Blog

Kakve bih uvodnike pisao kad bih bio urednik vladinih novina * (7)

Promena Ustava - da se izbaci Prvi maj!

Slobodan Reljić, Beograd

Ako je neko uredničko oko budno pratilo šta se zbivalo oko Prvog maja leta gospodnjeg 2015, onda je moglo već i uvodnik napisati da je nama „odsad, zauvek i ubuduće“ taj simbol starih vremena sasvim nepotreban. I da bi mogle da se počnu pripreme za ukidanje tog neradničkog praznika već od sledeće godine. Da to najavi predsednik, kao što je najavio pripremu gej parade tačno godinu dana ranije, a da onda premijer i sporovede u delo. Bez uplitanja žandarmerije, ovaj  put, molim.

Ne može se lenjom srpskom narodu dozvoliti da ima toliko praznih dana, dok naši izabranici ne mogu glavu da dignu. Ginu u foteljama! Posebno je nedopustivo posle ovako avangardnog Zakona o radu da se Praznik rada koristi kao dimna zavesa iza koje se skriva najlenji narod u Evropi. Praznik rada, a oni pale roštilje, lade gajbe piva, izvode decu na livade da igraju fudbal. E, pa neće moći. Srbi, konačno ste otkriveni! Nije to uspelo ni Dušanu Silnom, ni Sulejmanu Veličanstvenom, ni Crnom Đorđu, ni Milošu Velikom, ni Petru Karađorđeviću, ni Josipu Brozu, ali Aleksandar ih je uhvatio. Kao vojnike koji krijući piju žestinu iza kantine. Sve go prevarant! Dijagnoza: najneradniji narod u Evropi. Ne bi ni Siniša bio Mali kad ne bi imao najneradniji narod u Evropi. Pa, zbog tog naroda će se Beograd na vodi graditi 30 godina. Ima naroda koji bi ga s ovakiv gradonačelnikom podigli i za 27 godina.

I da se zna, dragi analitičari, nije da se Ustav menja zbog Kosova, nego zbog Praznika rada i srpskog nerada. Biće tu malo pritisaka iz međunarodnih sindikalnih unija, ali „baš nas briga“ reći će se, pozvaćemo se na „tešku odluku“ koju će, eto, sad već teško gledati i drugi narodi. Italijanski premijer Renci će pući od ljubomore. Kad naša vlada uzvikne: "Dole osmočasovno radno vreme! Dole petodnevna radna nedelja"! Pa kampanja kad krene. Premijer pet puta dnevno se oglasi. Gde to ima? Drugi nam nisu ni do kolena! Da agilna Zorana Mihajlović, ko bi to bolje, preloži da se radi od 7 do 19 svaki bogovetni dan, a da se onda u skupštinskoj raspravi „u načelu“ ide - na pravo radno vreme od 6 do 21, pa bi tako oni najbolji mogli da dolaze oko 4 a da odlaze oko 23 sata. Da i sama ministarka ima vremena da obnovi šminku i da njeni stilisti urade na njoj šta je neophodno da državni poslovi ne bi trpeli. I da se tu, na licu mesta, šef poslaničke grupa gospodin Babić, odrekne mezoterapije za ovaj uzvišeni cilj. Plus, da se za vreme radnog vremena ne ide u toalet, normalno. Taj standard je u Skupštini već postavljen.

To što niko u Evropi neće ukidati Praznik rada, valjalo bi objasniti - nije prepreka. Niko u Evropi nema ni ovakve reforme.  Niko u Evropi ne pokazuje toliko samopožrtvovanje da daje 15 odsto državne teritorije za Poglavlje – bilo koje i bilo kad. Svi su se držali tako sitnospostvenički! Setite se kako su Hrvati cvileli za neku liniju ribarske plovidbe u Piranskom zalivu. Smešno! U našem paralamentu niko neće ni reč reći da damo i 49 odsto. Kao da je teritorija važna. U Evropskoj uniji, priča se, granice nisu važne, a srpske granice uopšte nisu važne. Mi o tome nećemo ni da raspravljamo. Nama koji smo već na hlebu i vodi Evropa više za mnogo šta ne može ni biti uzor. Mi bez „teških odluka“ više ne možemo. To je heroin srpskog naroda. I da se izvadi iz starih čitanki onaj stih „Mi sudbu znamo, i sve što nas čeka, no strah nam neće zalediti grudi“, ali da se izbaci ono s volovima i jarmom zbog mogućih nezgodnih asocijacija u regionu i u Briselu. Pomisliće naši prijatelji iz NATO da se ljutimo što su onu hteli da nas ubijaju kad smo se onako necicilizovano otimali, a zna se – svi znaju ! – da je to bila obična humanitarna intervencija. I hvala im na lekcijama koje su nama tada besplatno dali!

