Blog

Kakve bih uvodnike pisao kad bih bio urednik vladinih novina * (9)

Ruski nož u leđa

Slobodan Reljić, Beograd

Teška vremena. Ovako nikad nije bilo. Ne zna čovek da l' da se hvata mudrog vladike il' da sve opisuje svojim rečima. Jer jeste da smo mi u ono vreme mračno, komunističko, učili da „čašu meda jošt niko ne popi što je čašom žuči ne zagrči“, ali nismo tada imali ovakvog premijera, čoveka tako širokih vidika da su mu Njegoševi skromni stihovi preuski. I pitanje ostaje, dragi moji, da l' bi on i u Puškinove stihove mogao da stane. Jer, posle ovakovog kratkovidog ponašanja Rusa u Savetu bezbednosti OUN, zaista: pitanje je.

Naš, a Poslednji vitez mrtvog neoliberalizma, lepo se pripremao za „dan D“. Uzeo je Tonija Blera, nije pitao pošto, instalirao mrtve „diliveri junite“ u svojoj Vladi, osudio je na sva usta neodgovorno delanje pravoslavnog novokomunjare Aleksisa Ciprasa, ostarelog vojvodu Romanijskog naterao je da – kao najveću ilegalnu tajnu – pojede Novi program o Kosovu; s Zoranom Babićem, jednim od najvećih stručnjaka za politički sistem još od Hobsa i Monteskijea, skicirao promenu Ustava; doživeo da lično Nataša Kandić presudi da je bolji od Borisa, svog najvećeg konkurenta na putu za ostvarivanje zemlje kakve nikad od Vestfalskog mira 1648. nije na svetu bilo („Sa Tadićem smo se samo jednom videli, ali on je smatrao da Srbija ne može da ulazi u sporazume gde se Kosovo tretira kao samostalna država", kaže koordinatorka projekta i procesa REKOM), a setiće se dobri čitalac da je i dve godine ranije naša Vlada šutnula 200. rođendansku žurku zastarelog vladike, koga bi valjalo i iz čitanki izbaciti, i plus: u foto-finišu, bukvalno, objavljuje Natašin Miljenik da ide u Srebrenicu da „uhvati muštuluk“ i bude prvi vođa u istoriji koji će priznati genocid i to tako da na licu mesta posrami Ahmeta Davutoglua, čija nedemokratska vlast 100 godina ne može da prizna genocid nad Jermenima...

I na taj dan, istorijski dan – 8. jul – trebalo je da kao šlag na tortu bude dolazak Angele Merkel u Beograd, gde će naš premijer, posle scenarija koji je u najvećoj tajnosti napravio s svojim prijateljem bezbednjakom Krištofom Hojzgenom, uz vino iz prikosovskih vinogorja, toj dobroj ženi na tacni predati sve što ona želi... Danima je vežbao pred ogledalom izgovor Velike tajne, koju niko osim njega ne vidi. Da, izrekao ju je: „I nije me sramota da to kažem, pa i danas; Nemačka vodi brigu o Srbiji i mi smo na tome zahvalni.“ Reče,  ali to više nije bilo to. Ni Angela nije razumela  svu dubinu te Nove velike srpske istine.

Tako ti to biva! Daje dobri Satana, ali ne da zakeralo Bog! I usred Njujorka Vitalij Čurkin, kao koplje, baš u srce te velike ideje baca – veto! Nečuveno! Spremiš slavu, a oni – Rusi po kome su ti roditelji dali ime – ej, oni ti pljunu na trpezu. I ubiše istoriju! A mogli smo, kako saznajemo, bilo je i takvih predloga iz kruga najužih saradnika, da se odseče komad onog starog hrasta, starine od šesto godina, i da ministarka Mihajlović da da se napravi klupa, pa da pred dobru Angelu dovedemo potomke onih iz Kragujevca „sto za jednog“ i da se oni pred TV-kamerama izvinu što su nervirali Abver te su nemački vojnici, umesto da piju pivo, morali ići okolo po školama i skupljati neke đake da bi izvršili naređenje... Kao da je tu nekome bilo do onoga što je onako nefer opisala ona Desanka Maksimović, koja je takođe držala do vladike sa Cetinja... Opisala kao da su, ne daj Bože, Nemci počinili genocid.

