Blog

Kakve bih uvodnike pisao kad bih bio urednik vladinih novina * (11)

Ni Potemkin, ni Ostap Bender, ni Dačićev saveznik

Slobodan Reljić, Beograd

Ako nekome pada na um da velike projekte naše vlade i našeg premijera nazove Potemkinova sela, valjalo bi ga upozoriti da to radi s oprezom. Sa velikim oprezom. Ajde, pre nego što se kaže, da bi valjalo to odmah i odlučno odbaciti, pogledajmo zajedno Potemkinu u zube. Vidite, Grigorije Aleksandrovič Potemkin (Rusi ga znaju kao Patjomkin) jeste naredio 1787. da se po pustim stepama Južne Rusije pored puta improvizuju kulise nepostojećih sela, sa seljacima, pastirima i stadima, da bi ruska carica Katarina II, prolazeći tuda, videla kako ti upravo osvojeni krajevi koji su obuhvatali Krim i druge teritorije severno od Crnog mora , pod njegovim ministrovanjem, cvetaju i napreduju, ali taj presvetli knez je bio toliko neoprezan da je zaista osnovao „gradove na vodi“, kao što su Herson, Nikolajev, Sevastopolj i Dnjepropetrovsk. Nije bilo „slobodnih medija“ pa je moralo i da se gradi. I nije mirotvorački predavao nikave teritorije, nego je naprotiv, kažu, vrlo uspešno kolonizovao stepe južne Ukrajine.

I šta sad? Da je taj hrabri muž sve to tih godina ispregovarao sa Turcima ili Englezima i predao te teritorije nekim Briselskim ili Carigradskim sporazumom, da je uticao na caricu Katarinu – a svi kažu da je mogao! – danas ne bi bilo ni traga od ukrajinske krize. Kako bi to bilo dalekovido! Naša presvetla vlada, vidite, gleda orlovskim pogledom u neko tamo vreme i oslobađa Evropu problema budućih, što Evropljani cene i hvale premijera kao državnika. Tako dalekovidog da zna da će ga Nemci pohvaliti kad ispuni sve nemačke ultimatume. I da će učiniti sve da mu daju poglavlja u kojima će da još bolje ispunjava nemačke ultimatume. I da pomogne izbeglicama.

Jer, Nemci kojima nije bilo mrsko - ni u Drugom svetskom ratu ni u razaranju SFRJ u kome su dali nemerljiv doprinos -  da pomognu svim silama da se Srbija nauči kako da prima izbeglice, sada znaju da imaju najistreniraniju zemlju za prihvat izbeglica u Evropi. I Orban i Klaus, i Le Pen i Danci, o izbeglicama znaju s televizije. A srpski odličnici sa radikalskih mitinga. I oni su tada znali da su glavni proizvođači srpskih izbeglica iz Slovenije i Hrvatske bili srboljubivi Nemci, ali danas više u SNS-ovskoj Srbiji nema potrebe za takvim znanjima. Rekao je Angeli Merkel naš premijer da smo i mi, eto, naučili da pobeđujemo u poslednjim sekundama kao Nemci, jer se svi u Evropi sećaju kako je nemački košarkaš Saša Đorđević pre dve decenije dao koš za evropsku titulu „Partizana“ protiv „Huventuda“ - u poslednjoj sekundi. Tako to rade Nemci. I zaista nema u Aleksandru ni mrva Patjomkina. 

A kad premijer nije u zemlji Nibelunga i svojih snova, svi koji pišu uvodnike vladinih novina odlučno bi valjalo da ga zaštite od komparacija s Ostapom Benderom, što se pokušava u nekim krugovima. Navodno- obećava, obećava, a realizacija – nula. Što naravno nije tačno. Ne ispunjava se samo ono što i nije trebalo ispuniti. Ali, ostao je jednom delu našeg naroda u pameti taj komunistički i antievropski pogled na svakog ko ima sposobnost da slobodno, baš slobodno, misli pa narod ne može da ga prati. Šta je loše u tom projektu: Benzin vaš, ideje naše. Zar nisu ideje, ideje koje običan narod ne može da shvati ali može da plati – najveće blago svakog dobrog državnika. Jesu. Ali kad ne mogu da dobace – onda oni kažu da je taj veliki dalekovidi predvodnik Ostap Bender. Ali to govore kao loše, razumete. Kao priča, priča i postavlja ispred sebe kule i gradove, a niko iza njega ne uspeva da taj sjajni rezultat vidi.

