Blog

Sprečimo razaranje Srbije od strane MMF-a i Svetske banke

Feđa Dimović, Beograd

Ko se iole razume u globalnu politiku, zna da je danas tema broj jedan u svetu - ekonomija. Politika, kao umetnost vladanja, odavno služi ekonomskom interesu pojedinaca. U globalnoj agendi arhitekture Novog svetskog poretka, političar je samo izvršilac separatnih ciljeva, sa ulogom ne većom od rukovodioca jedne kompanije, čija veličina zavisi od značaja zemlje koju predvodi. Gola politička vlast, bez realnog ekonomskog uticaja, jednako je delotvorna kao tupa sablja. S obzirom da se poslednjih godina sve manje pažnje posvećuje realnoj ekonomiji čiji je glavni cilj bio zadovoljavanje osnovnih ljudskih potreba i da se svetska ekonomija svela na imaginarne bankarske špekulacije, ispravnije je reći da je stvarna moć u rukama onih koji kontrolišu svetske finansijske tokove.

Dobar primer za to je Južnoafrička Republika, u kojoj ni pad aparthejda nije uspeo da izbriše ogromne klasne razlike u toj zemlji. Osvajajući političku vlast, Nelson Mendela je u ime pomirenja prepustio bivšem režimu kontrolu nad centralnom bankom i mesto ministra finansija u novoizabranoj vladi. Prioritet je bio da se većinskom stanovništvu osigura nesmatano uživanje građansko-političkih prava (pravo na život, slobodu, jednakost), dok su ekonomsko-socijalna prava (pravo na rad, pravičnu zaradu i pristojan život) ostala u senci Mendeline borbe. Kao posledica ovih političkih kompromisa, Južnoafrička Rebublika danas ima jednu od najneravnomernijih raspodela među razvijenim zemljama, budući da 10% najbogatijih poseduje skoro 50% ukupnog državnog bogatstva, a da prosečno belačko domaćinstvo zarađuje 6 puta više od prosečnog crnačkog domaćinstva.

Malo ko zna da je Mendelina pobeda ostala nepotpuna, mada je njegov doprinos oslobođenju naroda Južnoafričke Republike i dalje ogroman. Ovo neznanje je delom posledica nedostatka obrazovanja i zainteresovanosti, ali je od velikog uticaja i čovekov doživljaj savremenog sveta. Ljudsku pažnju najviše intrigiraju dnevno-politička dešavanja, koja nam se perfidno plasiraju putem sistema javnog informisanja. Mnogi i dalje veruju da je realna vlast u rukama političara, pa su oni najčešće predmet njihove mržnje ili obožavanja. Istini za volju, malo je političkih lidera koji su za svog života ostavili dublji trag u svetskoj politici i doprineli dobrobiti čovečanstva. Čavez, Gadafi, Mosadeg, Torihos...samo su usamljeni primeri sa istim tragičnim sudbinama. Oni se nisu uklapali u agendu, pa su zato nestali ili ostali na marginama. Svi oni koji su opstali, su samo marionete sa dobrim direktorskim platama. Iz ličnog iskustva znam koliko su malo pažnje privlačili tekstovi u kojima sam obrađivao ekonomske teme, a koliko su pažljivo propraćeni moji pogledi na dnevnu politiku. Jedan status na društvenoj mreži, u kojem se na prizeman način kritikuje neki trećerazredni srpski političar, uvek privlači više pažnje od npr. suštinske analize pljačke naše zemlje od strane međunarodnih finansijskih institucija, kao što su MMF i Svetska banka.

Sećam se kolika je bila euforija u svetu kada je u SAD za predsednika izabran Barak Obama. Svi su očekivali promenu u politici SAD-a, a prenebregnuli činjenicu da je Obama, u sred ekonomske krize, za svoje najbliže saradnike postavio Tima Gajtnera i Lerija Somersa - jastrebove Volstrita, članove Bilderberg grupe i Saveta za inostrane odnose (istaknuti članovi Dejvid Rokfeler i Zbignjev Bžežinski). „Promena“ je uskoro došla u vidu novih ratnih razaranja, okupacija i pljačke resursa. Sećam se kako su naši najpoznatiji ekonomisti, profesori Univerziteta, „objasnili“ nastanak krize u Grčkoj: „Grci su lenji“, a da im u tom momentu nije bilo poznato da međunarodni špekulanti preko Grčke pokušavaju da obore vrednost evra i tako osiguraju primat dolaru kao rezervnoj valuti u kojoj se plaćaju svi energenti u svetu.