I, eto sve se sklopilo, da izbrišemo Vidovdan iz naše tužne istorije, da nas možda i isti dan Angela pokrsti u protestante... Da recimo, prvog premijera potopi u „Beograd na vodi“ a onda svi stanemo iza njega u kolonu dugu kao Koridor 11, i da dok čekamo u redu i Mihajlovićka poseče onaj hrast da se narod greje uveče dok čeka, da Velja zatrpa ono kamenje ranohrišćanske crkve, jer čemu to okretanje prošlosti... Sve se sklopilo! Još taj dan, da li je to naš diliveri junit smislio, isporučuju bratskoj i evropskoj Hrvatskoj nekadašnjeg premijerovog omiljenog junaka iz Krajine Kapetena Dragana. Naravno, iz vremena kad je naš premijer bio u zabludi, što se on ne stidi priznati. I - izgledalo je da će nam Istorija tog 8. jula leta Gospodnjeg 2015, pokucati na vrata, ali Rusi...

To onda menja sve. Sad bi trebalo pisati duge, duge uvodnike gde bi se podsetilo na sva bombardovanja koja su nam priredili Rusi, na njihove prevare, kako su mučki kupili NIS i sami daju plate zaposlenim Srbima, a ne da kao zapadne kompanije ljudski uzmu pomoć od ponosne države Srbije, koja ne zna šta će sa viškom para u budžetu...

I, drugo, treba udariti po onom Ciprasu. Videlo se na licu naše dobrotovorke Merkel da i nju muče ta grčka nepočinstva. Sramota! Na primer: da se zajedno s Edijem Ramom, našim velikim prijateljem, prekinu odnosi s Ciprasom i Verufakisom, dok se Angeli Merkel ne vrati osmeh na lice. Najoštrije bi se u uvodnicima trebalo zauzeti da naši mediji ne prenose one gadosti da su narodi mnogih država tri puta opraštali dugove Nemcima. Čemu to služu? Da se naš premijer nervira, je l'? Ima on druga posla.

I laž je (sto puta ponoviti kako je rekao onaj Nemac!), laž je kako su objavljivali mediji da je, kad je Nemačkoj oprošteno pola duga“ to „bio temelj privrednog čuda“ jer su onda nemačke firme postale izvozničke kad su „njene proizvode kupovali oni kojima su bili dužni! Od 1953. do 1963. godine BDP Savezne Republike Nemačke je udvostručen, ekonomski rast je bio ogroman“.  Laž je, jer je to rekao i neki Nemac. A zna naš premijer da Nemci uvek govore istinu i tu bi nastajali kurcšlusi. A mi nemamo vremena za gubljenje oko detalja. Mi ćemo da platimo, pa makar nam deca umirala od gladi kao Ircima 1840-ih kad Englezi „njihovim suzama nisu verovali“. Tako je u Severnoj Irskoj razvijena nedvosmislena i trajna ljubav prema Centrali.

Ali dobro, Cipras je, ipak, manje podmukao od Vladmira Vladimirovaiča, koji je onako preko oka slao porukice da Vitalij možda i neće reće „Njet“ i nije spominjao da će usred Njujorka pitati za onaj dvodecenijski dobri tretman napalamom Vijetnamaca koji su im Amerikanci iz najboljih namera obezbeđivali. Znate li koliko je to koštalo američkog poreskog obveznika? Da li je on to morao ili je davao čista srca? Ali to su, kao što reče ona lepa ambasadorka sa Ist Rivera, „aveti prošlosti“ jer Amerikanci prosto nisu sposobni, kao Srbi, da počine genocid. Ni atomskom bombom nisu uspeli. I onda su neki mali Japanci preživeli, da ne ispadne da Ujka Sem želi da neki zli narod nema poroda.

