Blog

Kraj B92- ode muzika

Miša Đurković, Beograd

Mlađe generacije koje su postale svesne sveta oko sebe posle 2000, Radio i Televiziju B92 percipiraju mahom kroz informativu, Insajdere, Peščanike i ostala kvazipolitička sranja. I to s punim pravom jer za ovih petnaest godina ostavili su iza sebe toliko toksičnih tragova da se to više ne može ni pobrojati. No šta očekivati od sistema koji je u vlasništvu Džordža Soroša, a sad prelazi u ruke bivšeg šefa CIA? Posle 2000, ovaj sistem je postao glavni instrument za 1) kontrolu i drukanje vlasti ako skrenu sa rđavog puta i za 2) preumljenje srpske javnosti u pravcu koji su strani okupatori postavili.

No, istorija Radija, a zatim i Radio-televizije B92 znatno je složenija. Početkom devedesetih, pre nego što je ovaj radio u potpunosti prešao u ruke preumljenog Verana i Saše Mirkovića, odnosno stranaca koji su ga finansirali, bio je nosilac ozbiljnih monarhističkih pa i raznih drugih desnih ideja (sećamo se Caneta koji u legendarnom džinglu čita Vladimira Velmar Jankovića, „Pogled sa Kalemegdana“). No kad su počeli da stižu ozbiljni novci, ideološki i informativni profil kuće se potpuno promenio pa su došle sindikalne, antiratne i ostale lukrativne emisije i programi. Međutim, B92 nije bio samo politika. Štaviše, u tom segmentu on je izgubio bilo kakvu vrednost, ali je imao mnogo toga drugog što je bilo izuzetno zanimljivo, korisno, vredno i uglavnom jedinstveno na našim radio talasima. Bilo je tu najpre neverovatnog humora, fantastično duhovitih i inovativnih emisija, ljudi koji su ni od čega pravili sate urnebesnog zezanja i razvijali moždane vijuge i sebi i drugima. Negde od 1992, najkasnije 1993. već sam pažljivo počeo da izbegavam jednostrano propagandne političke emisije, ali sam tokom kompletnog preostalog vremena radio uglavnom držao na frekvenciji 92,5. To su inače srećne godine kad sam živeo bez televizije u kući pa mi je radio bio osnovni medij.

Na radiju bile su to godine Milana Petrovića Tice, Mjehura, Miška Bilbije. Nešto kasnije došli su i Duća i Duća, pa zatim i Brakus, Zoza, Sportski ritam srca itd („Roberte Roberte, osto si bez m... Roberte“ – tako su horski počeli emisiju posle legendarne utakmice na Maksimiru kad je Batica Mirković isključen zbog znate već čega... Inače sportska redakcija je uvek bila izrazito nacionalistička). Posle sjajnih muzičkih emisija koje su išle između 10 i ponoći dolazio bi neverovatan noćni program. Bilo je tu svačega, od Fleke preko žanrovskih muzičkih programa (Gordan Paunović i Toma Grujić) sve do urnebesnih kontakt programa i tok šoua. Ovoga puta podsetio bih na dve emisije koje su mi se posebno urezale u sećanje.

Mislim da je bio utorak noću, od 12 do 2, kada su tada još lovom i moći nepokvareni budući savetnici predsednika države imali potpuno ludačku emisiju u kojoj su se zezali sa svim i svačim. Elem, Krstić i Šaper na pejotlu , dovoljni sebi samima, a često pojačani raznoraznim ludacima iz gradskog života. Ratna 1991. i 1992. Tek sam počeo svoje studiranje i ko za inat u sredu ujutru Žunjić je vežbe iz antičke filozofije postavio baš za osam ujutru. To je značilo maksimum pet sati spavanja, ali uprkos tome retko koju emisiju sam propustio.