Na isti način se u našoj javnosti danas prati poseta premijera Vučića SAD-u. Najvuše pažnje se posvećuje proceni važnosti Vučićeve posete, odnosno da li će Vučić biti primljen od strane nekog visokog zvaničnika američke administracije i kolika će mu čast biti ukazana. S tim u vezi, naši mediji su se najviše interesovali za njegov susret sa potpredsednikom Džozefom Bajdenom, a bilo je i sarkastičnih komentara da je Alek nakon ovog sastanka izbačen ispred Bele kuće da samostalno održi konferenciju za štampu. U senci naše pažnje ostao je premijerov sastanak u Vašingtonu sa čelnicima Svetske banke i direktorom te međunarodne institucije Džim Jong Kimom, koji može imati mnogo veće posledice po Srbiju. Ko ima dva klikera u glavi, dobro zna da su MMF i Svetska banka deluju isključivo u interesu neokolonizacije suverenih država i otimanja prirodnih resursa i direktno su odgovorne za mnoge ratove i siromaštvo u svetu. Isti model „strukturnih promena“ nameće se vladama kolonizovanih država, u vidu teških mera štednje, otpuštanja velikog broja radnika i opšte privatizacije javnih preduzeća od strateškog značaja. Posledica „saradnje“ sa MMF-om i Svetskom bankom je potpuno uništenje nacionalne privrede i čišćenje domaćeg tržišta za poslovanje multinacionalnih korporacija.

Ova saradnja se ostvaruje ili na „dobrovoljnoj“ bazi, uz uvek prisutno zveckanje oružja NATO pakta, ili joj se utire put bombama. Starije generacije pamte da je januara 1990. godine u SFRJ otpočela „šok terapija“ pod dirigentskom palicom MMF-a i Svetke banke. Tada je naređeno da se zamrznu plate i penzije, cene su počele vrtoglavo da rastu, smanjena su budžetska izdavanja i subvencije domaćim preduzećima, obustavljen je prenos sredstava na republike, a veliki broj radnika je ostao bez posla. Rezultat ove saradnje sa našim međunarodnim „partnerima“ je bio totalni krah saveznog fiskalnog sistema i privrede. Teško ekonomsko stanje pojačalo je secesionističke težnje republika i etničke podele među stanovništvom...Svima nam je dobro poznat nastavak ove priče... Najveća ironija naših tragičnih sudbina je da su i nakon krvavog rata i raspada Jugoslavije sve bivše republike produžile individualne aranžmane sa našim grobarima. Ta saradnja i dalje traje i trajaće dok god svaka njiva, reka, šuma i planina u Srbiji ne budu u vlasništvu svetskih korporacija.

Iz ovih razloga me užasava Vučićeva izjava nakon sastanka u Vašingtonu da između Srbije i Svetske banke „nema otvorenih pitanja i razmimoilaženja u stavovima“! Vlada Srbije trenutno sprovodi reformu javnog sektora u saradnji sa Svetskom bankom, koja je za tu svrhu obećala kredit od 75 miliona dolara. Ideja je da se izvrše „strukturne reforme“ u javnim preduzećima, prvenstveno Elektroprivredi Srbije, Srbijagasu i Železnicama Srbije. Nad glavom nam stalno visi Damaklov mač prodaje Telekoma. Dalja saradnja sa MMF-om i Svetskom bankom dovešće do rasprodaje svih naših strateških preduzeća, daljeg propadanja već dovoljno posrnule privrede, smanjenja plata i novih otpuštanja! Da li se Vučić sa time slaže kad kaže da „nema otvorenih pitanja i razmimoilaženja u stavovima“? Sigurno ne misli da je dovoljno mudar i sposoban da se izbori da Srbija izbegne već više puta primenjeni scenario u svetu? Možda su mu stalne pohvale i tapšanje po ramenu pomutile razum i vid, pa ne vidi dalje od svog odraza u ogledalu? Pre će biti da on dobro zna šta nam se u budućnosti sprema i da je doveden na vlast da bi Srbiju pretvorio u zemlju jeftine radne snage – kao što i glasi promotivna reklama za Srbiju na CNN-u. Mnogo važnije pitanje je da li narod Srbije ima još mozga da trezveno sagleda šta mu se sprema, ili su mu mozak do poslednje kapi popile „Farma“, „Parovi“, „Veliki brat“ i druge nebitne teme i tračevi na koje nas stalno pecaju? Ako u nama i dalje ima volje i pameti, onda se nadam da ćemo, kada se konačno otvore karte, imati snage da odlučno reagujemo i sprečimo dalje masakriranje naše zemlje, odnosno da ćemo na miran i demokratski način izbaciti MMF i Svetsku banku iz naše zemlje, kao i svakoga ko podržava njihove zločinačke planove!

Misli svojom glavom...

Autor je advokat iz Beograda, član Beogradskog sindikata