Blog

Kakve bih uvodnike pisao kad bih bio urednik vladinih novina * (10)

U sećanju: B92, radio (1989-2015)

Slobodan Reljić, Beograd

Iako je vest stara, važan je događaj. Važniji nego što na prvi pogled izgleda. Dakle, otišao je B92. O radiju je reč, naravno. Jer, generički B92 je to jedino i bio. Televizija je već od rođenja bila sredstvo u ogoljnoj političkoj borbi. Takoreći, oružje. Kad ona bude odlazila to više neće izazivati nikakvu emociju.  Što bi naš premijer rekao, „volja vlasnika“. Otići će kao nekad čuvena TV Palma nezaboravnog Mikija Vujovića. Samo se potone. I pučina se posle smiri. Tako će sajt B92 ostati kao odsjaj umrle zvezde. Kad neki mladi student novinarstva bude pitao: A zašto se to zove B92, asistent će reći da ne zna, ali da će pitati starog profesora. Uvek će se naći neko ko će se setiti.

Jer B92 (radio) je bio institucija. Prilog istoriji srpskog novinarstva, ma koliko se u jedoj fazi, stvaraocima sa Devedesetdvojke činilo da su uzleteli „na nebo“, s onu stranu srpskog, nacionalnog, iznad balkanskog - skoro kao „veliki idoli“. Danas je, naravno, i njima jasno da se u Globalnom čovek i ideja samo mogu utopiti, a da iz lokalnog, Nacionalnog rastu. Baš to lepo pokazuje njihova sudbina. Jedino autentično što ostaje iza B92 je „Peščanik“. Jer se u njemu nije ugasila autorska vatra. Iako se, istini za volju, autorstvo koje traje kroz „Peščanik“ razvilo u jednom mnogo većem i profesionalnijem radio-programu – u Radio Beogradu. Ali to je deo druge priče.

Kraj misije B92 je označila još ona Đinđićeva očajnička izjava da bi on prvoborcima koji traže da im se „borba za slobodu“ bogato nagradi radije dao orden za zasluge. Ali oni više nisu bili mladi buntovnici bez razloga i pouzdano su znali da „za ideale ginu budale“i da ni jedan od Điniđićevih saboraca, pa ni on sam, nisu trzali na ordenje. Nisu oni sisali veslo, ili kako se to već kaže i - imali su pravo, ali od tog doba je započelo mučno odumiranje. Kao i svega što je tad uzletelo u visine za koje se nisu imali krila. Džepovi su bili sve puniji, ali nadmenost  „pobednika“ je ubila strpljenje da se razumeva čemu oni zapravo služe i koje su granice njihove upotrebljivosti. I - B92 definitvno završava svoju misiju u onom dobrom času kad se našao u zagrljaju Aleksandra Vučića. Ne, ovo nije uvodnik koji bi se kritički poneo prema premijeru. Ali, posle tog srdačnog zagrljaja i potpunog obostranog razumevanja prestaje svaka potreba za Devedesetdvojkom kao simbolom.

Tu više nije bilo nikave magije. To se više nije moglo staviti ni u kakav princip. Šta? Liberalizam? Civilizacijske (u slučaju B92 zapadne, amerikanske) vrednosti? Profesionalni izazovi, nezavisno novinarstvo, novinarska etika? Pa, nije bilo ni komericijalnog principa, slamke koje se u provincijalnim (kolonijalnim) demokratijama hvataju svi davljenici. Jer pravi B92 je svoje bonuse uvek ostvarivao iza banalne pijace. Tamo gde se troše pare namenjene za „specijalne zadatke“. Od milja to se u poslednje dve decenije zove donacije, a način dolaska do njih zvuči još netržišnije – fandrajzing. Izgleda tako složeno, a kad se neko i nešto postavi na te tračnice, onda sve ide kao po loju. Sve se to daje za poslove u kojima se neki vučići teraju da se ponašaju „demokratski“. Dok ima potrebe za tim, naravno. Još za vreme Borisa Tadića smisao postojanja B92 se ubrzano topio. S Vučićem je prosto nestao. Posle Briselskog sporazuma to postaje „razbacivanje novca poreskih obveznika“. Kako su to lepo i uzvišeno znali da izgovaraju voditelji i prezenteri Dvedesetdvojke, ne računajući da će se to jednom odnositi i na njih.

