Blog

Kakve bih uvodnike pisao kad bih bio urednik vladinih novina * (5)

Sveti Sava za Tonija i Alistera

Slobodan Reljić, Beograd

Kad idete kroz Srbiju imate utisak da se tu oko vas otvaraju „crne rupe“ koje uvlače svaku nadu, svaki zdrav razum. Kao da se zemljom širi pustinja.  Zato naša presvetla vlada rado sedi na banketu s Tonijem Blerom na Dedinju. Jer ko bi nama mogao pomoći nego Toni? On je ovu zemlju gled`o kroz „avakse“ i zna svaki pedalj. Neke delove zna kako su  izgledali pre nego što je, lično, odlučio da nikad više ne izgledaju tako. Ako nam taj čovek ne pomogne, ko će? I on ti, što reče premijer, dinara uzeo nije. Ali ovde kod nas je sve manje onih koju uče ono Vukovo: čitaj kako je napisano! Dakle, pisaše: da „njegov govor ili predavanje od jednog sata, kakvo je bilo podučavanje ministara Srbije, košta između šezdeset i stotinu hiljada funti, plus troškovi.“ Kakvi dinari! Nije časni Toni Bler ono đubre Stros Kan, koje je više držalo ruke u premijerovom džepu nego što je savetovao. Ali i njemu je naš premijer pružio šansu. Spašavamo im evro, pomažemo njihovim penzionerima, a oni nas tu i tamo pohvale. K`o od bede. Daješ Kosovo, stojiš pred kapijom EU kao da se snima novi „Let iznad kukavičijeg gnezda“, pružaš ruke NATO-u, praviš onoliki poster grada na vodi, pristaješ da te „sinovi pustinje“ navodnjavaju, pustiš MMF u vladu...  Koliko još treba da se plati?

Dobro, oni su stranci, ali šta ćemo mi s našim zlim momcima? Tako postavljaju pitanja kao da hoće da kažu da naša vlada nešto radi nepošteno. E, pa s tim bi se valjalo obračunati. Dobro, da oni pitaju: Kako ste, bre, uspeli da postignete takve izvanredne rezultate? Ili: Da li je ikad i jedna vlada, od Kaligule, uspela da učini takve sjajne poteze? Ne. Oni samo "koliko to košta"? Ko plaća? Kakvi smo mi to ljudi? „Njegove usluge ponekad plaćaju same države“, dakle ponekad.  Ali kad se lepi Toni susreo sa lepom Zoranom na kafici onda je jasno da je to neučtivo pitati ko plaća. Da se u toku prijateljskog (?) ćaskanja čovek pita za plavi koverat? Ej, Srbi, ovo je 21. vek! Ovo je biznis-era! Da li ste čuli za „kompanije koje su zainteresovane za kupovinu državnih dobara pošto je lobiranje, i političko i ekonomsko, osnovna Blerova misija“. A kad se to pojavi kao „strana investicija“, trebalo bi pozvati sva sumnjala ovog sveta da se izvinu i Bleru, i Džejmiju Šeju, i Hašimu Tačiju i svim žrtvama Račka. Plus, da se pozove Vesli Klark pa da mu damo našu namensku indsutriju za evro, jer ko je bolje od njega znao njene razmere. Kad smo primili Putina, što reče premijer, što ne bi i Veslija? Kad od nekoga može nešto da se nauči – No limits!

Neće to, što reče onaj umni čovek koji je došao iz Svetske banke, biti plaćeno iz budžeta! Taman posla. Budžet nam je kao oglasna tabla. Bler je čovek gospodin! Ima laku ruku. Ne osećaš kad uzima. On će, bre, sve da učini da budžet ne oseti. Kad bih pisao uvodnike za vladine novine, ja bih sad malo pritegao Putina! Gde si Ti, Vladimire Vladimiroviču, bio kad smo mi rušili vlast Slobodna Miloševića? Nama je čitav slobodni svet u tome nesebično pomagao. Čak su malo i bombardovali. 88 dana. Ej, Vladimire Vladimiroviču, ti dobri ljudi su pored svih svojih poslova i obaveza našli vremena da i nama pomažu. Koliko su mogli. A ruski premijer Jevgenij Primakov je samo ometao, setite se. Krenuo u Ameriku, pa avion u vazduhu okrenuo. Pa, čekajte da tad nismo srušili Miloševića naš premijer bi još uvek bio ministar informisanja.  A gde bi mi bili na putu za EU? Ne smemo ni da pomislimo. Na Kosovu se stvari ne bi mrdnule s mrtve tačke: Ivica Dačić se nikad ne bi rukovao s Hašimom Tačijem. Baronesa Ešton bi ostarila čekajući da nam pomogne. Sud bi još bio u Severnoj Mitrovici! Zamislite vi u kakvom su mraku nas Rusi hteli da ostave!

Ali, ne bejaše. Alister Kembel, taj heroj oslobođenja Srbije od „balkanskog kasapina“, odvojio je neko vreme i pomogao nam da shvatimo. Ko nije shvatio, malo mu se pomagalo „tomahavcima“. Zato je svakako trebalo da se kembelomaniji pridruži i naš predsednik Nikolić i njegovi savetnici. Posebni onaj Oliver. Nisu oni popili svu pamet ovog sveta. I da se zaintrigrira patrijarh pa da se tom velikom čoveku da Oredn sv. Save! Nećemo mi da budemo sektaši, pa da se to ordenje deli samo Peteru Handkeu i Nikiti Mihalkovu. Ko je to procenio da je učinak Alistera Kembela za našu sreću manji? Da nas taj čovek nije lupio po našoj ludoj glavi ko zna šta bi u njoj danas bilo.

Stalno mislim, i to bih podržao u uvodnicima u vladinim novinama, da bi valjalo da se njemu i Toniju Bleru podigne spomenik u Tašmajdanskom parku, kao što su Albanci podigli Bilu Klintonu. Preko puta RTS, na mestu gde je bila ona tabla za malu Milicu iz Batajnice. Možda je njena tabla zato i sklonjena, a mi nismo sposobni da shvatimo. To bi bilo tako simbolički. Kakva širina srpske duše: ništa nam nije važno. Samo da „naši prijatelji“ osete taj naš smisao za toleraniciju. Pa, makar im i platili koju desetinu hiljada funti, dolara, evra. I da naše buduće generacije novinara znaju da je uvek bolje poslušati savete Alistera nego mućkati svojom ludom glavom. Ne mislimo valjda da je bolje da nam prave 27. mart? Ili možda da – da?

A onda, valjalo bi objasniti ovom ludom narodu da bi nama Toni i Alister mogli naći posla. Oni to znaju. „Za svoje vlasti Bler je uveo Britaniju u pet ratova“. Čoveče! Kakav car! Da nas čovek posavetuje, Bog da nas vidi. Jer, ovo oko Ukrajine postaje sve dosadnije. Samo da nas neko ne pretekne. Danas je konkurenicija za te poslove sve veća. 

*Nadnaslov za ovaj blog je posuđen od Jaroslava Hašeka, iz knjige njegovih sabranih tekstova “Razgovori s cenzorom“

Autor je predavač na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, bivši urednik nedeljnika NIN