Agora

Kako da odbranim svoju porodicu?

Miša Đurković, Politika

Otac sam dvoje dece. Volim ih više nego bilo kog ili bilo šta na svetu. Supruga i ja se trudimo da ih podignemo kao zdrave, vaspitane i odgovorne osobe. To je užasno težak posao koji traži mnogo energije, odricanja, truda i nerviranja. Ali ne postoji veće zadovoljstvo od njihove radosti, malih uspeha, i ljubavi koju zajedno stvaramo. Da li su reči i argumenti dovoljni da ih vaspitamo? Naravno da nisu. Deca se ne rađaju kao vaspitani, racionalni i odgovorni ljudi koji znaju šta je njihov interes. Ceo proces vaspitanja se i zasniva na tome da ih svim dostupnim metodama, od pohvala, nagrada, do pretnji kaznom i konačno kaznama, uvedemo u red, disciplinujemo, naučimo da poštuju pravila, da usvoje norme ponašanja i da prihvate adekvatan vrednosni sistem. Gotovo svako dete bi npr. želelo da stalno jede slatkiše i igra igrice, dok mu je mnogo manje prijatno da jede brokoli i ribu, da ide na sportske aktivnosti ili da uči. Naš zadatak je da ga naučimo da radi i ono što mu nije prijatno. Supruga i ja smo konačno, odgovorni za ponašanje svoje dece dok ne postanu punoletne osobe. Ako ih pustimo da rade šta žele, kao što je bilo u slučaju onih dečaka koji su pretukli Rašu Popova, mogu da postanu nasilnici, kriminalci, da budu nezdrave i neuravnotežene osobe. Ili da sutra završe tako što popiju dvadeset rakija pa sednu u auto da voze sebe i svoje prijatelje u reku.

Da li u vaspitanju koristimo i telesnu kaznu? Naravno. Kao što su je i prema nama koristili naši roditelji. Isto kao i oni i mi je koristimo retko, uglavnom šakom po guzi. Najvažnije nam je da to postoji u svesti dece kao poslednja instanca, kao mogućnost da ako preteraju i ne zaustave se na vreme, mogu da dobiju po guzi. Ni supruga ni ja nismo neobrazovani ludaci niti sadisti. Jednostavno vidimo da u nekim, srećom retkim, trenucima jedino fizička reakcija može da zaustavi dete, da ga „resetuje” i smiri pa da ponovo počnemo normalno da razgovaramo. Sveukupno zasad smo više nego zadovoljni kako se razvijaju. Ono što nas plaši je okruženje i društvo u koje bi trebalo da ih pustimo i za koje bi trebalo da ih pripremimo. Izazovi su mnogo veći nego u vreme kad smo mi bili deca, a država nam preko svojih zakonskih rešenja sve više oduzima pravo da ih vaspitavamo. Naši zakoni se sistematski donose protiv porodice i jasna je tendencija da se deca izvlače iz porodičnog okruženja i da se okreću protiv svojih roditelja. Pod maskom navodno „liberalnog” zakonodavstva kod nas se implementira zakonodavstvo koje de fakto otvara put novom totalitarizmu, stvarajući prostor za nove Pavlike Morozove, koji će sutra biti učeni da im je obaveza da prijave roditelja koji ih je npr. lupio po guzi. Svaki totalitarizam počiva na atomizaciji i razaranju zajednica od kojih je porodica fundamentalna i najvažnija. Klasični liberalizam je upravo počivao na nepovredivosti i maksimalnoj zaštiti privatne, odnosno porodične sfere. Danas se ona sistematski uništava. Ideja o rigidnoj zabrani telesnog kažnjavanja dece, koja se najavljuje nacrtom novog građanskog zakonika dolazi iz iste kuhinje iz koje je pre četiri godine došao jezivi nacrt Zakona o pravima deteta. To su ideje koje decu uče da imaju samo prava, a ne i dužnosti i koje devojčici od petnaest godina omogućavaju da obavi abortus i zabrani doktoru da o tome obavesti roditelje.

Slučaj doktora Milivojevića koji se s punim pravom javno usprotivio ovom brutalnom udaru na osnove porodice, a time i same ideje slobode u Srbiji, pokazuje kako se protiv svakog glasa razuma u Srbiji danas odmah podigne vojska dobro organizovanih vojnika novog totalitarizma koja simulira nekakvu nauku i nekakvu stručnu javnost. Problem je što mi ostali, koji smo ogromna većina, ćutimo i nemamo nikog da nas organizuje i da u političkoj sferi predstavi naše interese. I kao otac, i kao čovek koji se zalaže za slobodu protiv totalitarizma, i kao patriota, dužan sam da podignem svoj glas protiv ove pošasti koja nam se sprema i koja neće ovde da stane. Ovo je put u novo varvarstvo na čijem kraju se između ostalog nalazi i dekriminalizacija incesta, o čemu se već debatuje u Nemačkoj i Hrvatskoj, na primer. Želim da iskoristim ovaj tekst da apelujem na političare, i na poslanike Narodne skupštine da vode računa o tome da je u pitanju i budućnost njihove dece. Ako budu glasali za ovakve nakazne zakone, i njima će sutra oduzimati decu. Umesto odgovornih osoba koje će biti sposobne da razvijaju i brane ovu zemlju, dobićemo nove generacije razmaženih egoista koje ne poštuju nikakve vrednosti i nikakav autoritet. Konačno, ako se ovakvi zakoni budu donosili, i kao otac i kao javni delatnik odgovorno izjavljujem da ih neću poštovati. Ako sam kao građanin spreman da poginem braneći ovu zemlju u ratu, tako sam spreman i na sve oblike građanske neposlušnosti i borbe da bih zaštitio svoju decu i porodicu i od unutrašnjih predatora.

Izvor: Politika