Ipak, za mene vrh te epohe je bila „mama kozica“. Legendarna Maja Marinković, koja je i kasnije imala nekoliko zanimljivih doprinosa, vodila je verovato najbolju humorističku emisiju ikada na radio telasima. Bile su to vanilice ili u punom nazivu „Dođi na vanilice a može i kafa“ U pitanju je bio kontakt program u kome je Maja pričala najpre sa samom sobom, a zatim i sa srećnicima koji bi uspeli da se uključe. Povremeno bi joj se pridružila i sestra i nikad zaboravljeni muški lik saradnik na čuvenim džinglovima (Krle, keks za konja, Vataj vanilice, zaokoli...) Nedelja popodne, recimo od 3. Zavalite se posle ručka i uživate. Nadam se da su makar službe negde sačuvale te snimke i da će se kad tad na internetu negde pojaviti bar segmenti ove epopeje koja svedoči o izuzetnoj duhovitosti ovog naroda.

Drugi strašno bitan segment cele priče bio je muzika. Od toga sam u stvari hteo da krenem, jer naime ovaj humor i duh koji je krasio B92 nestao je odavno. Ali sve do prošle nedelje još uvek se u solidnoj meri održavala muzička koncepcija koja je ovaj radio još od 1990, izdvojila od konkurencije i koja se održala sve do leta 2015. Naime, i kad su posle 2000. počeli da se prilagođavaju zahtevima korporativne bezličnosti sa Koka kola muzičkim listama, i dalje su gro muzičkog programa gradili na pristojnoj muzici koja osim povremeno na Studiju B više ne može da se čuje bilo gde kod nas. Još uvek je moglo da se naleti na par sati bez priče u kojima bi se ko u stara vremena ređala imena na kojima smo odrasli. Osim toga, za večernje časove ostavljeni su bili autorski heroji koji su mi zaista život činili lepšim. Nema odavno Tatomira i njegovog Transglobal andergraunda, ali je Milić i njegov Balanso ostao oaza vrhunskog hipsterskog zvuka, u rasponu od crnačkog disko andergraunda sedamdesetih do savremenih laundž eksperimenata. Preživeo je do skoro  i Kepa sa svojim rok i pop novitetima, a nedelja je posebno bila dan za muzičko uživanje. U šest Terzić i Originalni soul rečnik koji ide čini mi se od samih početaka radija. Zatim Žikica i Dole na uglu, a od jedanaest Disko 3000 Bojana Đorđevića sa novitetima iz svetske etno muzike. Što bi rekli, lepota kao takva.

E dragi moji, svega toga od prošle nedelje nema. To je zapravo trenutak kada je poslednji ostatak onog izvornog duha koji je nekada krasio Radio B92 umro. Što se tiče same firme, baš me briga. No problem je što ni približno više ne postoji mogućnost da osim ponekad na Studiju B (a i to je pitanje do kada pošto i njih uskoro prodaju) čujemo kvalitetnu popularnu muziku različitih žanrova. Dakle, ko sada uključi B92 čuće ista ona sranja poput Van Ripablik ili A-ha koja može da čuje na Gradskom radiju, ili bilo kom drugom. Pre neki dan naleteh na Lauru Branigan i čuveno Ju tejk maj self kontrol!? Nekad je to moglo da se čuje samo kod Brakusa kada se najbrutalnije zezao sa disko hitovima iz osamdesetih.

Naravno, danas imamo internet i hiljade fantastičnih radio stanica na kojima možemo da čujemo šta god želimo. A eno i Milić najavljuje da će nastaviti da emituje svoj šou na internetu. No, to nije isto. Dobar radio voditelj je nezamenljiv, sa njim se gradi poverenje godinama, njemu se veruje i od njega se uči. A što se tiče humora, na radiju caruju tupavi voditelji jutarnjih programa i napadno šatro-duhoviti primitivci koji vode razne „emisije“ prepodnevnog ili popodnevnog tipa u kojima uglavnom lupaju na vrlo banalan način. Odlaskom i ovakve devedeset dvojke po celom etru zacarilo je isto korporativno sranje, samo možete da birate `oćete li da bude domaće (Grand, Pink) ili globalno (Van ripablik, Avići, Bijonse, itd). Opšti nivo popularne kulture nastavlja da se srozava. Time i narod postaje gluplji i primitivniji, a kakva takva elita više nema ništa što bi slušala.

Autor je naučni saradnik na Institutu za evropske studije u Beogradu