Moć 92 je bila u jednoj vrsti grubog elitizma: Nećemo da se mešamo sa svima i svačim. Reklo bi se blesavo, ali – njih leđa nisu bolela. To je počelo kao dečja igra u posttitovskom komunizmu, a stiglo do upotrebne vrednosti za Imperiju u globlanim utakmicama. Baš visoko. Prva liga među kolonijalnim zvezdama. Tome se u teoriji novinarstva mogao nalaziti prigovor, tome je morao postojati otpor u društvu, ali ta  uloga je hrabra i zato je zasluživala uvažavanje. I imala ga je. Svi su imali odnos prema B92. Bez tog B92 je ptica bez krila, biljka bez korena. I - postaje bezvredan korisnicima. I publici i donatorima.  O njega se više nisu mogli okoristiti ni dojučerašnji, što bi se reklo u novoekonomskom izrazu, veliki akcionari. 

Veliki Veran (Matić) je postao Vučićev Eliot Nes, za novinarske slučajeve. Tako oprezan čovek, a bežeći od mrtve 92, se uhvatio tako nezahvalnog posla. Skupljanje krvi po zemlji Srbiji bejaše mnogo jača zanimacija. To, da Srbi daju krv B92, ima neke dvosmislenosti koja čitavom poslu daje B92-ovski šarm. Ali u ovo ceđenje suve drenovine - a posle svih prvoboraca Petog oktobra koji su se kleli da će da otkriju tajne tih mračnih ubistava, i posle Tima Maršala - mogu se upuštati samo prebezi koji se hvataju bilo čega.

Saša Mirković je - od valjda najlagodnije uloge u srpskom novinarstvu u poslednje dve decenije (drugi čovek u B92 – poverljiva mišljenja u četiri oka, važne poruke, prazne priče, a sve uz viski s ledom i uz hranu dobrog kvaliteta) – postao egzekutor svega medijskog što može da ugrozi Vučićevu redovnu isplatu rata stranim kreditorima po planu MMF. Kad neko nekad bude pisao ozbiljno o privatizaciji, posle koje je medijska delatnost u Srbiji svedena na najniže grane još od vremena Novina Serbskih, tu će prezime Mirković biti nezaobilazno. Jer čovek iz Filharmonije prosto neće moći biti odgovoran, što bi predsednik Nikolić rekao, „po difoltu“.

Ima u ovom odlasku B92 nečeg društveno zakonitog. Svi oni silni konkvistadori koji su četvrt veka doletali u Beograd, donoseći u svojim crnim torbama i pretećim govorima „liberalne vrednosti“, a onda nalazili vremena da to Srbima objašnjavaju preko Devedesetdvojke, neće ni primetiti prazninu. Tako to biva. Kao što se na pravom Zapadu bez emocija baca mobilni aparat koji više nije kompatibilan. Bilo, koristilo, otišlo.

Čemu bi im, zaista, sa ovako kooperativnom vlašću služio herojski B92? Pa, oni u srpskom parlamentu imaju stopostotnu većinu. Sve sami liberali: od Zorana Babića i kolege Vlade Đukanovića, preko Igora Bečića i Marjana Rističevića, do demokrata svih boja i stamenih socijaldemokrata, a o nacionalnim manjinama da i ne govorimo. A srpska vlada? Više u njoj ima ljudi koji Kosovo drže državom nego u Savetu ministara Evropske unije ili briselskom štabu NATO-a. Ma šta ko mislio od Devedestdvojci, ona nikad nije mogla biti tako „liberalna“. Tu je uvek novinarski kodeks, savest, profesionalne obaveze da se čuje i druga strana. I ode mast u propast. A SNS to voli kristalno čisto.  Zaista, šta tu može B92? Pa sve njegove kritičke opaske danas staju u jednu humorističku emisiju od 24 minuta. Čak i preliva. Dalje se ne bi smelo. Ugrožen je profit.

Krajnje površno je zaključiti da sa odlaskom B92 pada jedan medij. Stvar je mnogo složenija. Pada društveni značaj čitave intelektualne infrastrukture na kojoj se B92 podigao, a i čiji je glasnik posledično bio. Zvuči kao paradoks. Nije li paradoksalnije kad u muljavoj javnosti vidite intelektualni orkestar u kome jedno pored drugog strasno stružu gudalom Sonja Liht i Milovan Drecun? Kažem Sonja Liht, jer je njena uloga u podržavanju društvene uloge B92, neprocenjiva. U svakom pogledu. I moralnom i materijalnom. I njena svojevremena procena, da ne bi sve smelo da ide na tržište (imao se na umu B92), bejaše tačna. Ali evo je sad u istom rovu s nekoć najglasnijim ratnikom protiv zapadnjačkog satanizma. Oduvek je sudbina liberalizma u Srbiji bila hod po žici.