I da se onda pristupi izemni Ustava. Ko nam ga i donese ovakvog? Zar odmah nismo mogli da donesemo normalan Ustav!? Ali onda nije bilo esenesovskog pogleda u budućnost, tada su harale radikalske horde koje nisu bile prosvećene da shvate šta je nama „na putu za Evropu“ najvažnije. Svi ovi misleći ljudi bili su tada skrajnuti. I jedna Jadranka Joksimović, čoveče. Ali sad je sve došlo na svoje mesto. I da se onda pristupi raspravi kao obznani:uvodimo sedmodnevnu radnu nedelju! Da se narod poistoveti sa svojim prajm-ministrom. Potpuno. I da Nikola Selaković, koji se malo ućutao kako je pokazao advokatima gde im je mesto -  podseti da sedmodnevne radne nedelje nije bilo od Rima... Kakvog Rima, i oni su imali ono s hlebom i igrama, ma da toga reda, rada i discipline nije bilo još od divnog doba promiskuiteta. Biće to veliki doprinos Srbije zapadnoj civilizaciji. I kad naš premijer 2016. bude išao kod američkog potpredsednika (Bajdena ili bilo kog svetog Vašingtonca) moći će da mu u svojoj torbi zobnatici ponese odrubljenu glavu starog Ustava i lepo lice – novog Ustava bez „jabuke razdorda“.  Ustava po meri Rame i Tačija, sa Štajnmajerovim blagoslovom. A može i Bler da se pridruži. Svi će da nas tako cene na Kapitol Hilu. A čuće i u Beloj kući za to neponovljivo dostignuće.

Odjeknuće to i u svetu. Mnogima će se svideti. Putinu, Kinezima i onim komunjarama iz BRIKS-a neće, jer oni su uvek protiv „evropskog puta“, ali zato će imigranti na onim barkama u Sredozemlju sve da prihvate oberučke. I tajkuni će malo da se nećkaju, korporacije će da se dure što im je neko uzeo najlepši deo njihovog sna, ali odjeknuće to. Jedino desnica će da se otima. Danilo i drugovi iz razreda će razvući transparent na Zvezdinom Severu: Vratite nam udžerice iza Železničke stanice! Neka se arapski prijatelji vrate u pustinju! Dveri će da žale za MTS-om! Naći će se i po koji advokat, prosvetni radnik i penzioner. Sve u svemu ni osamdeset odsto stanovništva. Ali, sigurno niko iz Parlamenta to neće podržati. A to je većina. Neuporediva specifična težina.

Kako će tek posle naša reč da se uvažava! Jednim udarcem deset muva: i promena ustava, i gej parada, ali s ljubavlju sada kao što je tražio Kardeljev unuk, i Severna Mitrovica da se gurne preko Ibra, i arapska investicija na 30 godina, ako prijateljima treba i na 50, a u 999 faza, i na korak na, evo, do nekog Poglavlja, i obećanja za povećanje plata i penzija, i obećanje da struja neće poskupiti nedelju dana sigurno... Na kraju, otvaraju se i mogućnosti da kao ozbiljna zemlja raspišemo tender za prodaju zgrade Vlade, a onda i Narodne skupštine. Samo da pre toga da izglasaju da umesto Praznika rada slavimo Dan MMF- a – 22. juli. Zamislite tu divnu sliku: MMF-ovska povorka sa svojim rezultatima – kome su oni pomogli! - prolazi ispred centralne tribine... Pa to neće trajati ni 15 sekundi. Atomsko je ovo doba. Nema vremena za zgubidanjenje i lenčarenje. A onda će i prelenji srpski narod početi da shvata... Posle hiljadu godina.  

*Nadnaslov za ovaj blog je posuđen od Jaroslava Hašeka, iz knjige njegovih sabranih tekstova “Razgovori s cenzorom“

Autor je predavač na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, bivši urednik nedeljnika NIN