Dobar komentator bi sada izričito tražio da se počinioci ovih zlih događanja u Savetu bezbednosti OUN najoštrije kazne. Na primer, za početak: zabrana ulasku Vitaliju Čurkinu u Srbiju u narednih  8,000 dana, da se svaki put podseti na broj žrtava koji je u času objavila Medlin Olbrajt, veliki prijatelj Srba. Dobro, broj nije tačan ali ne treba biti milostiv prema Vitaliju. Kakav čovek, a koliko su samo radikali rekli lepi reči o njemu dok je ovde mlad i neiskusan tumarao od nemila do nedraga, od Pala do Beograda, i to u vreme kad  je šef bio Kozirjev... I tu će naš premijer morati da prizna javno – a neće mu biti teško – grešku, kako nije razumevao velike misli Andreja Vladimiroviča Kozirjeva, koji je još tada govorio „ove stvari“. Ko su Rusi.  

I tako, mogli smo tog 8. jula da se vinemo u istorijske visine, ali je, ipak, izgleda neki diliveri junit zakazao, jer premijer nije obavešten da je na taj dan, „ruska vojska pod komandom cara Petra Velikog (za koga će se kao i za Putina, na kraju, otkriti da je lažni Evropejac) pobedila u bici kod Poltave (u Ukrajini, bože moj!) trupe švedskog  kralja Karla XII. To je bio kraj švedske vojne moći“. I Hogar Strašni je morao od tada da se preseli da ratuje u stripu. Eto! Pa, onda i da su hteli Rusi nisu mogli da se dogovore s našim vekovnim prijateljima Englezima  i našim premijerom, jer bi im nezgodno palo: slave, a pristaju na britanski diktat.

Ali nije ovo kraj. Otvaraju se pred nama nove perspektive: imiganti - kako sad u Evropi zovu izbeglice. I sad će premijer biti dovoljno širokogrud (a ne kao Viktor Orban, koji ga nije poslušao), pa da mu Angela Merkel da par desetina hiljada izbeglica sa Bliskog i daljeg Istoka, jer Srbija s izbeglicama ima iskustvo kao niko u Evropi. Trista-četristo hiljada. Šta je još sto hiljada na naših toliko? Šansa! Možemo da postanemo lider, ne samo u regionu, nego i u Evropi u primanju izbeglica iz zemalja u koje Zapad uvodi demokratiju. Takav ti je naš premijer, kako god ga baciš on padne na noge.

A Toma? Možda bi Glavni odbor SNS mogao da zaseda, pa da ga izbace... Dobro, on nije član SNS, ali trebalo bi da ga se nauči da tri puta pomisli kakvu će štetu naneti našim zapadnim prijateljima pre nego što padne u ruski sevdah. Možda i da mu Babić i Bečić održe nekoliko master predavanja o političkom sistemu i SNS-geopolitičkim strategijama. Da se čovek prosvetli, pa da prestane da pravi Nove programe.

I, možda vladiki iz Njeguša nije ni trebalo kvariti žurku povodom 200-te godišnjice. Dobro, učinjelo se Milu, ali vidi, ima tu nešto:/„Čašu meda jošt niko ne popi /što je čašom žuči ne zagrči,/ čaša žuči ište čašu meda, /smiješane najlakše se piju.“/ Kao pilula za smirenje pred spavanje. Šteta što nije bio Nemac, odmah bi mu poverovao.

Autor je predavač na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, bivši urednik nedeljnika NIN

*Nadnaslov za ovaj blog je posuđen od Jaroslava Hašeka, iz knjige njegovih sabranih tekstova “Razgovori s cenzorom“