатно, култур-расистичко тумачење злочина почињених током ратова деведесетих. Промена српског менталитета је била велика тема у пролеће 1999. године. У тексту "Милошевићеви добровољни егзекутори", објављеном у утицајном магазину "Њу рипаблик", Стејси Саливан је злочине везала за српски менталитет и сугерисала да је "центар гравитације у Југославији нешто што је много теже уништити него једну армију или режим. То је сам менталитет нације". За Саливанову, "прави проблем је инхерентан српском друштву и унутрашњи... Мислим да треба да будемо јако обазриви када проблеме у Србији једноставно приписујемо једном човеку". Историчар Данијел Голдхаген, професор на Харварду, понудио је решење. У тексту у "Гардијану" захтевао је да западне силе окупацијом помогну Србима да "преобликују себе, да очисте своју јавну сферу од својих националистичких, милитаристичких и дехуманизујућих веровања".

Прича о промени менталитета се често везује за европеизацију и потребу да Србија постане "нормална држава", што је схватање које овде има бројне заговорнике. Али, чињеница да је неко љубитељ западне културе и стила живота не значи да у себи носи "западне вредности", како год да их дефинишемо. Субјективни осећај европеизације обично не одговара стварној промени менталитета. Никада није било лакше игнорисати снагу културних утицаја него данас, у времену када се са пар посета тајландском ресторану, или лудовањем на Миконосу, може купити илузија космополитизма. Све мање људи свој менталитет "носи на реверу", али то што је неко променио гардеробу, кола и ставове, што делује (пост)модерно или што је усвојио пожељне обрасце понашања, не значи да је променио менталитет.

Нажалост, многи припадници наше интелектуалне елите воле да верују да имају другачији менталтет, да "ми у Београду јесмо другачији, толерантнији", или да припадају негде другде. Као и огромна већина политичара, ни они не могу бити савезници у борби за промену менталитета који, наравно, провирује и иза самоправедне згађености и отуђености дела "културне" елите. У тој борби, Србија ће имати само два савезника. Време, спору али моћну машину, и нашу потребу да се, обично само онолико колико морамо, мењамо и прилагођавамо новим околностима. Све друго је спој лепих жеља, слатких илузија и, изнад свега, потребе да верујемо у чудо и тражимо спасиоца, која је одавано постала верни пратилац, сенка нашег менталитета.

Аутор је предавач на Факултету за медије и комуникације у Београду

Други део текста можете прочитати овде