Blog

Kakve bih uvodnike pisao kad bih bio urednik vladinih novina * (12)

Dole Kojen! Dole Antonić! Živela ANU!

Slobodan Reljić, Beograd

Kakav divan dan je osvanuo  u Srbiji 6. novembra leta Gospodnjeg 2015. Sunce se s nekom posebnom toplinom razlilo po celoj zemlji, tako da je svaki Srbin mogao da oseti da se nešto izuzetno desilo u njegovoj zemlji. A iznad zgrade u Knez Mihailovoj 35 u Beogradu kao da su se zraci posebno upleli u divan venac, koji bi se posmatraču koji bi mogao da ga vidi – da je došao s nagaravljenim staklom – ukazao kao venac konačnog oslobođenja. Kraj višedecenijske pobune protiv zlog srpskog nacionalizma u hramu znanja.

Prethodne noći ovaj hram „najvećih umova“ je odlučno odbio poslednji pokušaj srpskih anarhističkih snaga da pod krov ovog časnog doma ubace diverzantski odred lica koji bi minirao sve višedecenijeske napore da se Akadamija nauka i umetnosti konačno otarasi onog sramnog imeničkog prideva – Srpska. Mrtva nacionalna agencija Tanjug je poslednjim naporima objavila da su „u Odeljenju društvenih nauka izabrana dva redovna člana – Časlav Ocić i Kosta Čavoški“ a da „podršku nije dobio ni jedan od sedam kandidata za dopisne članove, među kojima su bili Leon Kojen, Slobodan Antonić i Slobodan Žunjić.“

Odluka za istoriju. Akademici nisu deca pa da se zavaraju kamuflažom koju nosi naziv „dopisni član“ – pa, kao kad je neko dopisni onda ne prelazi prag svetog hrama nego samo šalje preporučene pošiljke. To bi se možda i moglo trpeti, ali dopisni članovi tu znaju biti glasniji od redovnih. Uostalom to su i ova dvojica promenjenih. Ali, dobro, akademci su to. Toleranatni ljudi. Dvojac je dvojac. A sedam!? E, to svakako neće proći!

Uostalom, koliko je akademcima trebalo da isprate Dobricu i društvo. I to uprkos tome što su oni jednim Memorandumom – takoreći bezvrednim papirom u akademskom redu stvari – naneli toliko štete Akademiji. Zamislite kakve su nevolje hodajući po svetu imali graditelji mostova, fizičari, lekari, pošteni matematičari zato što se onaj Dobričin klan dao na razmatranje budućnosti srpske nacije.

Oni su ljudi koji hoće da rade „svoj posao“ – atomi, molekuli, metalne konstrukcije, evropski politički korektna istorija i geografija – šta njih briga za budućnost Srbije! Kao svih „normlanih konstruktora“ u svetu. Dobro oni se brinu za budućnost svoje Nemačke, svoje Amerike, ali niko od njih neće trošiti dragoceno vreme na budućnost tamo neke Srbije. I zato je za srpske akademike stvarno realno pitanje: što bi oni, samo zato što su Srbi, na to trošili svoje dragoceno vreme? Zar nije bilo ljudskije i akademskije, ako baš hoćete, kad je bivši predsednik Akademije na sav glas podržao i blagoslovio projekat Mosta na Adi, a da bi njegov sin tu sebi obezbedio dugoročan posao? To se zove briga za profesiju, briga za buduće generacije i kohabitacija sa savremenim svetom. Višestruka korist. Pa, sama Akademija je prosvetiteljska institucija. Racionalnost iznad svega.

E sad, šta će sad tu „srpski naučnici“, kao da to igde postoji sem u Srbiji? Jeste, Igo je francuski pisac, Mendeljejev je ruski naučnik, Edison je američki pronalazač, ali opštepoznato je, da je biti srpski naučnik poslednjih četvrt veka - malo blam. Drugi naučnici misle da ste i vi bili za Hitlera iz Beograda, kako je njihova štampa pisala o Miloševiću, da ste lično dopisivali delove tog Memoranduma. A šta će vama to? Mogu samo da vas ne prime na neki projekat gde vas čeka neka crkavica. Koliko puta je „srpski naučnik“ morao da se kune da on sa tom Srbijom nema veze.

I, eto! Šta će tim umnim ljudima Loen Kojen. Da se ponašao kao što čine mnogi važni ljudi njegovog i sličnog imena i prezimena – Bog da ga vidi. Da ga se direktno izabere za – redovnog člana. Najredovnijeg redovnog člana! Da bude potpredsednik i šta god još. Ali, zna se da se on nije držao tog dobrog puta. I sam je izabrao da ga se ne izabere. Šta reći za Antonića? Pametan je čovek, mogao je da izabere, recimo da se u dobri čas na Univerzitetu  učlanio u „Otpor“. Sad bi prošao kao kroz sir. Dobro njemu, dobro Akademiji. Ali ne htede. I šta? Da sad dođe u Kenz Mihailovu 35 i, recimo, nasrne na predsednika Akademiji koji je kao lekar uspeo stručno da amputira – „srce Srbije“. Posle takve jedne birljantne operacije, i to u trenutku kad je o tome raspravljao svetski forum za ljudsku baštinu UNESKO, to će naučnici iz „međunarodne zajednice“ znati da cene. Zvaće ga da drži predavanja kako se takve operacije prave. Ima tih „Kosovo slučajeva“ po svetu toliko. Postaće i on kao i oni momci iz „Otpora“, koji su ekspreti za izvoz „šarenih revolucija“, ekspert za amputacije „srca naroda“ u svetu. Malo li je? Pronosiće slavu srpskog akademskog uma svuda po svetu. Ili profesor Žunjić? Obratite pažnju na naslove njegovih knjiga: „Istorija srpske filozofije“, „Prirok i suštastvo 1 (srpske logike u srednjem veku)“, „Prirok i suštstvo 2 (srpske logike u ranoj moderni)“ – istorija pojmovne logike kod Srba“.... i sve tako.

Dobro, ovi ljudi bi mogli da budu upisani u Srpsku akademiju nauke i umetnosti. Malo da im se progleda kroz akademičke prste velikih mislilaca koji su svom narodu, usput rečeno, poznati kao da su članovi tajne masonske lože i da ih se sažaljivo primi. Uđite i večno budite zahvalni našoj dobroj volji. Ali sad, u ovom trenutku! Sad – odlučno ne! Ko će sad da brani drugu Srbiju kad se B92 ugasio? Da sve bacimo niz vodu? Sad kad imamo jedinstvo do Vlade do Akademije! Taj veliki trenutak se ne sme propustiti.

I, pošto komentatori vladinih novina mogu na kraju svojih duobokomislećih radova da ponude i rešenje, svakako bih predložio da se pod hitno održi okrugli sto, jedna naučna liturgija, šta li već, i da se na najvišem mestu iz imena SANU, izbaci prvo slovo. Recimo, da se okupe jedan poželjan javni radnik (ne bih da prejudiciram, iako imam na umu dvojicu-trojicu ili dvoje-troje), predesednik ove „kuće umova“, američki ambasador – valjalo bi da to bude iskusni Kribi, a ne ovaj novodolazeći, toliko će nam učiniti i - da se zamoli da Bundestag pošalje jednog svog elokventnog predstavnika. I da se to okonča. Kad se zasedanje završi, da se uvelo slovce „S“ stavi na lafet i u pratnji te delegacije odveze do mosta na Savi i baci. Da ga voda odnese.

*Nadnaslov za ovaj blog je posuđen od Jaroslava Hašeka, iz knjige njegovih sabranih tekstova “Razgovori s cenzorom“