Vodio se bespoštedan rat s Dobricom Ćosićem, polemisalo se s Ljušom Ristićem, kamenovala se Mira Marković, sumnjičio se Tirke za izdaju puta progresa, ali na taj profil javnih radnika (kao Drecun) se gledalo s himalajskih visina i guralo ih se u lustracije koje bi ih ubrisale kao kukce. Tipičan pristup B92-aovske inteligencije. I šta bi mu se moglo prigovoriti? Mnogo toga, kad bi Srbi danas živeli u demokratskoj, suverenoj državi. Ovako, ništa.  

I ova nova simfonija se, naravno, može objasniti. Šta ne može. Sofisti su još pre tri hiljade godina znali da je interpretacija važnija od onog što se dogodilo, ali neće vam svako logično objašnjenje doneti društvenu izuzetnost. Nije ni sofistima. Nekad masa prosto shvati da ste svo svoje životno pregnuće prodali za šaku evra, članstvo u Upravnom odboru, za mesto državnog sekretara, mesto u nekoj agenciji, mir u nekoj usklonitoj ambasadi - i onda ne sluša objašnjenja. Kad to masa shvati i čaršija rastelali više ni sami ne čujete svoje busanje u prsa. Za svakog je to strašan događaj, a za intelektualca – smrt.

Klinički mrtva je i ideja eksportovane demokratije, ideja ekonomskog progresa po zapadnjačkim receptima, ideja kulture bez para i komercijalizacije naših života na hlebu i vodi. Na tome rastu samo šarene laže i MMF-ovski ispraćaji na ekonomska smetlišta. Misija elite na vrhu čijeg talasa je bio B92 nas je dopratila u Četvrti svet. To je liga koja nije ni postojala kad se sa B92 pošlo u nesumnjiv progres.   

S odlaskom B92 je iskopan jedan međaš u ovom društvu. Od onog vremena kad je Radio B92 počeo da nagriza jedan sistem, koji nije bio savršen ali je bio sistem, pošli smo u avanturu razaranja društvenog tkiva. Na kraju puta B92 i svi mi stojimo na zgarštu, a cilj jeste bio da se stvori Nešto. Svakako jeste. I to Nešto bolje, razume se. Ne, nije ovakav rezultat bio cilj misije one generacije mladih ljudi i  intelektualnog kruga koji ih je (p)održavao. Takvo pojednostavljivanje ne bi bilo ni cinično, već glupo. Ali vreme zna biti jače od ljudi. Hronos se hranim zlim sudbinama onih koji poveruju da se stvarno može jurišati na nebo, a da se veruje u bogate zemaljske isplate za te poslove. I veliki uzlet se tako pretvori u smrtnu ranu.

Dobro. Kako god, simbolički i u APR-katalogu, misija B92 je završena. (Ovo što je ostalo pod tablom B92 uopšte više ne mora da rabi to časno ime! A verovatno ima na stotine imena koja će se više dopasti novim „liberalnim“ vlasnicima!) I vreme je, baš kao što se govori ovakvim prigodama, da iz nekih mrtvih uglova ovog raspadnutog javnog mnjenja izađu nove ideje i novi ljudi koji će morati da se izbore za mesto pod suncem. I biće im mnogo teže nego pitomcima „Ritma srca“. Oni su imali šta da ruše, a ovi novi će morati da stvaraju.

Ali novi moraju doći. Jer, inače, Hazarski rečnik ne bio „fikšn“, kako bi rekli slobodni govornici sa Devedesetdvojke u ono zlatno doba. I ti novi svakako će morati da prezru ponudu da nagradu za istraživačko novinarstvo u Srbiji daje američka ambasada. Bilo koja ambasada. Jer slobodno i nezavisno novinarstvo - nije razaranje za tuđ račun, već društveno korisno stvaranje. Zvuči pomalo dosadno. Mrtvo romantično. Kao da zista ima smisla raditi za ordenje. Ma i za tapšanje po ramenima. Ali, da. Baš tako.

Autor je predavač na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, bivši urednik nedeljnika NIN       

*Nadnaslov za ovaj blog je posuđen od Jaroslava Hašeka, iz knjige njegovih sabranih tekstova “Razgovori s cenzorom“