Ne verujte u to. I nema tu nikavih sličnosti, valja napisati u uvodniku. Jer, Ostapa Bendera su stvorila ona dvojica mizantropa Iljf i Petrov. A našeg premijera je izabrao narod. Iljf i Petrov kakvi su bili, verujete, i danas bi sumnjali da je Beograd na vodi moguć. Naš narod, naprotiv... Doduše, nije čitav narod da veruje, ali da ima više od dvojice SNS-ovaca koji nikad nisu posumnjali u to valjda niko ne osporava. Pa, koliko hiljada ih je kao ekskurzije, i bez sendviča, dolazilo da vidi veliki pano: Belgrade Waterfront! A da nisu pitali ni šta to znači. Neki su se čak prijavili da bi kupili kakav manji stan od 230 kvadrata – jer od Nove godine će se povećati penzije. Zamislite 1,5% na 181 evro penzije. Možda će moći uštediti i za veći stan. Ali ona dvojica u to ne bi poverovala. Od miliona dobrih reči o projektu oni bi se uhvatili fusonota:* The citizens of Belgrade are mostly sceptical about the project an don't like the design of it. There is a large movement against the project, called "Ne davimo Beograd" (Let's not drown Belgrade)] To su prevaziđene stvari. A stvarno, kako su ti ljudi uopšte pisali bez tvitera.

Ili, kakav bi cirkus pravili Iljf i Petrov, neozbiljni kakve ih je bog dao, od ozbiljnih projekata kao onaj da će sinovi pustinje navodnjavati Vojvodinu ili da će se u Nišu iznenada otvoriti najveća fabrika čipova i sličnih važnih stvari na svetu! Ili bejaše druga po veličini? Nije ni važno,  jer kad su oni putovali u Ameriku u vreme Velike depresije beše im sve onako na pola zbilje. To nisu ljudi za progres. Ima i kod nas takvih, koji razgone strane investitore na buljuke, taman kad ih Siniša Mali ubedi da njegovi planovi nisu vicevi i performansi. Za njih ne znaš ni kako bi se poneli prema paradi onih koji se ponose, što mora da ih čuva pet hiljada policajaca da bi prošetali tristo metara. Ni šta bi rekli za one fine filmove u kojima se ministar inostranih poslova Srbije razgovara sa čovekom koji je u vreme ono bio počasni konzul najvećih kolumbijskih biznismena u zemlji Srbiji. Miša Bender bi bio njihov junak u tim filmovima. A dobri Ivica bi izvisio za ulogu. Bio bi kulisa. Takvi su oni bili, ali zato smo se mi i izborili – stari radikali su bili prvi u tom frontu! – da se ove komunjare izbace iz naših lektira i da naši potomci više nikad ne sumnjaju u velike projekte. Da slušaju i da znaju ako još nije bilo – biće, a ako nikad i ne bude, slušaće o nečemu drugom; a ako ni od toga ništa ne bude slušaće o sledećem – pa biće nekad nešto. Doći će izbeglice iz pustinje. Uvek nešto dođe.

Ako ne investiraju Arapi u Srbiju, investiraće Srbija u Arape. Nikad ne reci nikad. Jedino znaj da nikad ne treba verovati Rusima ni reči. Kakvi su ti Iljf i Petrov, takav ti je i Vladimir Vladimirovič. Nikad od njega ne bi mogao da čuješ da sretni narodi žive u NATO-u, a najsrećniji večno putuju u Evropu. Nema tu tog osećaja. Te velike intuicije. Uostalom, da li njega Angela Merkel hvali kao državnika, iako on zna bolje nemački od nje? Naprotiv. Samo ga kudi. Pa i Toni Bler isto misli. Dakle, treba se založiti da se u Srbiji podižu i kulise. Što više! Jer to su nova radna mesta, povećanje BDP. Naravno, one kulise koje se mogu uklopiti u aranžman sa MMF-om. Ili sa Briselskim sporazumom. A onda se one više ne bi ni zvale Potemkinova sela, nego recimo – Sela hrabrog Marka Đurića. I da onda šaljemo našu vojsku da ne dozvoli da Pokret Samoopredeljenja Aljbina Kurtija ruši Zajednicu sela Marka Đurića. Pa to bi i Federika Mogerini podržala. I Edi Rama. Kakav državnički projekat! I pustili bi nas da u toj utakmici pobedimo 5:0. Može i 9:1. I prošlo bi bez drona.

Ali, istini za volju, sve je to potanko da bi se zakulisala ovolika rupa. Ko se može osloniti na kulise Marka Đurića i slabi smešak Mogerini? Zato jeste logično, i svaki komentator vladinih novina bi to valjalo da podrži, da se ubace Dačić-kulise. Ima tu i pastira i stada, i seljačkih širokih ramena i da se nešto – popije, i u kesi nešto da se maloletnoj deci ponese. I ko zna šta će se sve naći u novim Dačić-kulisama? Pesme svakako. A možda i – ono. Doduše, da li je i to danas dovoljno? Nije. Ali kulise i benderovštine su tu da se premosti septička jama. Naša strategija je u košmarnoj glavi Angele Merkel. I tamo će da ostane.

Autor je predavač na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, bivši urednik nedeljnika NIN

*Nadnaslov za ovaj blog je posuđen od Jaroslava Hašeka, iz knjige njegovih sabranih tekstova “Razgovori s cenzorom“